TAMO GDE LOZE PLAČU, MI

 

TAMO GDE LOZE PLAČU, MI, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić   

MEĐUPROTICANJE

U poslednje vreme kao da se stvorio neki jaz između mene i stvari. U međuprostorima našeg doticanja ništa se ne događa. Mi se u stvari — razmimoilazimo. Međuprotičemo...

Malo radim, a i ono što radim ne uspeva. Čitam Stari Zavet. Mit o Davidu i Golijatu. (Zbog mog Davida G.) Čak i da mit personifikuje sudbinu mog Davida, kakve on ima veze sa mojim životom? Kako ću ga osetiti, shvatiti, opisati? Šta će mi on uopšte? ...

Ponekad me uhvati histerija izmišljanja. Literarne kombinacije postaju sulude. Privlači me neobično, odbijaju neobičnosti ...

Izmišljanja su, možda, nivo mojih neostvarenih života. Prošao sam sve moguće neostvarenosti. (A nisam ostvario ni ono što sam prošao.)

Imao sam tri sna. Da budem istraživač. Najpre prašume (ako ovih još ima), potom budućnosti (u liku naučnika koji u svojoj laboratoriji otkriva tajne budućnosti — veštačku inteligenciju, rekoimbimaciju gena, nove dimenzije, kosmičke civilizacije, ne tamo gde ih svi traže, nego u nama, druge beskrajne svetove u atomima od kojih smo sastavljeni), najzad prošlosti (u ulozi arheologa koji pronalazi Atlantidu, jer sve drugo je, izgleda, već pronađeno). Šta ja, međutim, radim? Sastavljam rečenice koje niko neće čitati i koje jednom (možda i sada već) ništa neće značiti. Ništa — nikome ...

Obeshrabren sam, rasejan, nepodudaran ni sa jednim trenutkom od onih od kojih sam sazdan, koji me oblikuju. Bolje mi je jedino kad sam sa Lj....

Hoču da se srodim sa svojim umorom, ali mi ni to ne uspeva, Odbija da ga prihvatim kao režim koji sam dobrovoljno izabrao. Ja nisam stvoren za umor .. .

Dugo, dugo šetam pustom ulicama. (Kad ne živi, čovek se kreće. Za život je potrebno stajanje u mestu, nepokretnost, spuštanje kroz sebe, koncentracija.) ...

Zima u praznoj sobi. Soba, naravno, nije prazna — ja sam prazan — ispunjena je nameštajem, ali baš je ta nedovršena prazniina nepodnošljiva. Sve je delimično, nedovršeno, nepotpuno, polovično ...

Bujon ravnodušnosti u koju je bačen kiseo ferment društvenih ambicija. Rezultat: neizvestan. (Utešna hipoteza. Izvesno je rđav. Uspešan, ali rđav.)

Moram da radim. Maksima moje majke »Rad još nikoga nije ubio« još jednom se pokazuje ispravnom.

Ne ubija rad, ubija misao ...