Sunday, July 08, 2007

Ideje o piscima IV deo

Misli o piscima Borislava Pekića (iz raznih dela); izabrala Ljiljana Pekić

Ne verujte mnogo planovima pisaca. Menjaju se oni kao i njihove sudbine.
*****
Duchamp_Old AticVoda, naime ne postoji da bismo mi imali šta da mešamo s vinom, već zato što su se izvesni elementi našli u hemijskom procesu. I ja, dakle, kao biološko biće, ne živim da bih ostvario neki smisao – osim onog koji sam sebi natovarim, ili me s njim svet zavede – već zato što sam rođen, a nisam pušten odmah da umrem, nego sam ostavljen za neku drugu priliku.

I ja, dakle, ne pišem da bih, dobrovoljno ili prinudno, uzeo učešća u nekom opštem smislu, već zato što time najefikasnije sam od sebe sakrivam njegovo nepostojanje. Pisanje se tako izjednačuje sa crnom maramom preko očiju, koja nas, na humanom gubilištu, štiti od istine metka ispaljenom samo za nas.
*****
Piše li pisac zato što misli da ima nesto značajno, korisno, interesantno da kaže, ili što je na vreme shvatio da ne ume praviti cipele koje će neko kupiti, uvek je pomalo neizvesno. Ima i jednih i drugih. Srećan sam što poznajem neke koji su svoj dar uistinu osetili kao pozvanje, i koji ga savesno i uspešno tako i koriste.

Zavidim im sve više, ukoliko sve manje verujem u moć reči i vrednost naših istina. Iskreno žalim što ne osećam nikakvu tvoračku vatru koju ne bih mogao zameniti drugom, obaveze kojih se, bez kajanja, ne bih umeo odreći, nista od onog što bi ovaj moj “trud kojim se trudim” izvelo iz “muke duha” i dovelo do neke “koristi pod suncem”.
*****
Kada sam ja kazao da mi je stalo da čitalac u mojim knjigama uživa? Ne uživam ni ja, pa se ne žalim.
*****
“Princip nemešanja” je bitan da bi delo moglo živeti svojim, a ne piščevim životom, izražavati svoje, a ne piščeve istine. Prirodne istine jednog dobrog književnog dela večne su i univerzalne, a piščeve najčešće i ograničene i prolazne. Ali, ovo nemešanje nema nikakve korespondencije s nemešanjem u strukturu dela, koje kao da izvesne škole piscu preporučuju. Prvo nemešanje vodi prirodnom Redu, drugo neprirodnom Haosu.
*****
Moralna odgovornost savremenog intelektualca i pisca je u - vršenju dužnosti. A njegova najviša dužnost u zadovoljavanju savesti, svoje mere za dobro i zlo. I to bez obzira na posledice. Po njega, razume se, ne po svet. Jer su poznati i oni, i intelektualci među njima, koji su, tokom zadovoljavanja vlastite savesti pomorili milione, a sami uspeli da umru u krevetu.
*****
Ja odvajam čoveka i građanina od pisca. Mislim da piscu treba mnogo više opraštati, a građaninu – ništa.
*****
U potrazi za univerzalnim, do kojeg mi je stalo, nemam nikakve potrebe da se udaljujem sa Balkana, mog lokalnog literarnog područja, izvora mojih nadahnuća, mog jezika, mog porekla i mojih mitova. A tamo gde je pisac tamo je i Univerzum (njegov, dabome, jer za pisca nikakav drugi i ne postoji). Balkan, dakle, poseduje bar toliko univerzalnog koliko i ma koji drugi deo sveta, pa možda, usled svoje geografije i istorije, i nešto više od te univerzalnosti od nekih drugih, bez kojih je univerzalan često samo – vazduh.

Baš ovo Poluostrvo čuda, uprkos zloj sudbini, ili baš njoj zahvaljujući, svetu dalo tri titanske civilizacije i fundamentalne kulture (u okviru jedne pogrešne orijentacije, naravno, ali šta se tu može), helensku, vizantijsku i osmansku, dok je ostatak Evrope, sa izuzetkom Apeninskog poluostrva, za isto vreme, uspeo da namakne jedva jednu jedinu, i to ovu koja nas danas usrećuje.
*****
Piscu ideologija nije potrebna. Njemu su potrebni mašta, strpljenje i razumevanje. A ni dobar život nije mu naodmet. Muka me hvata od teorija prema kojima se samo pod mukama prave dobra dela.
*****
Od svog duhovnog učitelja Tomasa Mana sam nastojao da se naučim spoju skepse, apsolutne umetničke ozbiljnosti i poštovanja forme.
*****
Ne verujem u teoriju stvaralačke patnje, bar u tom smislu da je ona obavezna prethodnica nekih budućih nadahnuća. Naročito u onu koja predodređuje pozive. Ni grobari ne umiru ništa lakše samo zato što su tako blizu smrti. Lekari takođe. Ne verujem u nevolju kao isključivog učitelja života. Možda i sreća može čoveka nečemu naučiti.
*****
Ja bih voleo da ne budem posmatran, a naročito slušan, nego da budem čitan. Ako ičeg od mene ima vrednog, to je u mojim knjigama. Sve ostalo je – kalo.
*****
Pisac se prema bilo kome i bilo kakvom društvu i pojavljuje isključivo kao građanin, i sav njegov odnos (pasivan, pozitivan, negativan, ambivalentan) prema poretku stvari u tom društvu potiče u prvom redu iz njegovog građanskog statusa, koji deli sa svim drugim članovima zajednice, nemajući pri tome privilegije, ni u pogledu koristi, ni u pogledu dužnosti. Samo političari, samo oni koji smatraju da su pozvani društvo da grade, imaju i naročite obaveze prema njemu. Pisac ih nema. Postoji samo status čoveka i građanina, i on je odlučujući za naš moralni, duhovni i socijalni izbor.
*****
Onaj smisao na koji kao na lisičiji trag pisac želi da uputi čitaoca, nije u pružanju nazovi verne slike jednog mrtvog vremena – u naporu da ostanem pravedan uspeo bih jedino da postanem bezosećajan – jer to vreme, uostalom, još uvek traje, i trajaće i kad nas više ne bude bilo; on je u autentičnosti osećanja tog vremena.

Sve i kada bi hteo, kada bih, uzmimo, sebi za cilj propisao da budem nepristrasan, nezavisan, nepristupačan, bezok kao terazijama opterećena Pravda u starovremenskim sudištima, i da se pošto-poto uzdržim od nedostojnog uplitanja u ono što neskromno proglašavam stvarnošću, a što je samo jedna od njenih meni dostupnih izvesnosti, sasvim različita, pri tom od neke njene druge, takođe punovažne i punopravne izvesnosti prijemčive recimo za vas (cilj, kako se vidi, i inače nedostižan), taj ravnodušan postupak, ni bogovima svojstven, ne bi bio izvodljiv; da ga primenim morao bih najpre da se odreknem svoje ličnosti, čije se najčovečnije svojstvo sadrži baš u opredeljivosti i sposobnosti izbora.
*****
Za pisca, a čini mi se u odgovarajućoj meri i za svakog čoveka, nemoguće je da živi jednim i nepromenljivim životom: on je uvek pomalo i ono o čemu sanja ili piše (opet dakle sanja) kao što je ono o čemu sanja ili piše (sanja dakle opet) uvek pomalo i on.
*****
Kada pisci odlažući pero posle blagoslovene reči “Finis”, “Završetak” ili “Kraj” (ne znam da li mi je ijedna druga tesnije za srce prirasla), zlovoljno moraju da konstatuju da ti pod konac postrojeni nizovi reči privedenih najzad kraju, ta mravlja vojska slova sva uterana u mravinjak pohabanih pojmova, za čija se konačna značenja nikad nećemo odlučiti, nije knjiga koju su nameravali da napišu, i da će njena urođena suština, u tek dovršenoj, svakako izvitoperena, u najmanju ruku nepotpuna, biti obelodanjena u nekoj idućoj.
*****
Ljudi koji pišu pisma u času kada se njihova pisma čitaju, već su mrtvi, u svakom slučaju sasvim su drukčiji nego što su bili dok su ih pisali, dakle, opet na svoj način mrtvi. Ako se čuvaju i sređuju po datumima i imenima pošiljaoca, izgledalo bi kao da se pravi neka vrsta kolumbarijuma, kamenog golubarnika, sa poređanim urnama dragih pokojnika ili sa njihovim iscerenim lobanjama.
*****
Čovek nije penzioner, to nije nikakvo zanimanje. On je penzionisani knjigovođa, penzionisani ministar, penzionisani profesor, radnik, sudija, nameštenik, ali ne penzioner.
*****
Posle 1848. nebo nije bilo nastanjeno jedino „mit den Engeln and den Spatzen“ (anđelima i vrapcima) kamo ih je uputio oduševljeni Hajne nego i njime lično. Posle 1848. pesnik je shvatio da se čovek nikad ne sme odreći svog prava na nebo, koje je isto toliko nepovredivo koliko i pravo na hleb.
*****
Piscima ostaje da budu slobodni u granicama socijalističke ideje, kao što su mazge koje pokreću dolap sloboden u granicama užeta! KAKVA SLOBODA?!
*****
Šta znači sloboda pisca u društvu koga je prinuđen da brani?! Šta znači sloboda koja se može koristiti samo u jednom, od politike izabranom smeru ?! Šta to vredi jednu jedinu misao moći kazati na hiljadu načina ?! Zbog toga ta misao neće postati neka druga ! Uvek ostaje ona jedna jedina misao.
*****
Fantastična definicija slobode jednog komunističkog pisca : «Sloboda u granicama ideje!» postaje smešna kad mora da vlada piscima koji nisu komunisti. Prirodno je da se moja sloboda kreće u ‘granicama ideje’. Ali moje ideje ! Ne ideje na koju sam osuđen !
*****
Vernopodanička sloboda, to je sloboda jugoslovenskih pisaca. Ali istina retko koga hrani. Utoliko pre se isplati biti konformista.
*****
Pitati pisca da li bi i pod kojim uslovima pristao da se odrekne nekih – kad smo kod toga, ma kojih sadržaja – isto je što i tražiti od lekara da vam kaže pod kakvim bi uslovima pustio svog bolesnika da umre uprkos Hipokratove zakletve i dobrih izgleda da ga izleči.

No comments: