TAMO GDE LOZE PLAČU, LXXXXVI

 

TAMO GDE LOZE PLAČU, LXXXXVI, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić    KAN, MAJ 1961.

Belešike pravim po povratku u Beograd. Ko u Kanu piše dnevnik, ne treba tamo ni da ide. Verovatno preterujem, ali je ovo moj prvi posleratni izlazak u svet. Počeo je jadno. Bio sam odran za smoking, a zatim nam se, meni i Lj., u Milanu otkinula ručka sa pozajmljenog kofera, te sam ga morao nositi na leđima. (Nije bilo nosača! Tako se nešto, moj gospodine, pre rata nije moglo desiti!) ...

Jugoslaviju predstavlja film Z. V., iza koji sam ja pisao scenario. Zove se »Dan četrnaesti«. (Naslov mu je, u nastupu hronične inspiracije, na kutiji od šibica, dao sjajni R. Đ. Ja sam predlagao idiodski naslov »Vetar duva tamo gde može«.) Nekoliko osuđenika koriste novi Zakon o četrnaestodnevnom izletu u slobodu koji se daje za dobro ponašanje na izdržavanju kazne. Ja, lično, takvog izletnika nikad nisam sreo, ali kad postoji Zakon, valjda ima i onih koji se njime koriste. Nije baš svaki zakon smišljen da ljudima napakosti ...

Naša predstava je popodnevna. Umerena poseta, umeren pljesak. Sutradan, neočekivano dobre kritike. Ja francuski ne znam, pa su meni možda bolje nego drugima. Z. je kontrolisano usplahiren. Najgore je prošlo. Film je došao na vreme, nije bio neki drugi, i kopija nije ličila na zloupotrebljen indigo. To je otprilike sve što se od naše kinematografije za sada može očekivati, a što mi kasneći, šaljući zabunom neizabrane filmove i progorele kopije, često zaboravljamo.

Z. je, u limitima cenzure i autocenzure, kao i prosečnog scenaria, napravio dobro delo. Kritika ga je, takođe u vlastitim limitima, povoljno ocenila. Jedine relevantne primedbe dao je ugledni kritičar jednog nedeljnika, pošto ih je od mene čuo uoči izlaska lista iz štampe. Ne znam koliko se takvom sme smatrati prigovor drugog, takođe uglednog, ali mrzovoljno »svakodnevnog« da su u filmu dobri i pozitivni samo milicioneri. Ne vidim zašto poneki milicioner ponekad ne može biti i dobar. Liberalnost kritičara bila bi za svaku pohvalu kad ga čovek ne bi lično poznavao ...

Buñuelova »Viridiana« i Kavalerovičeva »Joana, majka anđeoska« me potresaju. Snažno, misaono, i što je najvažnije — slikovito u filmskom smislu. Kao prosemiti dopada mi se i »Egzodus« ...

Ne prisustvujem konferenciji za štampu povodom našeg filma. Mrzim konferencije, mrzim štampu, mrzim filmsku industriju. Volim da gledam filmove, ne volim da ih pravim ...

Vreme je stalno lepo. Najgore je u sali za projekcije. Pijem francusku rakiju „Marc“ i svaki čas se presvlačim, ništa drugo ne radim nego se presvlačim, samo da bi se posle izvesnog vremena opet presvukao. Ali „Marc“ ostaje uvek isti. I to je nešto. (Smoking, sa narubljanim košuljama i crvenim i plavim opasačem — silavom od svile, doveo me je do bankrota, ali se tešim da ču se u njemu moći i sahraniti. No, u njemu se ugodno osećam i ugodno mi je što se ugodno osećam, bojao sam se, naime, da već nisam stekao naviku preziranja lepih i ugodnih stvari.)...

Lj. i ja stanujemo u jednoj beloj vili s vrtom. Osećam se kao u dobrim, stanim danima ...

Upoznajem B. K., pomorskog oficira i vrsnog dokumentaristu i M. Š. bivšeg informbirovca, takođe vrsnog dokumentaristu. Obojica ukrašavaju moj boravak na strani izvanrednom mešavinom inteligentnog cinizma i finog mediteranskog humora. Silno mi se dopada Š. Nadam se da ćemo postati prijatelji...

Neprestano nešto slikam. Za neke je to najbolji način da ništa ne vide. Za mene nešto drugo. Ne znam tačno šta. Robijaško nepoverenje prema dobrim promenama? Strah, nadahnut iskustvom, da neće dugo trajati? Da je ovo moj poslednji boravak u inostranstvu? Želim da mi ostanu bar slike. Strah je neosnovan, ja to znam, pa ipak slikam.

Sinimam Klaudiju Kardinale, stojeći na ulazu u Festivalski hol zajedno sa šiparicama i filmskim ludacima. Yves Montanda slikam kako igra boules (vrsta kuglanja po zemlji) u ljupkom mestancetu u brdima, gde, u Grasu, Lj. i ja posećujemo njenog strica, direktora jedne fabrike mirisa. S njima posećujemo nijihove prijatelje u zamku obraslom u legendu i bršljan. Gospođa je majka Sent Egziperija. Starica od rase. Potresen sam, koračam kao u crkvi. Još, dakle, nisam propao. Još u meni ima divljenja. ..

Slikam, takođe, i to u kontinuiranim kadrovima, jednu balkansku epizodu. Prijem predsednika kanske opštine održava se u polju, poput Renoarovog »Doručka na travi«. Ugledni kritičar ( ) uglednog lista ( ) ne može da podnese malo odlaganje deobe hrane. Ustaje od našeg stola i uzima jedno pile sa susednog. (Ne bira pri tome nemački sto, pa da ima bar neko istorijsko opravdanje.) Kelneri u livrejama ga jure. On, s masnim piletom u golim rukama, trči između stolova. Delegacije se zgražavaju ili navijaju, kako koja. Amerikanci su naročito bučni. Cene odvažan zapadnjački duh otimačine. Englezi uživaju kao u lovu na lisice. Rusi čine sarkastične ideološke primedbe. Poljaci, za našim stolom, prave se da su solidarni sa kritičarem u kritičnom položaju: kelneri su ga opkolili i pile se vuče poput konopca u igri natezanja užeta. Natezanje je na srpskom, jer kritičar ne zna francuski, demonstrirajući time još jednu od naših specijalnosti ...

Odlazim sa N. P., direktorom ekipe, i R., komercijalnim direktorom preduzeća, u Monte Karlo. Ne igram, ne trpim rulet, ne marim ni za jednu igru u kojoj sreća ume da nadvlada sposobnosti igrača. Ali, uspevam da sprečim R. da, posle serije dobitaka, stavi žeton na broj koji bi mu doneo automobil...

Lepo mi je, lepo, čak i kad gledam filmove.