Monday, July 23, 2007

Ideje iz "1999" - 1. deo

Neke ideje iz romana Borislava Pekića „1999“- 1 deo; izbor Ljiljane Pekić

Neznanje rađa gordost, gordost – neznanje.
*****
Ništa nije neizbežno. Sve je – neizvesno.
*****
Neizvesnost je: Izbor, Sloboda, Slučaj, Strepnja.
*****
Po pravilu ljudski jezik postaje sve nežniji, ukoliko su mu običaji svirepiji.
*****
A. Kiefer-BooksČovek je zavisan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.
*****
Čovek zaista umire. Zato se smrti i plaši. Jedino je živo biće koje od smrti zazire. Jer, samo za njega smrt je konačan nestanak.
*****
Ono što mora da bude nije nesreća. Nesreća je samo ono što ne mora biti, a ipak se dogodi. Nesreću uvek izazivaju ljudi. Priroda vlada onim što biti mora.
*****
U civilizaciji imitacije života, čovek je i sam imitacija – veštačka tvorevina.
*****
Što mora biti nije za strah. Za strah je samo što ne mora biti, a ipak se događa.
*****
Prestao je večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u uređenom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.
*****
U prirodi vlada Otac Hronos (Slučaj) i Majka Gea (Haos). U ljudskom svetu, Slučaj i Haos, uzrok i posledica očajanja pred apsurdom, u njenom, temelj okrutne ravnodušnosti događanja.
*****
Vreme postoji prividno, blagodareći dejstvu kauzaliteta (uzroka i posledica), koje su ga zahtevale za svoje procese, a zatim i zbog ideje Cilja kojoj je čovek te procese podvrgavao. (Kao što prostor ne postoji bez predmeta koji ga svojim odnosom određuju.)

Vreme je pomoćna tvorevina uma u koju je smeštena ljudska istorija, bez njega nerazumljiva. Ono je poslužilo propasti da se izvede, nije ga prouzrokovalo, kao što zvezde ne eksplodiraju zato što se u vremenu okreću, već što se duž njega pokoravaju prirodnom zakonu, po kome izvesmi uzroci, u međuvremenu takođe i posledice nečeg, izazivaju druge posledice, uzroke trećim i tako u beskonačnost, izbeživu jedino propašću i uzroka i posledica. Lančana forma kauzaliteta priroda je svake propasti.
*****
Samo je čoveku dano da postoji bez ikakvih razloga.
*****
Nelogično je preduzimati nešto zašta se unapred ne zna kako će ispasti. Međutim ljudska je navika da od posledica svojih činova saznaju da li ih je uopšte valjalo činiti.
*****
Šta vredi razumeti opšte značenje jednog jezika i njegovog rečnika, a ne moći pojmiti pojmove među kojima se ovaj kretao? Ili neke od njih same za sebe i pojmiti, a da im smisao u sistemu mišljenja ostane nedokučiv. Kako nekoga ubediti da je krug najsavršeniji oblik, ako on poznaje samo pravu liniju i u njoj vidi krajnji domet geometrije? Kako preporučiti nešto nezamislivo?
*****
Šta vredi istina ako je neprimenljiva?
*****
U ljudskoj istoriji sve su velike ideje počinjale od jednog čoveka koji je razume. Ako jedan razume, razumeće ih još nekoliko. A to je za početak dovoljno. Sve su velike ideje počinjale tako. Kao zavere nekoliko odabranih umova. Širile su se tek kasnije. Milom ili silom.
*****
Neizvesnost je izvesnost s one strane logike. Ona je najviša i najdublja stvarnost. Bezdna crna rupa, velika materica začeća u kojoj kao u grobu počivaju sve Dimenzije, sva Vremena, svi Svetovi, svi Oblici, sve Mogućnosti. Sve što je bilo, biva i biće. Kao i sve što nikad biti neće.
*****
Postoji večna potraga Vrste za Snom i Spasenjem, za Bogom.
*****
Kada neizvesnosti nestane, sa njom nestaje i nada.
*****
Ako čovek i ne sazna šta će biti smrt, možda će jednom shvatiti šta je bio život.
*****
Smisao života je isključivo ljudska izmišljotina, možda i potreba, ali koliko stvarna, koliko izmišljena, nise mogu dokazati ni milioni godina postojanja ljudi. Priroda umire kada se ’pokvari’, a ne kada više nema ’šta pametno da radi’. Potok umire kada presuši, ne kada više nema šta da navodnjava ili kada iščeznu ribice koje u njemu plove.
*****
Neizvesnost je tajna ljudskosti.
*****
Oročenost u vremenu je bitno svojstvo čovečnosti.
*****
Kod ljudi je često upravo besprekorno funkcionisanje motivacije dovodilo do omašaka, pa i teških nevolja. Jer kod njih je greška mogla značiti i dobru nameru koja se van njihove volje izopačila u rđav čin ili sa njihovom voljom, uz još uvek lepu nameru, u posledicu koju samo oni, opštem mišljenju protivno, smatraju dobrom.
*****
Čovek greši iz zle ili dobre namere, usled neznanja ili emotivnih predrasuda, često i slučajno. Polje njegovih motiva je beskonačno.
*****
Od početka čovečanstva uvek je postojala neka greška, neka zabluda koja se terala kao istina. Kad bi se doteralo do kraja, greška se uviđala, ali je sve već bilo završeno. Ostajalo je uvek da se pokuša sa drugom greškom, novom zabludom.
*****
Dugom upotrebom uma ljudi nisu ništa pametniji postali, ali su neki od njih bar shvatili koliko su malo pametni.
*****
Duša nema nikakvu upotrebnu vrednost, osim da ljudima, kako izgleda otežava život.

No comments: