Tuesday, October 25, 2022

Политичка репресија Срђан Цветковић 7. део

 

Политичка репресија Срђан Цветковић 7. део, Истраживачки центар ДС @ С. Цветковић

Судбина политичких бунтовника

Нема много личности у модерној политичкој историји Србије које се нису либиле да на олтар слободе принесу сваку жртву, изложе се прогону, губитку личне слободе, имовине, а неретко и живота.

Мада бисмо могли почети и од Вука Караџића, његовог  изгона и сукоба са Милошем (или, чак, првих несхваћених просветитеља − Доситеја Обрадовића и Боже Грујовића), из тог клуба ретких бунтовника против апсолутизма у Србији ХIХ века поменимо најпре Владимира Јовановића, оца либерализма у Срба. Занесен идеалима слободе и правде наденуо је својој деци имена Слободан и Правда (рођена у изгнанству у српској Атини − Новом Саду). Затим, Светозара Марковића, првог социјалисту, који је млад преминуо оболевши у краљевским казаматима.

У ред политичких дисидената морали бисмо уврстити и комунисте, пре свега Мошу Пијадеа, Родољуба Чола ковића и друге са дебелим стражом у, додуше, пристојним  затворима (custodia honesta). Али, морало се водити рачуна да се узму у обзир револуционарне и терористичке методе борбе које је КПЈ прихватила у намери да као ћелија Коминтерне спроведе директиву о разбијању Југославије   као версајске творевине (што би, ако ћемо објективно, и најдемократскију државу данас испровоцирало да посегне за силом).

Међу предратним комунистима ваља пре свих истаћи  Живојина Павловића (1898−1941), несвршеног правника и публицисту. Због једне од првих документованих анализа−критика стаљинизма, Биланс совјетског термидора,

платио је главом. Комунисти су га стрељали у време Ужичке републике, заједно са стотинама других народних непријатеља (саслушавао га је, између осталих, сам М. Ђилас).91

Чист као суза уз, Михајлова и Пекића, један од најобразованијих међу дисидентима, свакако је др Драгољуб Јовановић. Према плодности стваралачког опуса одскачу Пекић, којем је тешко пребројати дела, затим Јовановић и Михајлов. Уопште, по образовању, мора се приметити, издвајају се политички дисиденти демократских убеђења: Михајлов, Јовановић, Јоксимовић и Пекић (доктори и академици). Док се за комунисте, попут Дапчевића, Перовића, Тита, па и Ђиласа, то ипак не може рећи.

Према причи Саве Банковића, чак и на робији др Драгољуб Јовановић настојао је да просвети околину.  Током љуте зиме 1947−1948. на робији је читао Свезнање, предавао робијашима, а када је допуштена штампа, после 1953, тумачио им је дневно-политичке догађаје.92 Искусио је и краљевске и много дуже и теже комунистичке казамате и остао веран идеји земљорадничке левице. За Ђиласа се може рећи само прво, будући да је у Краљевини робијао због бољшевичких идеја и превратних намера (које су грађани Србије највише осетили по ослобођењу Србије 1944, а у Црној Гори, Херцеговини и околини Ужица већ током 1941−42. („пасја гробља“), док се у комунистичко доба залагао за неку врсту социјалдемократије негирајући најпре Стаљина, Лењина и Тита, а на крају своје духовне одисеје и самог Маркса.

Уз то, Јовановић је одлежао своју казну до краја, иако је било интервенција споља да се ослободи. Борислав Пекић и адвокат Драгић Јоксимовић, убеђени либерални демократи, смогли су храбрости да и у то најцрње време пркосе режиму, приносећи на олтар слободе своје здравље (Пекић), а Јоксимовић и сам живот (умро је у митровачкој казниони јула 1951). Такође, поштовања је вредна и побуна Михајла Михајлова и принципијелан став који га је одвео најпре на робију, а затим у вишедеценијску емиграцију. С друге стране, како сам Михајлов тврди, он је био натеран у диси- дентство Титовим прозивкама и нападима, као и Ђилас. Други бунтовници, попут младог Пекића и Јоксимовића, понесени политичким идеализмом и амбицијама, свесно су пливали уз воду без обзира на последице, иако нису били нападнути. По својим младим годинама, у којим је први пут допао затвора издваја се осамнаестогодишњи Пекић. Михајлов је имао 35, Ђилас 44, Јовановић 51, а Јоксимовић 56 година. Убедљиво најстарији међу „поли тичким“ свакако је Кумануди. Када је други пут допао затвора, већ је био дубоко у осмој деценији живота, па ипак је издржао казну93.

Према дужини стажа на робији од скоро четврт века (не узимајући у обзир убеђења) највише поштовања заслужује Ђура Ђуровић, члан ЦНК. Суђено му је два пута, а укупно је одлежао 22 године. Затим Влада Дапчевић, познати ибеовац, 21 годину; Сава Банко вић, професор теологије и свештеник, 19; Милета Перовић, ибеовац и секретар илегалне НКПЈ, 19 година робије. Највише је суђено Михајлу Михајлову, чак четири пута, Миловану Ђиласу три, Драгољубу Јовановићу три, Владу Дапчевићу два, Сави Банковићу два, Милети Перовићу два, Ђури Ђуровићу два, Војиславу Шешељу два, Алији Изет- беговићу два...

Још један феномен: неретко, дисиденти који су били прогнани или су били на робији убрзо би се нашли у министарским или премијерским фотељама, нпр. Никола Пашић, Ј. Б. Тито, Алија Изетбеговић, Фрањо Туђман, Војислав Шешељ, Вук Драшковић... (Па тако, кад је Ђилас дошао на робију у Сремску Митровицу, сам управ ник Миленовић дрхтао је пред њим не смевши да га погледа у очи, јер, ко зна, можда сутра опет буде на власти!) Убедљиво се издвајају дисиденти из комунистичког периода, што је још један прилог тези о неупоредивом интензитету комунистичке репресије, ако се не узму у обзир услови у затворима за „политичке“ и други фактори. Према социјалном пореклу, неки потичу из провинције и са села (Јоксимовић, Јовановић), други више-мање из градске средине (Михајлов, Пекић). Заједничко им је богато животно искуство, честа путовања и промена места боравка још у младим годинама. Међу десет дисидената са највећим стажем на робији, поред Срба, чак тројица су Црногорци (податак који би могао послужити као прилог за проучавање динарског менталитета и тешке савитљивости, неко би рекао чвршћих принципа ових брђана).

Када се пореде искуства политичких дисидената, треба имати у виду да су затворски услови и степен поштовања права политичких осуђеника у комунистичком периоду били на неупоредиво нижем нивоу него у Краљевини Југо- славији, када су они имали привилегован положај (чак могућност добијања штампе, превођења књига, слика- ња...). Под комунистима, нарочито у првој декади њихове власти, били су изложени тортури, и то не само у истра- жном поступку, већ и на робији, приморани на тежак, чак убитачан, физички рад.

Било је притисака на фамилије, отежаног школовања, ускраћивања социјалних принадле- жности и сл. Овакво стање најбоље одсликава пекићев- ско-орвеловска синтагма о тоталитарној држави као вели- ком затвору, где за човека од слободе духа готово да је свеједно да ли се налази у оном малом, правом затвору или већем, имагинарном свемоћној држави.

Такође, у квалитативном смислу, свакако да више поштовања треба одати жртвама борбе за парламентарну демократију и људске слободе. Личностима које су се, осим на теоријском, и на практичном нивоу осведочиле као поборници и борци за људска права: тј. нису прогонили своје политичке неистомишљенике, нису падали у замке „демократије вишег типа“, (тј. диктатуре пролетеријата и КПЈ као авангарде радничке класе − ту свакако спадају Тито, Пијаде, затим ибеовци Перовић и Дапчевић, али у једној фази и сам Ђилас).

У морално чисте убрајам политички беспрекорне биографије Драгољуба Јовановића, Борислава Пекића,  Драгића Јоксимовића и Михајла Михајлова. Увек су се до следно теоријски залагали и практично политички делали у складу са својим демократским начелима, односећи се толерантно према својим неистомишљеницима.

 

Листа познатих политичких затвореника у Србији по броју година на робији

 

1.  Ђура Ђуровић, члан ЦНК Југословенске војске у отаџбини ( 1945 = 20, 1973 = 5, укупно: 25)

одлежао: 17 + 5 = 22

 

2.  Влада Дапчевић, ибеовац

(1948 = 20, 1975 = 15, укупно: 35)

одлежао: 8,5 + 13 = 21,5

 

3.  Сава Банковић, професор теологије, симпатизер ЈВО, (1945 = 20, 1973 = 6, укупно: 26)

одлежао: 15, 5 + 4 = 19, 5

 

4.  Милета Перовић, ибеовац, секретар НКПЈ (1949 = 18, 1977 = 15, укупно: 33)

одлежао: 12, 5 + 7 = 19,5

 

5.  Адем Демаћи, националист−сепаратист (маоцеовац) (1958 = 5, 1964 = 15, 1985 = 15, укупно: 35)

одлежао: 3 + 10 + 5,5 = 18, 5

 

6.  Стеван Мољевић, један од идеолога ЈВО (1946 = 20, умро у затвору 1962)

одлежао: 17


7.   Милован Ђилас, комунистa, либерал, реформист (1932

= 3; 1955 = 1; 1956 = 1957 = 6 + 3; укупно: 56 + 57 + 1962 =

6 + 3 + 4 = 13 = 18)

одлежао: 3 + 5 + 4 = 12

 

8.  др Драгољуб Јовановић, леви земљорадник, демократа (1932 = 1,5 1938 = 14 мес., 1947 = 9, укупно: 12)

одлежао: 1,5 + 1,5 + 9 = 12

9.  Моша Пијаде, комунист илегалац (1925 = 20)

одлежао: 12

 

10.  Михајло Михајлов, либерални демократа (1965 = 1, 1966 = 5; 1974 = 7, укупно: 13)

одлежао: 4,5 + 3,5 = 8

 

11.  Коста Кумануди, бивши министар, демократа (1946 = 18 мес., 1951 = 10, укупно: 11,5)

одлежао: 1,5 + 6 = 7,5

 

12.  Борислав Пекић, лидер СДОЈ-а, демократа (1949 = 15)

одлежао: 5,5


13.  Јосип Броз Тито, комуниста (1928 =

одлежао: 5

14.  Војислав Шешељ, српски националиста (1984 = 8)

одлежао: 1,


 

No comments: