Saturday, September 04, 2010

Lepa književnost (III deo)

Lepa književnost i ružno davljenje (III deo)
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 176-180 ). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

III deo

Ne liči li, uostalom, begov položaj na njegov sopstveni? Jedino što pred njegovom sobom niko ne vezuje gajtan. (To, doduše, ne znači, da se i za njega negde neki gajtan ne vezuje.) Svetlost je, razume se, električna, ali duvan i piće su tu. Cigare namesto nargila i "Old Scotch" umesto čaja. Podudarnost ga navodi na misao da kao ravnotežu svome Bruckner-u pusti i za plemenitog bega neku muziku.

Nostalgične zurle iz sumračne daljine. Neka ga đavo odnese ako to uradi. On ne piše "Koštanu". Piše o "životu i smrti kao takvima". Filosofiji nije nužna nikakva muzička pratnja. A za svrhu će i večernje džakanje ptica iz albašči biti dovoljno. Jer, lepota dana na izmaku, čar života pred čijim vratima stoji crna smrt, upadljivo mora biti istaknuta. Beg mora voleti život. Kakvog bi inače dramskog smisla bilo u umiranju?

Devouring_Fears-L

S pojedinostima, međutim, ide nešto sporije.

Kakva je to bronzana kopča kojom se pergament drži za tablicu? Valjda vrsta metalne štipaljke? Ubedljivo zvuči, premda za tako nešto nikad nije čuo. Izmislio je kopču na licu mesta da bi udovoljio sitničarskoj racionalističkoj logici. Pergament bi se u protivnom tokom pisanja pomerao. I onda? Neka se pomera. To je begova briga. Ionako neće stići, ako se pisac bude pitao, baš mnogo toga da izjavi za budućnost. Umreće pre nego što ustanovi da mu pomeranje podloge smeta koncentraciji.

Fidiš bi možda mogao zameniti sa slonovačom. A i to je cepidlačenje. Nikome od toga ništa neće biti jasnije.

Älah se, međutim, svakako piše sa dva l. Ällah, dakle. Nije mu stalo da nastrani arabisti na njemu zarađuju hleb.

Izraz lične odaje za sobu, u kojoj beg sedi, deluje preterano savremeno. Poput boudoir-a. Na turskom se spavaća soba kaže jatak odasi, ali beg svakako ne piše za povest – u krevetu. Nije bolestan. Da jeste, pogotovu teško, gajtan bi izgubio bar pola svoje dramske vrednosti. Ručaonica se kaže jamek odasi, ali ona mu je izlišna. Ostaje oturma odasi ili soba za sedenje.

Poteškoća je jedino u nepouzdanom izvoru njegovih obaveštenja. Ona potiču od izvesnog g. Jusuf Mardin-a i njegovog priručnika "Turkish Phrase Book", poglavlje posvećeno ponašanju i snalaženju po hotelima. G. Mardin je tu prilično iscrpan. Čitao je: "In Turkey hotels are graded according to the standards they maintain. The charges are fixed by law. Hotel rates are on the whole very reasonable ..."

Činjenica je da su hotelske takse u Turskoj utvrđene zakonom, i, u celini, vrlo trezvene, može mu koristiti ako jednom poseti Carigrad o kome s toliko poznavanja piše, ali ga ostavlja na cedilu ako treba da utvrdi da li g. Mardin-ovi hotelski termini korespondiraju s jezikom XIX veka i sa rasporedom soba u jednom otmenom konaku.

Najpametnije je da lične odaje zameni divananom. Sa nje je pogled prekrasan, ukoliko se ima šta gledati. Kad beg bude umirao, ako ima vremena, može poslednji put baciti pogled na svet i povodom toga nešto reći.

Galib Kumrija je takođe uspeo pronalazak. Kumovali su mu "Turcizmi u srpskohrvatskom, hrvatskosrpskom jeziku" Abdulaha Škaljića, pošto su se na krvniku Porte oprobala sva imena od Abasa do Zumreta. U svemu ostalom, naročito u trgovačkom realizmu, bio je čedo njegove mašte. Nema zbora, merkantilizam Kumrijinih meditacija je životan.

Spustio je visokoparnost uvodnog opisa za oktavu i još jednom ismejao begovu naivnu nameru da se na ravnoj nozi nagodi sa istorijom. Smrt je, kao i uvek, išla ruku pod ruku sa životom, a da jedno drugo ne primećuje.

Briše kahpeoglu – kurvin sin i dopisuje govnar. Još jedan obol savremenosti. Zatim vraća kahpeoglu, ali bez prevoda. Sad izgleda da se govnar na turskom kaže kahpeoglu. Dočim je to kurvin sin. Uklanja, najzad, celu ispravku i psovci vraća prvobitnu tursko-srpsku formu. Dođavola sa savremenošću!

Galib Kumrija će ući u sobu i zadaviti Jusufa bega već kod datuma na ispovesti. Ama, neće valjda baš odmah? Begova predsmrtna bulažnjenja spretno su izbegnuta. To je u redu. Dobar deo čitalaca, žureći da što pre stigne do davljenja, ionako bi svako filosofiranje preskočio.

(TREĆA PARANTEZA: Čitajući neke savremene zapadne visokotiražne romane, veoma zanimljive uostalom, uzeo sam nekoliko otisaka ključeva uspešnog pisanja.

A. Ako u prvoj rečenici na nekoga uperite revolver, on mora opaliti najkasnije u petoj. Ako se iz njega puca u poslednjoj, pre nego što ćete zapisati mesto i datum završetka knjige, vi ste propali.
B. Izuzetak od pravila je – ljubav. Odlaganja kraja radnje dopuštena su samo između žene i muškarca i to samo – u krevetu.
C. Ako vaši junaci već nešto moraju da misle, gledajte da to čine kratko, jasno i korisno. Nema nikakve hasne opterećivati ih razmišljanjem o arhitekturi ulice kroz koju stižu na neki poslovni sastanak.
D. Izuzetak je arhitekta koji ide na sastanak povodom novog urbanističkog rešenja dotičnog – ne drugog dela grada.
E. Ako vam je stalo da se od razgovora nešto razume, ne puštajte u dijalog više od tri lica odjednom. Četvrto može biti jedino dete koje tera svoju nezavisnu temu.
F. Poželjne su sve neobičnosti na planu sižea i događanja, nijedna na planu stila i izražavanja. Nikad ne opisujte običnu scenu na neobičan način. Neobična scena na običan način – to je osnovni ključ uspeha ...)

Ali, ako se sada, posle misaono obamrle i ćutljive žrtve, pojavi i jedan duševno dezangažovani i ćutljivi ubica, koji davljenje obavlja kao da vezuje kravatu, to bi i za rđavog pisca bila već pomalo preterana udobnost.Neko tu mora nešto reći. Nešto se povodom nečega mora izjaviti. Scena se mora izvući iz duhovnog vakuuma i marionetske automatičnosti.

O čemu bi njih dvojica uopšte mogli razgovarati? Beg bi se, u najmanju ruku, mogao pogađati. To se, doduše, ne bi naročito podudaralo sa fatalizmom muhamedanskog sveta, ali kako taj svet i nije ortodoksno muhamedanski nego je tek odeven u orijentalnu nošnju da bi mu se obezbedila "veća sloboda i pokretljivost misli", uskraćena begovima dvojnicima u građanskim odelima, prigovor bi prećutno otpao.

To bi se, međutim, sukobljavalo s činjenicom da Galib Kumrija nije običan plaćenik nego – zvanični krvnik. Državni činovnik s kojim se ne isplati pogađanje. A lupetati naširoko o besciljnosti života i neizbežnosti smrti, o tome kako je gospodin beg, i ako umire, i baš stoga što umire, u srećnijem položaju od gospodina krvnika, koji produžuje da se pati još nešto malo duže – jer, s obzirom na večnost, svi ljudi, ma kada umrli, jednako kratko žive – zaista nema nikakvog smisla.

U svakom slučaju, izmišljati zanimljivu radnju oko ličnosti koja umire već na prvoj stranici – a nije kidnapovana da se za njom na trista preostalih može tragati – i nije baš jako zahvalan posao. Ako Galib Kumrija uđe u sobu sada, može od romana da se oprosti. Ideja da se o begu saznaje preko ispovesti ni groša ne vredi. Prvo lice – lice je meditacije, a njemu treba akcija, lice treće.

Već tri knjige ima u tom prvom licu. Uz pohvale, kritika ih je našla pomalo monotonima. Prebačeno mu je odsustvo radnje. E pa ovog puta će je dobiti. Njihovu ljubljenu priču – story. Koliko su na Orijentu za nju sposobni, naravno.

Polazi od nove pretpostavke da Galib Kumrija nije sluga, krvnik. Da je carski namesnik. I da živi u Stambolu. Pretpostavlja, takođe, da Jusuf beg Balipašić nije običan turski plemenitaš. Da je Beogradski paša.

Za tako nešto moraće mu, razume se, promeniti ime i uzeti neko istorijsko, sa svim komplikacijama koje dokumentarnost sobom nosi. Na ovom se svetu, nažalost, ništa ne dobija zabadava. O tome će, međutim, misliti kasnije. Sad će se usredsrediti na vađenje svoje priče iz meditativnog mulja:

Svetlost sveta, Padišah, još ne zna koji – to će videti u enciklopediji – naređuje Carskom namesniku Galib paši da pogubi Beogradskog pašu. Za to vreme Beogradski paša Jusuf beg u nekoj kontrasnoj radnji. Efekat je isti kao da je Galib paša već pred njegovim vratima s gajtanom u ruci.

Galib paša, s pratnjom, jaše carigradskim drumom.

Jusuf beg započinje ispovest od najvećeg značaja za Otomansku imperiju. Hoće li je završiti na vreme? (Ono čuveno pitanje: ŠTA ĆE DALJE BITI?)

Galib paša još uvek jaše prema Beogradu.

Jusuf beg još uvek piše svoju ispovest.

Pošto je krajnje vreme za zaplet, koji će povećati napetost (a s njim i čuveno pitanje ŠTA ĆE DALJE BITI?), putovanje Galib paše ne ide baš glatko. Ali, radi dramskog reciprociteta i da se čitalac pre vremena ne bi uspavao, ne ide glatko ni pisanje Jusuf bega u Beogradu.

Glupost! S tim nesretnim begom stvar postaje pomalo besmislena. Najbolje će biti, nada se naš pisac, da teoriju odgurne u stranu, još malko potera radnju i vidi dokle će prirodnim putem dospeti.

6 comments:

Anonymous said...

Postovana Ljiljana Pekic,
Jednom ste izjavili: "S druge strane, iz Runa je Pekić, a na zahtev Prosvete, izbacio jedan deo zbog čega se kasnije strašno kajao, jer, govorio je, to sad nigde ne može da stavi, ne uklapa mu se. Govorio je da je drugi tom Runa zbog toga bogaljast. Radilo se o delu koji govori o ljudožderstvu u Beogradu u XVI veku. Ako to pronađem u zaostavštini, ubaciću u novo izdanje Runa koje bi trebalo da se pojavi." Jeste li pronasli taj deo, i da li je ubacen u novom izdanju "Zlatnog runa"?

Aleksandra said...

Postovana gđo Pekić,
ja bih se na postavljeno pitanje nadovezala novim :). Naime, Mirko Kovač je izdao knjigu "Pisanje ili nostalgija", koju, na žalost, još nisam imala prilike da pročitam, ali sam pronašla na Internetu da govori o njegovim prijateljima, njihovim reakcijama, komentarima itd. određenih situacija... Da li u materijalu koji pripremate za izdavanje možemo da se nadamo nekoj knjizi tog tipa, samo iz Pekićevog ugla (dakle, upoznavanju LIČNOSTI Vašeg supruga, s obzirom da smo sa njegovim djelom već upoznati)?
Hvala i veliki pozdrav!

Ljiljana said...

Poštovani,
Na žalost nisam našla taj deo Runa i nema izgleda da se taj deo pronađe. Mora biti da je Pekić to jednostavno uništio da se ne bi stvarala zbrka.
Nisam čitala Kovačevu novu knjigu, tako da ne znam šta je njoj napisao. Međutim Pekić nije pisao specijalno knjigu o prijateljima (i neprijateljima!!!). Uzgred je u dnevniku pominjao neke događaje i svoje utiske o tome i to će moći da se nađe kada dnevnici budu štampani. To će se desiti nadam se tokom iduće godine. Ko čeka - dočekaće. Ali će se morati čitati i sve ostalo o čemu je on razmišljao.
Srdačan pozdrav svima koji tako pažljivo čitaju ovaj blog i pamte sve što se objavljuje.

Anonymous said...

Poštovana gđo Ljiljana,

"Ali će se morati čitati i sve ostalo o čemu je on razmišljao" - to je najmanji problem, to sa zadovoljstvom i radimo :)))).
Hvala na odgovoru i pozdrav!
Aleksandra

Anonymous said...

Puno Vam kvala na odgovoru, gospodjo Pekic, i zaista velika je steta sto je takvo blago nepovratno izgubljeno.
Nadam se da ce ona Pekiceva dela, koja jos nisu prevedena na engleskom, sto pre biti dostupna citaocima sirom sveta na tom jeziku. Mislim da svi mi koji imamo ikakve kontakte sa stranim izdavacima mozemo dopineti u postizanju tog cilja.

Ljiljana said...

Poštovani i dragi čitatelji,
Blago Pekiću koji ima tako verne i odane ljude koji vole i čitaju ga i kada on više nije među nama. Meni je veliko zadovoljstvo da budem u kontaktu sa onima koji u njenovim mislima i delimo uživaju.
Srdačan pozdrav.