Thursday, May 14, 2009

Umetnost i stvarnost IX deo

Petak, 1. 4. 1983. godina.
Umetnost i stvarnost. (Nastavak za esej.)
Neke beleške povodom eventualnog eseja „Umetnost i stvarnost“.

Očigledno je, tako mi se bar čini, da bitniji nesporazumi potiču iz različitog tumačenja slobode u praksi, nego što su oni manje-više otvoreni, aktuelni ili virulentni u tim pojmovima, kada su oni tek oruđe u jednoj akademskojdebati.

Premda je takođe očigledno da praktični nesporazumi zapravo potiču iz teoretskih, čak i kada se na prvi pogled čini da ta teorija odobrava, usvaja, priznaje, dopušta, omogućuje, mnogo više slobode nego što praksa te teorije dozvoljava.

Fool's100

U teorijskom prometu su raznovrsne sintagme za slobodu. Spomenuću samo nekoliko. Na primer: realna sloboda - u praksi je to ona do koje se eventualno ide. Potom je tu apstraktna sloboda – u praksi je to ona koja se ne dopušta. Istinska sloboda u praksi je to stvar daleke budućnosti, ako se do ove ikada stigne.

Buržoaska sloboda – to je ona koju smo odbacili da bi dobili u zamenu onu istinsku, koju nemamo, i koju ćemo eventualno, mada sumnjam, imati u budućnosti. Tako zapravo uprkos svih tih teoretskih sintagmi, mi slobode nemamou praksi.

Neobično je da pojam slobode sam sebe ne određuje čak ni u onoj meri u kojoj to polazi za rukom suprotnom pojmu – pojmu ropstva. Šta je ropstvo – najčešće znamo. Nije potrebno, osim ako čovek nije hegelijanac, da ropstvo objašnjava na komplikovan način da bi najzad eventualno stigao do onog tipa ropstva u kome će se prepoznati najviša sloboda.

Mi ne znamo šta znači sloboda kad o njoj govorimo, stoga verovatno i nismo u stanju da je ostvarimo. Možda je to zato što je ropstvo stvar osećanja, a sloboda stvar shvatanja. Ropstvo osećamo – slobodu pojmimo.

Čak i ako ste marksist, i mislite da znate šta je istinska sloboda, u njenom društvenom smislu, naravno kad sednete za svoj pisaći sto i suočite se sa knjigom koju radite, to vaše uverenje, zbog koga ste kao građanin pristali na izvesna ograničenja, neće vam ni najmanje pomoći da kao pisac u ime te iste slobode pristanete na neka druga ograničenja koja se tiču vaše knjige i vašeg dela. Ako pristanete, bićete slabiji pisac nego što biste možda mogli biti.

Kada je sam sa svojim delom, pisca se ne tiče ni jedna sloboda koju ne određuje to delo. Svi ideali moraju ustupiti tada težnji da se postigne ona najviša estetička sloboda, sloboda forme, u koju će vaš sadržaj slobodno izabran najprirodnije i najslobodnije da se oseća i izrazi.

Ja time ne tvrdim da se jedan društveni ideal ne može izraziti jednim književnim delom. Ja samo hoću da kažem da je, da bi se on izrazio kako valja na estetičkom nivou mora taj društveni ideal biti ne deo, ne samo građanske ličnosti pisca, nego i njegove književne ličnosti. Mora kroz tu književnu ličnost naći svoju formu.

Iza Adornove ideje da će u jednom smirenom i zadovoljnom društvu nestati umetnosti, jer umetnost zapravo i nije ništa drugo do estetizirani, neurotičan odgovor na prikraćenosti kojima nas osiromašuje stvarnost kojom nismo zadovoljni i u kojoj nismo srećni, otprilike neka vrsta revolucionarnog terorističkog akta, neke duhovne bombe. Iza takve ideje stoji jedno duboko platonističko nezadovoljstvo umetnošću uopšte kao sa nečim što se otima racionalnosti, pa sa time i redu, opštoj svrsi i organizaciji.

A iza toga se opet krije tradicionalno nepoverenje pozitivističkog marksizma prema svemu čemu se efekat ne može izračunati i koji se ne može programirati kao što se misli da se to može uraditi sa čitavom ljudskom istorijom. Zar onda ne bi i religiju proglasili neurotičnom kolektivnom tvorevinom, zar onda ne bi i za mirotvorstvo rekli da je posledica kolektivne neuroze, pa čak i psihoze?

Zašto onda ne bi i filosofiju, kao našu poslednju odbranu od nepoznanica sveta proglasili delom, odnosno posledicom, jedne kroz istoriju vertikalno sprovedene, a horizontalno izvedene psihoze u svakoj generaciji uzastopce? Šta bi onda ostalo zapravo od svih naših stvaralačkih strahova, strepnji, sumnji?

Ostala bi možda samo nauka, samo nauka koja bi trebalo da ovaj život koga Adorno pretpostavlja, život u kome umetnost ne bi bila potrebna, unapredi i zajedno sa umetnošću, filosofijom, religijom, mitom i svim drugim elementima našeg stvarnog i racionalnog, veličanstvenog života, sve to da ode i da ostane samo srećni čovek i njegova nauka.

Moderni marksistički estetičari, ako takvi postoje, ja mislim da ne postoje, da je to jedan termin koji je za nevolju izabran, da pokrije apsolutnu rupu u marksističkoj doktrini na planu estetike, dakle ti tzv. moderni marksistički estetičari su srećni što se pojavio jedan Ždanov i što se lično Staljin nezgrapno umešao u umetnost, jer da njih nije bilo morali bi svoj revizionizam dokazivati na Lenjinu, Rngelsu i Marksu.

Ovako su Ždanov i Staljin iako ortodoksi, postali revizionisti, a revizionisti ortodoksi slobode. Celokupni teoretski fond književne levice je otpad kapsule jedne ubojne municije što se potrošila na probijanje umišljenih vrata. Vrata već odavno otvorenih duhovnim silama koja se nisu delile kroz istoriju na leve i desne.

Mene takvi estetičari podsećaju na decu koja u igriizmišljaju prepreke da bi ih preskakali, i na to posle bili ponosni. Što prepreka osim vlastitih nema, šta mari. Važno je da se nešto preskače i bude ponosan. Drugim rečima prepreka ima, ali one pripadaju doktrini tih estetičara.

Postoji izvesna olakšica za nas koji o ovoj temi govorimo danas 1983. godine u Jugoslaviji, nad onima koji o toj temi ne govore na Istoku zato što ne smeju, i nad onima koji o ovoj temi ne govore na Zapadu zato što za tim nemaju potrebe.

Prva je olakšica da smo tradicijom ovog društva, od njegovog ustanovljenja 1944. godine, pa na ovamo, a pri čemu se ovom prilikom ne govori o tom društvu kao ovakvom ili onakvom uslovu, nego o uslovu kao takvom, dakle tehničkom uslovu, uvedeni u jedan odnos prema stvarnosti koji nije neposredan i koji nikada ne može računati da bude neposredan, mada je on to za umetnika u onom najdubljem smislu takav, međutim on me može računati da ostane takav.

Jer će se u njega uvek, unapred, zavisno od toga da li se radi o marksisti ili ne, ili naknadno takođe umešati jedan određen i organizovan svet koga u našem slučaju zovemo komunističkom partijom.

Sada mi nešto pada na pamet vrlo neobično. Nedavno je ta partija postala Savezom, ali u razgovorima, u praksi Savez se jedva pominje i ostaje to ipak Partija. Ima li to neki dublji značaj? Dakle kada god govorimo o odnosu pisca i stvarnosti, mi na neki način govorimo još i o odnosu Partije prema toj stvarnosti, odnosu Partije prema piscu te stvarnosti, i odnocu pisca prema Partiji sa takvim odnosom prema stvarnosti. Podrazumeva se naravno da govorimo i o odnosu Partije prema piščevoj stvarnosti.

Druga srećna okolnost je u tome što za razliku od Zapada, gde postoji više partija koje su uvek ili sad na vlasti ili će na vlasti biti, i gde bi vaš pokušaj da usaglasite vaše viđenje stvarnosti sa njihovom bedno propao, najpre, jer bi vam to tehnički bilo nemoguće, a zatim što se to nikoga ne bi ticalo, naime vaš pogled na svet je vaša lična stvar, čak i kad ga imate u milionskim kopijama, i što bi ubrzo uvideli da se vas politika tiče, ali da se vi savršeno politike ne tičete.

Dakle umesto takvih nesrećnih okolnosti, mi imamookolnost da imamo jednu partiju sa kojom možemo računati, moramo računati, i sa kojom možemo, pa po neki put i želimo da usaglasimo svoje poglede na stvarnost. Ti zablude ne može biti, a osim toga ta partija se svakako brine za vas, mnogo više nego što to čini ijedna partija u demokratskom Zapadu.

Naročitu, vrlo često nepoželjnu brigu prema umetnosti pokazuju samo oni poreci, da ne kažemo režimi, koji ne upravljajući društvom da bi ono preživelo, nego da bi ga menjali, od te umetnosti očekuju da im koristi.

Velika i neželjena čast koju totalitarni režimi ukazuju umetnosti, pored očevidne nebrige tzv. demokratija, dovela je izvesne eksperte, ne lične već teorijske eksperte danas do toga da tvrde, kao na primer njujorkški esejista Štajner, da je za veliku umetnost potreban veliki pritisak, da se pod udarcima najbolje stvara, da se u ograničenjima rađaju velika dela, mada osim Epikteta, roba. koji je lepo živeo, za to nema nikakvih dokaza.

A to nas onda konzekventno vodi marksisti Adornu, njegovom srećnom društvu kome umetnost neće biti potrebna, jer će sreća tog društva već po sebi biti umetnička. Hoću da kažem da se Dostojevski nije rodio uz stub i iz stuba za streljanje, kao što se Prust nije rodio iz sobe zatvorene plutom. Ali ako je tačno to, ako je Štajner u pravu onda sam najebao.

Nikada se nijedna ideologija kao marksizam nije suočila sa takvom praksom da bi ta ideologija istovremeno morala i sebe da opravdava i tu praksu da odbacuje. Vere su to činile, ali su vere po definiciji iracionalne. Otkuda sada da najracionalnija doktrina koju je svet smislio i koja ga svodi na mehanički kauzalitet, deluje u istoriji očajno tradicionalno, odnosno neracionalno?
(X deo Ovde)

5 comments:

Anonymous said...

Postovana Ljiljana,

zainteresovana sam za elektronska autorska prava na dela gospodina Pekica. Na koji nacin Vas mogu kontaktirati?

S` postovanjem,
Biljana Bozovic

elektronskaliteratura@gmail.com

Ljiljana said...

Draga Biljana,
Ne znam sta podrazumevate pod elektronskim pravima? Za koje delo Pekicevo ste zainteresovani?
Srdacno Vas pozdravlja
Ljiljana

Anonymous said...

Postovana Ljiljana,

hteli bismo da objavimo njegova dela u elektronskoj formi (PDF format). Prvenstveno smo zainteresovani za Besnilo i Godine koje su pojeli skakavci ili izabrati dve knjige koje bi se digitalizovale.
Ukoliko ste zainteresovani javite mi se na mail kako bih Vam poslala nasu ponudu.

Srdacan pozdrav,
Biljana Bozovic

Ljiljana said...

Draga Biljana,
Vasu poruku sam prosledila mom agentu "Prava i prevodi", koji vodi racuna o svim mojim poslovima, ugovorima i pregovorima.
Oni ce Vas kontaktirati preko Vaseg e-maila i mene obavestiti da li ste i kako ste se dogovorili.
Srdacan pozdrav.

Anonymous said...

Postovana Ljiljana,

Hvala na saradnji.

Srdacan pozdrav,

Biljana Bozovic