Wednesday, September 29, 2010

Zlatno runo IV deo

Zlatno runo IV - Borislav Pekić
Ovaj odlomak je uzet iz I toma, strana 141-149, prvo izdanja - Beograd; "Prosveta" 1978. Novo (III) izdanje štampano: "Dereta", Beograd, 2005

1/IV

Račun treći, u kome se špekulira o Njegovanima u omči serpsko-rosijskih istoričeskih trgovanja, tera spor sa kumbarosom Emilijanom Josimovićem oko Regulacionog načertanija Beograda koji leži u Šancu, gde Kir-Simeona počinju da brinu poslovni izgledi porodične Firme.

(...)
Jeste, Tomanijo, kiria: Den zume apo ijus, ala apo timisis – Ne živi se od sinofi nego od uspomenje. Spomenji su vazda sa tobom, a sinofi te u kaljkulaciju uzimadu samo dok ne parafiraš testamenjat... Ajde da reknemo, i dokle se prenos sudski ne rejalizuje. Do štampilja – zaključno. Onjdak te zapakuju u starovremenu ambaljažu – misle voliš – pa za ognjište zakuju. Ko gođ vampira. U društvo sa sramljene fotografije familijarnjih mrtvaka i porculanjske patuljce iz alpinjsku faunju.

resurrec

Zatutkuju te i nalifaju sa nekakvi čajofi, to je istina. Nikađ ništo jebenjije u vek nisum kusno. Kamilja mokraća je, gospođo, sproću njih – nektar! Popere te ko gođ panj uz vatru i smetnju s um. Što se tiče ljucko obraćanje, mislim. Saobraćadu sa tobom samo preko špricofi... Sve bih reko, dušu ne bih pređ kraj da grešim, da su i Špartanjci sa svoji mreljci solidnije poslofali od naših graždanskih kuća i Firmi.

Tučak u glafu i: Kalembar! – Sreken put! Spokoj obema stranjkama! A ne ofako, medecinjski i naučnjo, a računj šantav. Ovde u fotelj povazdanj nekakvo prekonosiranje i mrndžanje. Tamo za trpezom grizodušje i dosada. Jeste, Tomanijo, dosada golema. Afto ine, to je to... Gnjafimo ih, brate. Ne moramo ništo da iskamo i zanofetamo. Dosta što smo im na oči. Ko rabatni kilim ispod nofa garnjitura.

A još je i gore ako ne žvanjkamo. Mislu: uvredilo se to, zabrafilo, zapečatilo. Umuje u onaj fotelj šta je sve za decu poradilo, a ona ga na raf prepela. Međ aljbume, spomenjare i familijarnje relikvije iz Moskopolja... A zar si ti, Simeone, bolje gledo na pradedu Grka dok je na dunafski čardak mreo' ... Ehete dikeo – nisum! Još dok je bio pri priči o razorenju slavnog Moskopolja, i kojekako. Posle, kad se čofek stiso, gledo sum u njega maljne ko u grobnika.

Srpska konjkurencija pronela da je vampir. Tobože je to razlog što smo iz Aljbaniju u Serbiju prebegli. Nije turski zulum. Prepali se kao vatre, za koju u ove krajofe drže da je glamni vampirov dušmanj. Primirio se neko vreme i bafio trgofanjem turskom robom, koja je, ko što se takođe znaje, omiljena vampirska i vukodlačka profesija.

Za bolje krvopije, narafski. Za vjedogonje iz uglednijih genosa. A za zlodušnju fukaru, u kasape da ide. I niki – spljetkarila pakosnja konjkurenjcija – ne bi ni znao za te njegofe moskopoljske noćne profodnje da mu, pred Karageorgijevu bunju, pamet ne pomuti krv srpskih nahijskih knezova koje je, nafodno, izdo daijama. Tako se objafio... Dabom da nisum verofo.

Nama Srbima je uvek neko drugi kriv. Ako već ne možemo da se na neku istoričesku zaferu izvadimo, će izmislimo i nečastifu ujdurmu samo da se opravdamo. U sasvim naročit smisao gledo ja u Grku vampira. U mrtvom smislu. Kad ga deda Lupus i babamaćuha Kosara oblačili da gi kaikom prate za abdikofanim Knjazom Milošom u vlaški Černjec, premda je još uvek žvanjko, razbacifo se sa onim svojim sigmama i predlagao skretoumnje špekulacije, meni se pričinjafalo da se to mrtvak za grob pakuje.

I da je trebalo od žalosti beli dulben da prifežemo... Tako i bilo. Što se još u isti dan u Dunafo udafio, meni bilo ko štempilj na već izdatu umreljicu. Božja Tuga... Kad mi pripofedali šta je taj u svoj vek posvršafo , meni se Tomanijo, učinilo da je to nemoguće. Zar ta vreća kostiju što kljopara nekakvim šištećim, gušternjim jezikom i iz koju reči veju svaka na svoju stranju?

Taj što je od mišljenje naprafio labirinjat da se u njega ni Tezejos ne bi snašao, pa da ga tri Arijadnje konjcima ispomažu? I kojeg ni pamtio drukčije nisum nego da sedi u fotelji i kunja. Ko ja večeraske. Tako utvarnjo... Posle, kad sum već Gazda bio i o stvar seriozno porazmislio, vidim gdi sum grešio. Što se tiče poslofi i špekulacije, pa i političeske rabote, sve je taj bio kadar dok ga je držala snjaga.

Priča se da je za Velike Čume 1794. smislio siguran lek i all grosso ga prodafao, te da je blagodareći tome samo pola Bijograda stradalo. Da je još u Kragujefac bio na putu da u govnima otkrije tajnju misirske nege lica... Ali da bude mlad, to posigurnjo nije mogo. Čak i iz ovo moje staračko iskustvo ne verujem da je moj Simeon ikađa u svoj vek imao manje od stotinju godina.

Da je ikađa imao jednu, deset ili dvadeset... Oriste? šta pitaš? Da l' je ikađa voleo?... Žensko, misliš?... Den nomizo, ne verujem. Ne se čini. Da si ga videla, ne bi me ni pitala. Otkude matorom Grku, Gogi, tako fina čuvstva? Nego, Firma mu iz kataljog izabrala i Teodoru i Kosaru. Prvu iz cincarsko konsignjacijono slagališće zanatlijskih žena u Moskopolje; drugu iz srpske trgofačke magaze ženske manjufakture u Bijogradu.

Nefeste istofarivali pred radnju – franko. Simeon raspakofo tofar, prokonjtroliso i potpiso prijem. Zatim odno robu u kujnja... Eto kako bilo... Bun! U svaka familija, pored peć, ima jedan takav starac. Antropos apo alo kozmo – čofek iz drugi svet. Fanjtom. Jednjako ćuti i sa mrgodno uprepašćenje motri stranjce oko sebe.

Nema ništo teže nego zamisliti da je on ikoga iz naš svet mogao da ljubi. Pogotofu kako sum ja bio srasto za Julijanju – da Tomanija ne čuje, ima ušesa ko kvartovski špijoni – tako manito i netrgofački... Što to mrnđaš, dedo? Šta ti znaješ? Nije više ONO vreme!Ne amlaišeš ti to, papauš! Ne mešaj se! Šta će ti i da znaješ? Samo da se sekiraš!

Sedi u ćoše da te ne ufati promaj! Pazi na vatru da te ne oprlji! Gledaj da opet ne ispuštiš tacnju! I što ne ideš da spafaš, dedo? Će nam padniš sa fotelj! Ajde, papauš, u krefet! Laku noć! – Kali nihta!... Slušaš kako starca muštradu, a ne znaješ ko u fotelj sedi. Misliš, niko, Goga. U fotelj, međutim, papauš Napolejon Bunjaparta, personalnjo. Jal' papauš Aristoteljo. Herkuljes. Sofoklo. Lesanjdar Macedonski. Svejedno. Šta to mrnđaš, Napolejone? Šta ti znaješ, Aristoteljo? Ne mešaj se, bre Sofoklo! Će te ufati promaj, Herkuljesu! Će nam padniš sa prestol, Lesandru, ajd' u krefet, dedo! Kali nihta!...

Što, bre, Tomanijo, ženo, ljudi tako naopako računjaju? Koj im je pamet zafezo pa ne vidu istinu? Nije naš žifot još od kolevke vreća, sa misao i čuvstvo vršnja. Dok žifiš misliš i osećaš, vreću prazniš. Kađ se uz ognjište i vatra sam najdeš, a ti šupalj. Nit misliš, nit osećaš. Sve iz žifotnu vreću utrošio. Zabunjenim mozgom po dnu ispražnjene životne sake pipkaš poslednjo trunje misli i čuvstva. Sufe i nevidljive troške življenja. A nije tako, Tomanijo. Anditetos.

U kolevku smo praznje vreće. Tek se žifotom punimo. I kađ se svako pored svoje vatre najde, prepunj je. Vršanj. Ostaje samo da naiđe argatin Tanatos, zafeže vreću i snese je niz dedin oluk. Ili je na nebesnji rafovi prepne... Eto, ja se dobro spominjem kad sum te prvi put upozno i reko: Hero poli!... Kako nisum reko? Den ehete dikeo – ne sećaš se ti! Mala bila. A ja se u farbama spominjem.

Još ne prispeo tjelodvižući cirkus osiječkog gospon Tota. Nisum ni znao za Julijanju... Ama ne pominjem ja akrobatkinju što mi mila nego u datume da se snajdemo. Ni tu aproke! Ne primiči se! Vidi je! Šta oćiš? Odmah za oči!... Dotrčo ćirica Cvetko. Ajde, mladi Gazdo, dopratili veliki boljari preko Zemun! Tražu te. Koji boljari? Kir Sina i još, ne znam. doveli i devojku Tomaniju...

U maj znao šta je. Porodičnja pomiriteljna špekulacija. Sa mnom deda Lupus ima da je zapečati. I sa tobom, Tomanijo, naravski. Ima da nas na venčanji kontract, kad mu ora dojde, ko voštanj pečat pričvrlju. Meni sedamnajsta. Rano. Za Cincara je 35 ženidbeno vreme. Triandapendi. Baš došo karafan iz Basru. Začinji, dufan, pomasti, jesenjcije, svila, emalj, svašta. 234 kamile.

Istofarivalo se naveličko. Ja robu knjižio. U mene se ufuko smertoubistveni bazd. Teo filaksi!... Znaješ i sama kako dromedari smrdu kad se uležu. Ko gođ svinjska crkotinja. Mater i jaja – baka me četkali, škropili ružinjom vodicom, očiš kamilji bazd svejednjako probifa. Muka. Samo nema da fali. Da mrtav i beo budem, ima za mene da pojdeš. Tako prafilo igre. Što onjdak da se za utisak brinjem?

Utisak je u trgofačke knjige i teftere. Venčaće se tefteri konjta, računji – Firme. Venčafa se mladoženja "Turska roba" sa nefestom "Austrijanskom manjufakturom". Eksporat za Imporat. Istok za Zapad. A mi mu dojdemo ko opunomoćnici za sklapanje poslofi izmeđ "Njegovan & Sinovi" i "Sina & Sinovi"...

Jesum te zamišljo? Kako misliš? U sliku?... Pravo reći, nisum. Što da unapredak nešto modelujem kad mi kao mustra nipođkako ne može poslužiti? Ne odi se na pazar sa svoj kanjtar... Da ti kažem kad si nafalila, kakva mi bila mera. Milile su mi se bele, žilafe, tanjke. Ko ždrebad – pilaria. Ako može, sa plafu kosu i povisočije.

Predstafili te Knjeginji Juliji Ziči-Obrenović, znaješ na što mislim. I ova Dejana od te je ždrebaste, plaforunje sorte. Jerokino, labud božji! Zapadnja forma i kvaljiteta. A ti si, sama znaješ, istočnjačka roba. Tamnjo i pojače. I to sađ. A kađ sum te sreo, bila ko koštica od višnju. Defojčurak... Uđem, dakle, u turski salunj. Otac, deda Lupus i tvoj pateras Kir Aristofanos Sina sedu na sofu i pušu. Tebe nigde. Deda me predstavlja.

Ne reklamira, samo deklariše ko na đumruku. Roba neka za sebe gofori. To je uglamnome, ono što on na pijac može da iznese. Moj otac, ko i uvek, ništa. Fata mislima zjalja. Mušterija me, Kir Sina, kroz monjokl rezgledafa. Ko gođ crva. Vičan sam tom načinju. I okom i ufetom zaista osobinje s kojima bi mi cenju oborio kad počne kupoprodajno pogađanje.

Progoforimo maljko i na grčkome. Nije sad važno šta. O zagraničenjim konjtima nešto. Oći da vidi koljko me se pamet u trgofina etablirala. Ne hajim baš preterano. Znajem da su najpretežniji Firmini tefteri. I da ja uz Knjige dođem jedva ko svilenja panjtlika za gdi si stao. Ajde da se upoznaš sa Tomanijom, Kir-Sininom ćerkom. Gdi je ćerka? U osmanjluku sa sestrama ti, vele. Endaksi. Dobro. Odem da te sretnjem...

Sećaš li se kako je bilo? Nismo ni reč progoforili. Ni "herete" jedno drugom rekli. Ti od smej, ja od upropašćenje i ljutnju. Multu draku, mnogo ljut sum bio, da znaš... Posle tek čuo što si se onoljko kikotala. Hristina mi poverila.Kazala da si joj čim sum naišao rekla: Alimono, vromai pandote etsi? – Joj, je li on uvek tako smrdi? ...

Posle zaredalo, moj nesretnji škandal sa Julijanjom, odbegafanje, Beč, Refoljucija Četrdeset osme. Događale se nefiđene stvari u romejskom panmetronaristonskom svetu... Na jedvite se jade uzesmo. Protokoljarno. Ali te deset godina nisum konjsumiro. Žifeli ko brat i sestra. Iz injat. A ondak se sve samo od sebe saljdiralo. Rodio se i naš Simeon. Namah pojmim Grkovu posloficu:

Dok nemas svoj Simeon, jedan je sivot. Kad ga dobijes, drugi. Bres Simeon si samo "ENIKIAZETE" – sa isdavanje. Sa Simeon si "POLITE" – na prodaju ...

Jednom se karucama izvezli na izlet u Košutnjak. Da se friška lufta nafatamo. Utaborili se blizu česme gdi nam ubili Knjaza Mihajla i Anku Obrenović. Ja se po trafi prostro. U nekakvom sum neobuzdanjom, srećnom, slobodnjom konjskom sostojanjiju. Ti klekla na prostirak i užinju prepravljaš. Gledam ti profil spram onu bezdanu prazninju nad Biogradom, i najednom mi dođe mlogo žao.

Mal se nisam rasplako. A znaješ li zašto? Koce? Zašto? Zafoleo te... Eto, zafolim te ujedaređ. Uno ši uno. I poljubim. Onako, znaješ. Kogođ da smo u krefetu pa se posle krefetsku prepirku mirimo... Ti me pitaš da l' sum zdrav. Šta mi je naspelo? A znaješ. Oma znala. Samo pazar tvrdila... Posle ležimo na trafu ko na zemljana postelja i pričamo. Kažem pušući:

Mnogo mi lepo, Tomanijo, i mnogo sam tužan.
Što, Simeone, koce?
Uvek sam tužan kad na travi ležim nauznak i gledam kako se nebo okreće.
Mene majom vata nesvest.
A mene miso na smrt.
Ajde, Simeone, pomeri se!

Ležim i mislim...
Ksero – znam. O porudžbini koju sutra iz Beča očekuješ.
I o tome, svakojako, grdna je para u pitanju, ali i o tebi mislim.
Stvarno?
Vidim, miljo ti. Od onaj malopređašnji poljubac načisto procvetala. Na javnjost zaboravila, za ruku me uzimaš:

Stvarno?
Ašin boneadzo tata! – Živ mi otac!
A šta misliš?
Mislim: Moje Tomanije jednom neće biti, a neba će biti...
Ti se, sećaš se, ljubomorno štecnju:

A šta, ma ton teon, tebe će kao biti uvek?
Ne uvek, dabome, ali dugo.
Ni da pojmiš ne možeš koliko dugo.
Svi Cincari žive dugo. Priča se da je neka Marija Tika u starom kraju živela sto trinajst, dunđer Kosta Pik stotinu, a sestra mu i više...

Ksero, ksero, znam... Papa Jan i Dimitru Sina su imali po sto petnajest kad su umrli, kalajdžija Andreu Stanka sto deset, ali je to ništa spram nas Simeona.
Ima jedan kasapin na Dorćolu čiji je otac napunio sto trideset, a još ispomaže kod klanja...

Ni to nije prineti nama Simeonima...
Pa koliko vi to, Simeoni, ma ton teon, računate da živite?
Ja mislim, kiria, dok ne ostanemo sasvim sami na svetu i nemamo više za koga da brinemo, za koga da stičemo ... a možda, drakul će znati, možda i preko toga. Sve dok imamo šta da kupujemo i prodajemo ...

24 comments:

Gundjalo said...

Nevjerovatno je kako se Njegovani uvuku pod kozu.Ili, da parafraziram jedan Vas davni intervju - citajuci ih, covjek se osjeti kao da su mu dio porodice.

Ljiljana said...

Dragi Gunđalo,
Koliko god puta sam čitala odlomke ili delove "Zlatnog runa" uvek me uhvati i tera da dalje čitam i uvek da se nasmejem. Uvek se obradujem kada neko deli moje uživanje u toj fantastičnoj knjizi.
Srdačno Vas pozdravljam.

Влада said...

Након читања прва три Златна руна, има једну недоумицу... можда сам прерано радознао, али ме интересује.
Ко је мајка Симеона Хаџије?
Јасно је да се Лупус женио четири пута, први пут са Софијом Сином, други пут са неком Српкињом, трећи пут са Пандором Сином, а четврти са Сафо.

Када ће се открити идентитет Хаџијине мајке?

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Vlado,
Vrlo Vam je interesantno pitanje. Možda će neko ko je skorije čitao Zlatno runo moći da Vam odgovori. Ja se stvarno ne sećam, ali verujem da je Hadžijina majka bila Sofija Sina. Problem je što se supruge ne pojavljuju u genealogiji, tako da bih morala da ponovo pročitam sve knjige Zlatnog runa da bih sa sigurnošću mogla da odgovorim na Vaše pitanje. A možda ni tada ne bih dobila pravi odgovor, jer se nekako ne sećam da je to obrađeno u nekom delu ZR.
Srdačmo Vas pozdravljam.

Влада said...

Хвала на одговору!
И ја сам у почетку мислио да је Софија Сина, она и јесте родила једног Симеона, али не Хаџију.
И сам Газда у једном моменту констатује да има више од 70% српске крви.
Надам се да ћу открити... Па још 4 цела Златна руна су предамном...

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Vlado,
Divno je kada neko sa tolikom pažnjom čita Zlatno runo. Ako na kraju dođete do nekog definitivnog zaključka molim Vas javite, tako da taj rebus bude rešen.
Srdačan pozdrav.

Влада said...

Софија Сина је Хаџијина мајка дефинитивно, то је разрешено у четвртом Златном руну. У делу кад се описује како су четири домне прошле кроз Лупусов живот. Софија је умрла 1830. Вероватно сам ја нешто погрешно растумачио у другом Златном руну кад Газда прича колико српске крви има у себи...

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Vlado,
baš mi je drago da ste našli dokaz p Hadžijinoj majci. To ću sada definitivno zapamtiti a ko zna za šta će mi trebati ubuduće.
Srdačan pozdrav

Влада said...

Опет ја :)
Имам ''проблем'' са генеалогијом Турјашких.
Наиме Јаков Балтазар у петом Златном руну у дијалогу са Дијанон прича како када су се две фамилије коначно пронашле он се оженио газдином ћерком Теодором Његован, тј. Дијанином бабом, а Емилија се удала за Стефана сениора. Емилија у дијалозима са Јаковом Балтазаром њега зове ''тата''. Да ли постоје 2 Јакова Балтазара, тј. отац и син са истим именом или се ради о нечем другом? Не верујем да би се Емилија удала за ујака...
С друге стране Јохана која је исто ћерка Јакова Балтазара има ''проблем'' да у комуникацији са братом Адамом, који је отац Ангелине, а испадне да је онда и он син Јакова Балтазара, тј. да су Ангелина и Дијана сестре од стричева...
Углавном, мало ми је настао хаос у глави од турјашког родослова!
Све најбоље!

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Vlado,
treba mi malo vremena da se snađem i pronađem odgovor na problem Turjaških. Sve mi se čini da postoje dva Jakova ali ipak nisam sigurna treba da vidim u beleškama.
Srdačan pozdrav.

Влада said...

Посотји ту нека недоследност са Теодором, газдином ћерком, јер у првом Златном руну њени потомци су Головани и спречени су да присуствују прослави, а сад у петом Златном руну она је жена Јакова Балтазара...

Влада said...

Још једна ствар... У Ходачашћу Арсенија Његована наводи се да Газда и Томанија имају 10оро деце и то: Симеон, Стефан, Георгије, Теодора, Антонија, Клеонт, Константин, Христина, Јелена и Кирил. У VI Златном руну испада да је и Анастас, Максимилијанов отац, исто Газдин и Томаинијин син..

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Vlado,
po genealogiji koju sam ja sačinila na osnovu svih podataka Anastas je sin Georgija i otac Maksimilijana. Desetoro dece koju ste pobrijali slažu se sa mojom genealogijom. Ne znam gde ste u VI knjizi videli da je Anastas sin Gazdin? Ja to nisam našla.
Srdačan pozdrav.

Влада said...

Књига VI, део након смрти Томаније:
''Пође према кабинету прстом позвавши четворицу синова''...
''Анастас и Клеонт седоше на диван, и то им се одмах на лицу виде. Стефан и Георгије изабраше да стоје''
константин је остао са Михајлом у соби код Томаније.
Након тога:
''Није њихова. Анастасова, Клеонтова, Георгијева. Стефанова. Они су Срби...''

А са Турјашкима се још мучим...

Поздрав и свако добро!

Влада said...

И по мојој генеалогији Анастас је Георгијев, као што је и Теодора била удата за Головане и због назеба не присуствује прослви у Турјаку - на основу прве књиге.

Али у петој она је жена Јакова Балтазара и покојна је.
Сад ме и ово са позивом 4 сина у кабинет изненадило кад је међу њима Анастас :)

Влада said...

Дилеме око Теодоре Његован, Газдине кћери

Златно руно I
''Јеленина сестра сестра Теодора је болесна - ништа озбиљно, али због назеба пре Богојављења неће из постеље - па су њени Головани из тога извукли згодан изговор са недолазак у Словенију''

Златно руно V
''ДИЈАНА:Па и бака Теодора је била Његован. Још и Газдина ћерка.
ЈАКОВ БАЛТАЗАР:... Стефан је узео нашу Емилију, ја његову сестру Теодору, и континуитет породичног кола опет је рестауриран...''

Е сад Емилија се током свих дијалога Јакову Балтазару обраћа са ''тата'', а Дијана њој са ''тетка'', а Јакову Балтазару са ''деда''...

Влада said...

Имам још једну генеалошку недоумицу везану за генеалогију Симеона.
Односи се на следеће:
1. Шта је Симеон сигетски Симеону јањинском који је поједен 1690?
2. Шта је Симеон јањински Симену москопољском?

Некако ми тај прелаз са унука Симеона сигетског, који је очигледно први ''керамичар'' у фамилији није довољно јасна са каснијим Симеонима, епирским и москопољким.

Свако добро!

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Vlado,
prema genealogiji koju sam ja sastavila proučavajući sve rukopise u vezi Zlatnog runa došla sam do sledećih piodataka:
1. Simeon sigetski je otac Simeona janjinskog
2. Siomeon janjinski je otac Simeona moshopolitskog.
Nadam se da će to da Vam pomogne.
Srdačan opozdrav.

Влада said...

Поздрав!
Не може да буде тако...
Симеон сигетски је рођен 1508 године, има сина 1541...
Тачно годиште Симеона москопољског је дискутабилно, али ту је негде око 1710, тако да Симеон сигетски не може бити деда некоме од кога је старији 200 година... у целој причи имамо и Симеона епирског који је по мени деда Сименона москопољског
Свако добро!

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Vlado,
postoje dva Simeona Sigetska. Jedan živi u Carigradu i trguje kozmetikom i lekovima. Drugi je onaj koji šminka sultana 1566. godine.
Simeon epirsko-janjinski je otac Simeona moshopolitskog. Taj Simeon je stradao 1690 u seobi Srba.
Srdačan pozdrav.

Влада said...

Сад сте ме са 2 Симеона Сигетска скроз забунили...
Зар се Симеон Сигетски 1569 (3 година након шминкања Сулејмана) није ''одједном'' појавио слеп и нем у пожару у Цариграду, вратио у Тивај-Тебе, затекао жену Фанију или Фаршију, сина који већ Панонијом торбари и унука који се уместо њега са другима споразумева, а прави ликове од глине?
Симеона Цариградских има неколико, апо последњи цариградски је деда сигетском.

Свако добро!

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Vlado,
Simeon VI Njago sigetski koji živi u Carigradu i trguje kozmetikom i lekovima je otac Simeona Njago carigradskog I koji je zanatlija 1427. koga je otac poslao i Beograd. Posle Carigradskog I dolazi carigradski II 1453. koji živi u vreme propastzi Carigrada i silovan je , Jerebatan pa Tivaj. Onda dolazi Simeon tivajski 1521 u vreme pohoda na Ugarsku, 1526 Mihač, 1529 opsda Beča. Onda tek dolazi ponovio sigetski i šminkanje sultana 1566.
Srdačno Vas pozdravljam

Влада said...

Зашто постоји недоследност у генеалогији Његована из Градитеља са оном у Златним рунима?

Поздрав!

(published by Ljiljana Pekić) said...

Dragi Vlado
Graditelji su pisani mnogo pre Zlatnog runa tako da tada jiš nije bilo sve definisanio. Do promena je moralo da dođe prilikom razrade Zlatnog runa. Osim toga Graditelji nisu finalizirano od strane Pekiće, a ja nisam htela ništa da menjam u njegovom tekstu.
Srdačan pozdrav.