Thursday, February 02, 2023

TAMO GDE LOZE PLAČU, LXXXXVII,

 

TAMO GDE LOZE PLAČU, LXXXXVII, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić   

TITIRI I TRIBLIONCI

Kao tipičan Titir, ja nemam ideja. Samo protivideja. Moja je šira ideologija tek naličje ideologije Triblionaca. Ona se oblikuje iz dana u dan, konfuzno i pragmatično, kao što se bira suprotan pravac kad sretnemo čoveka koga želimo da se otresemo ...

Možda bih prestao da titirišem, kad bih nekako spoznao unutrašnje razloge svojim antitriblionskim raspoloženjima, stvarne razloge koji nisu ni u mom životu, ni u tuđim idejama, nego u meni. Ali, ja se plašim da preduzmem temeljnu reviziju. Strah me je od neutralnosti. Slutim, naime, da bih revizijom izgubio razloge titirisanju, a dobre za triblionisanje ne biih stekao, i tako bih ostao u vakuumu. Plašim se, u stvari, nepripadanja. Ne želim da pripadam kopnu, ali ni ostrvo da budem. Najviše mi odgovara položaj arhipelaga. Jedno neodređeno, pre svega neobavezno pripadanje ...

Kad bih se odrekao titirisanja, koje, priznajem, premda me u neprilike dovodi, krepi ustajalu močvar mog opstanka, čak i da je moje odustajanje autentično, a promena spontana i nikakvom koristoljubivošću inspirisana, ko bi mi verovao? Prigovorili bi mi konformizam. (Pre svih upravo najveći konformisti). Ja sam, dakle, osuđen na titirisanje. Moram slediti jedno bivše stanje kao da sam još u njemu. To se od mene očekuje. Očekuju i Titiri i Triblionci. Ušao sam u neizmenljiv Ciklus ...

Kao vazdušna lađa vezan sam lancima za bivše opstanke. Razvezujući ili presecajući jedan, u opasnosti sam da oslabim i raskinem sve — da odletim u nepoznato, od kojeg strepim ...

Često se viđam sa C. On je Triblionac u drugoj generaciji. Otac mu je postao Triblionac slučajno. C. triblioniše — nužno. Od toga ima koristi, ali bi triblionisao i bez nje. Zapitao bi se verovatno tek kada bi nastale prve štete. C. drži da je slobodan u svojim mišljenjima, dok ja imam predrasuda. Pošto je slobodan, a ja nisam, jer mi predrasude to ne dopuštaju, C. drži da je u našim debatama uvek u pravu. Pošto je ono što zastupa nužno, nužno je i on u pravu. On ne razlikuje nužno od dobrog, Sekira koja pada na vrat čoveka nužno će ga preseći, ali to još ne znači da su glavoseci — dobri. .Međutim, C. sasvim uspešino triblioniše. Ponekad, čak, i originalno. Kod njega ne važi pravilo da kad čovek čuje jednog Triblionca, čuo ih je sve. (Pravilo koje važi i za Titire.)...

Evo i nekoliko Titira:

( ) je odozdo Riketin u restoranu, odozgo jakobinac sa rimskom vlasuljom. Riketin u njemu, međutim, hoće da bude Spandrel, samo mu nedostaje duh i ne razume se u misticizam muzike. Jedino što bi, možda, mogao pucati. Ali ne dok otvara naoružanim ljudima vrata. S nekog krova, teleskopskim snajperom, možda. Kad uklonimo Robespierreove manire i periku, Riketinovu mrzovolju i unutrašnji interes za fekalije, i najzad Spandrelovog dvojnika bez sluha i pameti, zatičemo Čičikova u trojci ...

( ) je ružičasti sladoled od jagoda koji se od ustajalosti počeo rastapati, ali još ne smrdi ...

( ), Proudhon u sobnim papučama + egocentrizam usedelice + cepidlačenje podšefa koji očekuje blisko unapređenje. Svaka dlaka na glavi i svaka ideja u glavi moraju imati svoje mesto. Srećom, i dlaka i ideja je malo .. .

( ) je trubadur koji u sedlu Rosinante ima uveden beli telefon, i koji će skončati pod kockastim pledom na ligeštulu okrenutom dobro odabranom jesenjem pejzažu . ..

( ) je odistinski genije. U međuvremenu, Pjer Bezuhov u kome se, u nekom dubokom gustišu, krije urođenik sa Bornea .. .

( ) je takođe genije koji to neće da bude. (Pjer Bezuhov hoće.) On bi mogao dobro da slika da hoće, ali on neće, mogao bi dobro da ljubi, ali ni to neće, mogao bi dobro misliti da mu to nije dosadno, ali njemu je to dosadno i zato ne misli, mogao bi čak i tenis dobro igrati, da ga ne mrzi, ali njega, razume se, mrzi...

( ) je idejna genetička tvorevina kojoj je hrišćanstvo otac, kapitalizam majka, a demokratiju bi on rodio da može. Volim sa njim da titirišem.

( ) ima osećanja za humor finog kova i duha. Ali taj duh je kao mešina za vino. Puna, prijatno klokoće. Prazna, a to ume biti, neprijatno škripi. Evo njegove formule: O. Weininger koji se neće ubiti + Narcis kojd se neće pogledati u vodi. I sa njim volim da titirišem.

( ) je neurasteničan, lojalan, šarmantan, sjajan, a iznad svega nikad dosadan. Na žalost, njega više nema. Sećanja na beskrajna titirisanja sa njim uvek su mi prijatna.

( ) takođe nema. Ali — definitivno. On je bio pravi Titir, samo o tome nikad nije govorio. Uopšte nije govorio. Sve se podrazumevalo. Možda čak i — simrt...

( ) je tu, i sa njiim je titirisanje ugodno sve dok se ne uđe u komplikacije ontološke prirode. Umetnik u gubljenju vremena, uvek je kadar da ga pokloni prijateljima. S njim bi čovek bio zadovoljan i da nije Tiitir.

( ) i nije Titir. On jedino voli sa Titirima da bude. Čini mu se da je tu slobodniji. Vara se ...

 

No comments: