Friday, May 15, 2009

Milić od Mačve


Pekićeva Facebook stranica


Dnevnik, utorak, 5. april 1983. godine.

„Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve.

Ljiljana mi donosi iz Beograda separat pod naslovom Sorabi od Milića od Mačve, izdat decembra 1982. godine, odnosno 11 490. godine od propasti Atlantide. Ovaj separat izdao je Milić od Mačve povodom svoje scenografije za dramu Đure Jakšića „Seoba Srbalja“ u Narodnom pozorištu.

Pročitavši ovaj separat dolazim do ubeđenja da je stari, pokojni profesor Mirona Flašara, Milan Budimir, sa svojim paleobalkanskim teorijama, naročito u njegovom Istočnjaku, čudo racionalnosti u poređenju sa našim slikarem Milićem od Mačve.


Svoja razmišljanja na temu Srba i sprskog porekla on započinje jednom konstatacijom da su Srbi sa svojim jezikom autohton narod na Balkanu i u podunavskom bazenu, u širem smislu, što će reći, da oduvek tu bili nastanjeni od kad postoji ljudski govor, a to znači od pamtiveka. Zatim prelazi na teoriju o propasti Atlantisa, jer će kao što se vidi, Srbe izvesti direktno iz te propasti kao jedine preživele potomke mešavine Atlantiđana sa Kromanjoncima. On kaže:

„(...) pre propasti Atlantide, krajem diluvijuma, pre oko 11 500 godina, kada se granica ledenog pojasa povlačila linijom Normandije, srednji Karpati, Kaspijsko jezero, postojala je sasvim druga klima na prostoru Pirineji – Indija, i Karpati – Sahara, što je uslovilo stvaranje posebnog tipa čoveka kasnije nazvanog Indoevropljaninom.



Do tog povlačenja leda na sever i lovce putem irvasa u istom pravcu na svom ovom prostoru živelo je, uz obilnu vlagu sa severa i bliskog toplog juga, jedinstveno sorabsko etničko i jezičko jezgro, koje se kasnije raspalo raseljavanjem na sever kao i mnogobrojnim upadima sopstvenih perifernih i drugih naroda, stvarajući posebne oaze izolovanih plemena, a samim tim i mogućnost za nove dijalekte u istom jeziku koji će potom narasti u specifične narodne osobenosti i posebne jezike.

Sarob ili Sorab, skraćeno kasnije u Srb, etimološki se objašnjava sa sabrat, najbliži rođak, rob božiji na zemlji, sapatnik. I danas Srb Srbinu sasvim nepoznatom kaže ’brate Srbine’ ili ’ej moj rođače’. (...)“

Pošto je u nekoliko rečenica svršio sa naukom i istorijskim izvorima, među kojima najgore prolazi Konstantin Porfirogenet, i germanska nauka, koja je cilju Drang nach Osten-a falsifikovala istorijske izvore, i odbacila jezik kao bilo kakav dokaz postojanja Slovena pre njihovog silaska na Balkan, Milić od Mačve kaže:

„(...) Međutim istorija sasvim drukčije izgleda kada se u to uplete postupak ispitivanja korenova reči, zvana etimologija. Jer po tom postupku izlazi da cela Pruska i sav Pribaltik potiču od Soraba odnosno Sorba ili Serba, čemu su dokazi danas prisutni Lužički Srbi u Nemačkoj kojih ima još uvek oko 300 000 i pored gnusnih prisila fizičkih i kulturnih asimilacija. Postoji podatak da Bizmarkova baba nije znala nemački, već je jedino govorila srpskim jezikom, a on sam na samrti izgovorio je jednu reč – Srbija. (...)“

Pošto je zatim etimološki rešio pitanje Albanaca kao lažnih i tzv. starosedeoca Balkana, premda bi on to pitanje rešio sa savremenim očevidno Albancima nešto drastičnije, mada ni ovo nije baš pitomo, on dalje prelazi na Srbe i kaže:

„(...) Još iz vremena rimskih osvajanja današnji albanski krajevi nosili su slovenska, srpska imena. Bela Gora i Crna Gora. Bela se odnosila na visoki beli kamenjar i snežne vrhove, a crna na šumski pojas i ravnicu izrazito crne zemlje i danas poznatu oblast Crmnicu. Takav pravi nastup objašnjnju toponimi samo potvrđuju onu staru, ozbiljnu teoriju da su Sloveni na Balkanu živeli od kad postoji svet.

To su oni tajanstveni Tračani bez naknadno ubačenog ’T’ u stvari Račani, tj. Rasjani, rasijani ljudi, Račani sa glavnim gradom Rasom i državom Raškom. Zatim Iliri i Pelazgi. Ja tvrdim da su Pelazgi u stvari Belasci, to jest beli ljudi, tj. Sloveni, Srbi. A pokojni Mirko Rački, hrvatski slikar, koji je umro skoro u 103. godini života, bavio se etimologijom preko 50 godina, sa kojim sam imao prilike da izmenjam misli, utvrdio je jezičkom metodom, i to nepobitno da su Pelazgi – Sloveni.

Jedna od prvih verzija grčkog jezika, dorski, je u stvari srpski, pa zato moderni Srbi i Hrvati mogu danas prve pisane Homerove prepeve Ilijade i Odiseje da čitaju bez prevođenja. I Platon je tvrdio da se još u njegovo vreme po grčkim kućama govorilo pelazgijski i držalo se starih običaja što se u stvari po etimološkoj šemi dorskog i današnjeg srpskog jasno vidi koji je to pelaski jezik bio.

Grci su redovno pretakali u dodiru sa drugim jezicima ’B’ u ’P’, ili ’H’ ili ’V’. Na primer Oro Beo u Orfeo. Naša je baba, otac u papa, Babilon u Vavilon. Od baba otac, očevina, babovina. A prvi naziv Vavilona bio je Senjar. Srpski izraz za takmičenja u radu, barabar, par u par, uporedo, u Varvar, Rašane u Tračane, jer nemaju čisto ’R’ i tako dalje. (...)“

Oh, Isuse! Sad Milić pošto ponovo naknadno još jedanput rešava pitanje Arbanasa, prelazeći na Kosovo i Metohiju, i tu usput rešava i pitanje pripadnosti Ilijade i Odiseje, jer kaže da su lažni istoričari pošto su napravili totalan dar mar od istorije slično ovome umnom naporu, kaže:

„(...) Kolektivne svesti zbilo se još samo sa nesrećnim trojanskim narodom i njihovim epivima Ilijadom i Odisejom. (...)“

Što do sada nisam znao. U stvari ja sam mislio da su to grčki epovi, a on tvrdi da su to trojanski epovi. To je jedno usputno novo otkriće Milića od Mačve. Međutim sad dolazi takođe do jednog od pravih otkrića. On kaže:

„(...) Što se tiče Ertruraca, srednje Italije, i oni su sebe nazivali Rašanima, državu Rasna, a glavni grad Rasena ili današnja Ravena. (...)“

Iz ovoga znači jasno proizilazi da su i Ertruščani u stvari Srbi. On kaže:

„(...) I danas se u vatikanskoj biblioteci čuvaju pisma poznatog rimskog pesnika Ovidija, u vreme osionog Avgustusa, koji ih je slao prijateljima u Rim iz Dakoje u kojima je navodio svoje stihove spevane na dotičnom sarmatskom, srbatskom, dakle u stvari sarmatsko-srpskom jeziku. (...)“

Sledi zatim jedna opšta jezička teorija koja će biti naučnicima očevidno od velike koristi. Milić od Mačve kaže:

„(...) Svi ovi jezici, dakle zapravo svi jezici vode ka onom opštem indo-evropskom jeziku. Svi lingvisti sveta danas, juče, tragaju za onim izgubljenim narodom, tj. sorabskim, srpskim, koji je rgvetskim jezikom govorio, tj. traga za pramajkom, jezikom svih Evropljana, kako bi se tajni spisi zvani Vede mogli prevesti.

Ja tvrdim da je to moguće preko srpskog ili danas srpsko-hrvatskog, pošto se preko grčkih korenova nije daleko otišlo u prevođenju Veda. Jer i on je skorašnji jezik, naime grčki u odnosu arhajski srpski, koji vuče korena još daleko od propasti Atlantide. (...)“

I u pogeldu Atlantide odnosno njenom mestu Milić od Mačve daje doprinos nauci. Naime ja sam uvek do sada mislio da se Atlantska lokacija Atlantide zahvaljuje Platonu, međutim – ne. Milić od Mačve optužuje Platona za jednu drugu teoriju i kaže:

„(...) Platon je, dakle, sasvim pogrešno zaključio u svojim čuvenim kazivanjima, da bi Atlantidu trebalo tražiti u Sredozemnom Moru, na mestu današnjeg ostrva Tera Santorina ili u oblasti Balearesa, Majorka.“ A sada dolazi poslastica. „Napominjem da su Atlantiđani razvili supra civilizaciju, uspostavivši svoje moćne kolonije u srednjoj Americi i okolo cele Afrike, posebno u Egiptu, Mesopotamiji i Indiji.

Oni su se kao uspravni Kromanjonci, visoki 2 do 3,5 metra, crvene i guste kose, a puti bronzane i pegaste, ukrstili sa evro-azijsko-afričkim povijenim Neandertalcem, visokim svega 1,5 metra, stvorivši novog tipa čoveka – Soraba, dakle Srbina, ili raba božjeg u odnosu na superiornog Atlantiđanina i njegovu kulturu. Stepenaste i kupaste piramide na Bliskom Istoku i srednjoj Americi kao i umetnički izraz svojstven svim tim kulturama, govori da je jezgro te kulture moglo biti jedino u sred Atlantika. (...)“

Međutim to je stvar o kojoj nauka još uvek raspravlja, gde mogućnosti zaista postoje, ali da vidimo kako Milić od Mačve dalje sprovodi svoje pra, pra svetsko poreklo Srba. Da on očekuje izvesne proteste vidi se po tome što Milić od Mačve kaže:

„(...) Znam da će ova moja tvrdnja i srpskim naučnicima izgledati čudesna. Ali ja takođe znam da bez novog Galileja nema napredka u svetskoj, istorijskoj i lingvističkoj nauci. Danas će istoričari,“ kaže Milić od Mačve, „morati ostati po strani dok lingvisti ne završejedan važan deo posla,“ naravno uključujući i Milića od Mačve. „Svoje doktorate istoričari mogu kasnije samo obnoviti, čim pomere pojavu Srba i Slovena za nekoliko hiljada godina unazad i to na daleko širi prostor, na istok od Indije i Veda, a na zapad do Pirineja i Baska.

To je prostor jednog samoniklog, jezičkog, etničkog jezgra koji je dao pramajku jezika indo-evropljanina, koji je dao veličanstvene spise ’Rg Vede’. Da se podsetimo ’Rg’ na sanskritskom jeziku znači nešto što je sabrano na kamaru, strgnuto, rgnuto, na jednom mestu, rgnem ti ga majci, to je seljački izraz za Vede, znači mudrosti proviđenje, videnije, sve videti umom. I danas šumadijski seljak kaže kad hoće nešto da osmotri: ’Odoh časkom da vednem,’ da vidim i osmotrim. (...)“

Ima u tom separatu još puno slika, puno crteža, rađanja kontinenta, Atlantide, veza horizontalnih i vertikalnih istorijskih, jezičnih, rasnih. Ima zatim uporednih rečnika koji pokazuju apsolutno da su svi jezici, bitni jezici u stvari potekli od srpskog jezika. Ovde doduše vidim srpski, ruski, poljski, albanski, komparativnu listu, verovatno nije se stiglo do modernih, a zatim vidim srpski-ertrurski, srpski-persijski, srpski-pruski na primer, i tako dalje.

Znači sve je to obuhvaćeno srpskim jezikom praktično, i sve ostalo je zamor. Međutim najbolje bi bilo završiti ovaj izvod odatle, onim čime je suštinski, istorijski, pregled završio i sam Milić od Mačve, sa onim „Rgnem ti ga majci“ kao glavnim etimološkim dokazom za srpski jezik kao pramajku svih jezika.

Za mene je sad na žalost već kasno, ja sam duboko u Zlatnom runu, da koristim i ova naučna otkrića Milića od Mačve kao što sam koristio za svoje fantazije neke ideje pokojnog profesora Budimira. Ali bih lako mogao da nešto od toga koristim za svoj budući roman Atlantis.

Nevolja je samo u tome što bih ja želeo da od Atlantisa napravim jednu ozbiljnu metaforu na našu civilizaciju, a uvođenjem Srba u Atlantis bojim se da bih napravio parodiju i da ona čak i ne bi toliko uspela koliko ova naučna analiza Miliča od Mačve. No ma šta uradio, ma dokle dospeo u korišćenju ovog materijala ostaje da je čuvena vedska rečenica „Rgnem ti ga majci“ duša i osnova ove filosofije,

Međutim moram priznati da osećam izvestan ponos čitajući separat i pitam se zaista ma gde i ma u čemu ustupali drugim narodima ima li ijednog koji ima toliko talentovanih manijaka koliko imamo mi. A osećam i zavist. On može sasvim lepo u mom modelu da stvara ovakve separate i da piše vrlo zanimljive tvorevine i naučne i literarne.

A ja kada bih se poduhvatio da to isto postignem u njegovom slikarstvu nikuda ne bih dospeo. Uspeo bih verovatno jedino da „Rgnem majci“ celokupnom slikarstvu.

6 comments:

Anonymous said...

Postovana gospodjo,

Izvinjavam se sto koristim ovo mesto da Vam postavim pitanje o konkursu. Naime, 14. maja poslala sam rukopis na adresu - Srpski PEN Centar, za Fond "Borislav Pekić" Terazije 28/2, medjutim, danas se posiljka vratila, i u njoj stoji da je ta adresa nepoznata. Da li biste mogli da napisete pravu adresu, a da se slanje ponovi, uz priloznenu potvrdu o prethodnom slanju, koja nosi datum 14. maj?

Srdacan pozdrav,

Ana

Anonymous said...

I da dodam, radi preciznosti, u postanskoj dostavnici pise - u broju Terazije 28, Fond nepoznat. Zaista bi mi bilo zao da propustim konkurs, i volela bih da postoji mogucnost da se ovo ispravi, ukoliko nije moja greska, naravno.

Ana

Ljiljana said...

Dragi prijatelji,
ja ne znam odakle ste dobili adresu za slanje radova na konkurs. Ja sam objavila adresu Terazije 29, PEN Centar. Verovatno je u novinama bila pogresan broj. Molim vas posaljite ponovo, a ja cu se postarati da radovi budu primljeni u rasmatranje. Zao mi je zbog toga.
Srdacno vas pozdravljam.

Anonymous said...

Hvala Vam najlepse, postovana gospodjo. Inace, na svim internet portalima, ima ih desetine, gde se pominje konkurs za 2009. objavljena je pogresna adresa. Evo primera, samo kliknite na link:

http://www.youth.rs/stipendije-/konkurs-za-stipendiju-fonda-borislav-pekic.html

Ponovicu slanje i priloziti postansku dostavnicu sa datumom 14. maj, radi ispravnosti informacije.

Jos jedared, najlepse hvala i svako dobro.

Ana

Ljiljana said...

Dragi prijatelji,
stvarno mi je zao da je doslo do pometnje oko adrese. No ne brinite. Ja cu svima objasniti kako je doslo do toga i svi radovi ce biti uzeti u obzir. Bi bilo steta da usled greske (koja nije vasa) budete diskvalifikovani.
Srdacan pozdrav.

Anonymous said...

A propos ovog duhovitog demistifikovanja ondasnjeg nacionalistickog, grandomanskog delirija Macve od Milica, od strane Bore Pekica, ali i u vezi ovdasnjeg komenta osobe koja se kliche Orao: jos jednom je Bora Pekic pokazao koliki je bio - ("govorom ulice" receno)
The Car!!

Pozdrav, gdjo Ljiljana!

Safet