Monday, June 05, 2006

Čovek koji je jeo smrt (II deo)

Priča je štampana u knjizi Novi Jerusalim, Beograd, Nolit, 1988, © Borislav Pekić

O tome kakav je to čovek, malo se zna. Priče o njemu potiču od poklonika njegovog dela, koji su neumerenim preterivanjem uspeli da jednu manje-više ubedljivu biografiju pretvore u apokrif. Kada se odbace pohvale njegovoj izrazitoj čovekoljubivosti, srčanosti i spretnosti – a ne zađe se u drugu krajnost i ove se odlike prozovu nesmotrenošću, nerazumnošću, pa i mahnitošću – ocrtava se pred nama obris čije stope ni najgušća glina života nije kadra da sačuva.

Rastom je bio, izgleda, ni krupan ni sitan, ni div ni patuljast da privlači pažnju; debeo nije mogao biti, pre mršav, ali u doba opšte izgladnelosti ne više od drugih, bled, zacelo, takođe, ali u vremenu straha bila je to uobičajena boja ljudskog lica; ćutljiv, verovatno, no ko je tada, osim naivnih ili moćnih, razgovoran bio?

Za naročitim osobinama kod Popiera ne treba tragati. Da ih je imao, sedeo bi na slami Conciergerieje, ne u pisarnici Revolucionarnog tribunala.

F. Antonacci-French Revolution.jpg
Svi se izvori slažu, a pošto je podatak u suprotnosti s kontrarevolucionarnim duhom predanja o njemu, mora im se verovati, da Jean-Louis Popier nikad nije video giljotinu (nije je, uostalom, pre pogubljenja video ni Robespierre), nikad taljige s osuđenicima (ni Robespierre, izgleda), nikad sišao u Conciergerieju ili ušao u sudnicu Tribunala (u koju je i Robespierre stupio samo da čuje presudu, a Jean-Louis samo što sam ga ja, na vlastitu odgovornost, podržan jedino logikom priče uveo), nikad upoznao – istoriju na delu.

Neke od njenih tvoraca video je u kancelariji. Louisa Antoinea de Saint-Justa Egeriju Odbora javnog spasa u vreme kada je jedini spas bio u bekstvu; Couthona i njegovu mehaničku stolicu, industrijsku posestrimu giljotine; Fouchéa, koji je ubijao u vreme Revolucije, Kontrarevolucije, Carstva i Restauracije, a umro u krevetu; Barèrea, koji je, sudeći kralju, osudio sebe; Brissota, koga je na giljotinu popela umerenost, i Héberta, koga je ispela neumerenost; barona Clottsa što se Građaninom sveta proglasio u času kada se u Parizu u svakom strancu video engleski špijun; Collot d'Herboisa , autora pariskih vodvilja i koautora lionskog pokolja; Desmoulinsa, koji je zbog giljotine plakao, saznavši zašto tek kad je pod nju stao; Chaumettea, koji je smerao da ujedini Razum i Giljotinu, Razum da mehanizuje, Giljotinu urazumi, a od unije magle i gvožđa ostade nerazumna sekira; Dantona koji je znao da povede Teror ali ga nije umeo zaustaviti; Fouquier-Tinvillea, državnog tužioca, svog domaćina, koji je nepristrasno tužio i prijatelje i neprijatelje naroda; a pre svih, naravno, Maximiliena Robespierrea, njenog Sveca i Krvnika.

Jean-Louis Popier je istoriju samo slušao.

Nije mogao da ne čuje bombarde što su oglasile pad Bastille, i top koji je u slavu narodne slobode ispratio miropomazanu glavu Louisa XVI, vapaje Septembarskog pokolja i himne Razumu sa svetkovine Najvišeg bića. Nije mogao prečuti oštro zvono predsednika Tribunala Hermana ili Dumasa, a ako kontrarevolucionarnu odbranu nije uvek mogao da razabere, svakako se naslušao rike Velikog Dantona.

Svakog dana posle podne čuo je žamor svetine koja je ispred gvozdene balustrade Palate pravde čekala osuđeničke taljige. Slušao je škripu točkova kako se ulicom Saint-Honoré udaljuje prema Trgu Revolucije i smrti. A, s vremena na vreme, kad bi se neka od tih nemuštih imena u njegovoj kancelariji srela, istorija je dobijala ljudski glas, i on je mogao da čuje, s Protokola ne dižući glavu, u oči ne gledajući.

Jedan od tih razgovora odlučio je njegovu sudbinu i započeo ovu priču.

Dan je bio 31. Termidor po revolucionarnom kalendaru, a nazadnjački 18. juli, drugi posle pogreba građanina Marata i prvi posle pogubljenja demonke iz Calvadosa. Iako je Popierov sto bio prekriven novim, današnjim presudama, u njemu je ime Charlotte Corday još bilo poslednje.

Mlle Corday je Prijatelja naroda zatekla u kadi nalik čizmi kako na dasci piše, na sirće miriše i sanja o očišćavajućoj krvi . Zarila mu je oveći nož s belokosnom drškom u grudi. Posle dužeg vremena rubrika posvećena krivici sadržala je i zločin. Izgledala je najzad kako je prema njemu, odgojenom po advokatskim pisarnicama, morala da izgleda jedna dobra pravosnažna presuda.

Da li je poverovao da je s presudom devojci iz Calvadosa nastao preokret u sadržaju njegove Knjige, a s njom i u duhu revolucionarnog pravosuđa, koji će mu omogućiti da u poslu ne uživa samo kao pisar u kaligrafiji, već i kao čovek u pravdi? Ne smemo daleko ići u susret mišljenju da je imao za tu pravdu neko osobito razvijeno čulo. Imao je vrlo razvijen krasnopis, to je istina, i s tim ćemo se zadovoljiti, ne praveći od njega heroja ili martira pre nego što se, iz bilo kakvih razloga, sam na to odluči.

Uživanje u poslu, dakle, inspirisanom dobro obrazloženoj kazni Maratovom ubici, nije bio pravi, ne bar dokazivi razlog, što je, kad su mu uručili današnje presude, mimo običaja i propisa, odustao odmah da ih zavede, čak ih ni pogledao nije, nego je iz džepa izvukao parče ječmenog hleba i tvrdog normandijskog sira i stao da jede svoj ručak. Monsieur Joachim Vileté, dežurni član Tribunala koji će posle podne nadgledati izvršenje kazni, neće po spisku osuđenika, u nadležnosti pisara Chaudeta, doći pre tri sata.

Imao je vremena. ali bi pisac, iako u junaku hronike za to nema povoda, voleo da je razlog odlaganju bila nada u povratak pravde u posao kojim se bavio. Vratimo se zato toj mogućnosti.

Ima li u njegovom životu osnova za tako smelu pretpostavku?

I ima i nema. (Ova dvosmislena formula pokriva većinu naših obaveštenja o Jean-Louis Popieru.)

Legimistička predanja saopštavaju da je bio potajni neprijatelj Republike – ko je smeo javni biti? – te da ga je u administraciju Palais du Justice uvukao bivši poslodavac, advokat, takođe prividni pripadnik Gironde, a stvarno saučesnik rojalističke zavere. Stanje koje dopušta da se najopasniji kontrarevolucionari otkrivaju među onima koji su Revoluciju podigli i inače odgovara bizarnom ukusu vremena.

Međutim, oduzimajući mu političku nevinost, homeridi Restauracije lišavaju Popierov život spontanosti, njegove najveće vrednosti. U želji da ga načine herojem senče sliku izmišljenim motivima. Tako se dobio palimsest, ispod čijih se naslaga lik pravog Popiera izgubio.

Očišćen od tih nanosa, javlja se on kao čovek van istorije. Pre se može kazati da je bio umereni pristalica Promene nego njen protivnik. Za otpor Revoluciji nikakvih razloga nije imao. Ancien régime ga nije zadužio ničim što bi se osećao obaveznim da vraća. Ni saosećanjem, nekmoli činom. Da već u pedesetim nije bio, u dobu u kome se čovek, osim lake smrti, ničemu više ne nada, imao bi sve razloge da pozdravi ukidanje starih privilegija i otvaranje brisanog prostora za sticanje novih.

Revolucija mu nije mogla ništa ni doneti ni oduzeti. U prvim ga je danima učinila, verovatno, ravnopravnim s drugim građanima nego što je to ranije bio, i možda, premda sumnjam, i slobodnijim. Nekolike večernje šetnje, ako se na njih odvažio, po kafeima Palais Royala, gde se govorilo za stolovima a konspiriralo između njih, moralo ga je uveriti da se većina izvojevanih Jednakosti i Sloboda njega ne tiču i da će, ma kako prosvećene bile, on lično od njih imati malo vajde.

Plata od 12 livara koja mu, i pored odsustva želja – odsutnih možda baš zbog tih 12 livara – nije dopuštala da za pet-šest i bokal punča dobije devojku u "La Paysanne" (Palais Royal, No. 132), o poseti Mme Dupéron (Palais Royal, No. 33) za 20 livara da se i ne govori, ta plata postaće s vremenom u džepu i veća, ali nikad toliko da stigne pomahnitale cene, te će na tržnici stalno biti sve manja.

Mogao je govoriti šta je hteo, to je istina. Ne baš sve, naravno. Posle kraljevog abortivnog bekstva u Varennes ne beše uputno klicati "Živeo kralj!", a posle Vendémiairea 1793, i njegovog pogubljenja bilo je već i nemoguće. Ali, in za kraljem nije osećao naročitu potrebu ni pre Revolucije. Mogao je, dakle, po volji iskazivati svoje misli.

Stvar je bila u tome što ih ili nije imao, ili ih iz skromnosti nije smatrao za iskazivanje vrednim. Ova građanska sloboda, izvedena iz slavne avgustovske Deklaracije o pravima čoveka, nije za njega imala vrednost koju je imala za Robespierrea, Desmoulinsa, Dantona, Vergniauda ili Héberta, govornike revolucije.

Najzad ni Bratstvo, treću prednost novog stanja, nije mogao iskusiti, jer je bitna odlika bila u deobi s nekim, a on – tu su svi izvori saglasni – za takvu deobu nikoga nije imao. Ni porodice, ni rodbine, ni prijatelja, pa ni istomišljenika.

To mi daje pravo da, odbacujući pristrasnost usmenih predanja, i njihove reakcionarne motive, kao presudnu odliku Jean-Louis Popiera vidim ravnodušnost. Ravnodušnost prema svemu što se oko njega dešava. Stanje koje nema ništa zajedničko sa istoimenim hrišćanskim grehom i ne obuhvata toliko neobaziranje na ljude, koliko na ono što svi zajedno preduzimaju, a što se posle zove – istorijom jednog naroda.

Tako je, eremitski odvojen od istorijskog vremena, Popier živeo sve dok se nije obre u Palati pravde, u magičnom trouglu između Revolucionarnog tribunala, tamnice Conciergerieje i giljotine na Place de la Révolution.

Tek za pisaćim stolom, nad sudskim Protokolom, njegova se ravnodušnost poče rastapati. Tek tu, u kabinetu, gde se tako nešto najmanje očekuje, gde se drugi od života sklanjaju, njega ovaj obuze. Premda pogubljenju nikad nije prisustvovao, ni giljotinu video, morao je znati da svaka rubrika u njegovoj Knjizi znači čoveka manje u Knjizi života.

Ne govorim napamet. Imam potvrdu čija posrednost ne umanjuje njenu snagu, iako bi cinik i nju protumačio kao dokaz najokorelije od svih ravnodušnosti: one koja ne prati čin već ga onemogućuje.

U Parizu je tih dana vladala moda skupljanja uspomena na pogubljenja. Život se opirao smrti, bunio protivu stratišta, pretvarajući ga u bezopasnu zabavu. U kancelarijama Tribunala, među pisarima koji su imali privilegovan dodir s dželatom Sansonom i prislužiteljima giljotine, uveliko se terala trampa kolekcionarskim raritetima. Njegov sused, arhivar Chaudet raspolagao je čuperkom iz perike Louisa XVI, i, upravo, dok je on svoj ručak metodično žvakao, u pregovorima bio sa pisarom Vernérom o zameni nekoliko dlaka iz kraljeve kose za čuperak iz zlatnog uvojka devojke Corday. Kasnije u promet uđe parče Dantonove poslednje košulje, krvav zavoj s ozleđene Robespierreove čeljusti, pa i poneki vešt falsifikat, jer dok bruka nije pukla, samo u njegovoj sobi behu tri zrna ispaljena na Nepodmitljivog, iako je pravo moglo biti samo jedno. Popier u trgovini nikad nije učestvovao. Niti je i jedan sou uložio u klađenje koliko klađenje koliko će koga dana ljudi biti smaknuto. Takvo uzdržano ponašanje, u vreme kada su dnevni obroci Razuma iznosili i do šezdeset života i Parižana činili indiferentnim prema smrti, značiti može jedino da se na nju misli i s umirućima saoseća.

Tek sa ovim na umu Popiera možemo prekinuti u ručku da bolje oslušne galamu koja dopire iz hodnika.

Neko je preplašeno prošaputao da hodnikom dolazi Nepodmitljivi. Popier nije imao kad trezveno da zaključi neznatnu verovatnoću za takvu posetu, zgrabio je parče hartije sa stola, umotao u njega ostatak ručka i strpao ga u džep, pa je, uzevši sa svežnja prvu današnju presudu, glavu zaronio u Protokol.

Čuo je muklu škripu Couthonovih invalidskih kolica, šum otvaranja i zatvaranja vrata, a onda glasove, od kojih je jedan pripadao članu Odbora javnog spasa, a drugi državnom tužiocu Fouquier-Tinvilleu. Ovaj se, ogrnut crnom pelerinom, pod crnim šeširom širokog oboda, na kome se isticala bela perjanica i trobojna kokarda Republike, zadihano prateći kolica, žalio Couthonu kako Odbori Tribunalu šalju i suviše ljudi dnevno da bi se proces njihove eliminacije, koji obuhvata rad na optužnici, suđenje, pripremu osuđenika za pogubljenje, odvođenje na gubilište i samo pogubljenje, mogao okončati pre mraka.

- Revolucija ne bira ni prijatelje, ni njihov broj – odgovorio je član Odbora javnog spasa.
- Ali može izabrati koliko će ih dnevno smaći.
Državni tužilac je objašnjavao da, prema Sansonu, a taj valjda svoj posao zna, rad oko osuđenika ispod gubilišta zahteva najmanje dva do tri minuta, pa ako ih, kao što se sve češće događa, ima i do šesdeset, na njih se mora utrošiti preko tri sata. Kako se na Place de la Révolution retko stiže pre pet posle podne, zimi će se raditi uz sveće, čiji je kontrarevolucionarni učinak očigledan a nazadnjački smisao građaninu Couthonu svakako poznat.

-Giljotina je spora.
-Brža ne može biti, građanine Couthone.
-Onda brži neka bude sud, građanine Fouquier-Tinville.
-Dajte mi zakon koji će to dozvoliti.
-Revolucionarnom sudu nije potreban zakon nego revolucionarna volja, građanine Državni tužioče.
-Ona dan neće učiniti dužim – rekao je Državni tužilac. – šta ćemo s neprijateljima raditi zimi?
-Ništa – rekao je Couthon dok su ispred njega otvarali druga vrata.
-Ništa?
-Ništa. Do zime ih neće biti.

Vrata se zatvoriše. Popier podiže glavu. U sobi više nije bilo istorije. Ostali su samo njeni zapisničari, zagnjureni u debele protokole.

Razgovor što ih je čuo imađaše sudbonosne posledice ne samo za građane, neprijatelje Republike, na koje se odnosio, već i na građanina Jean-Louisa Popiera, njenog lojalnog službenika, s kojim, barem za sada, ni u kakvoj vezi nije stajao. Ma koliko to neverovatno izgledalo, samo zbog njega je zaboravio na ručak i samo zbog toga ušao u istoriju i našu priču. Pretpostavio je, naime, da će dežurni član Tribunala Vileté po presude danas doći ranije nego obično, i da se, ako s jelom nastavi, dogoditi može da one na vreme ne budu zavedene.

3 comments:

Anonymous said...

Looks nice! Awesome content. Good job guys.
»

Anonymous said...

I really enjoyed looking at your site, I found it very helpful indeed, keep up the good work.
»

Anonymous said...

I find some information here.