Истина као принцип, 1 део

 

 

Истина као принцип, 1 део, Истраживачки центар ДС, @ Д. Обрадовић

Говорићу вам о истини, оној и онаквој која је развојни пут ка бољем појединцу, али неизоставно и незаобилазно и ка бољем друштву које тај појединац гради. Бити заодевен истином у односу према себи, значи имати свест о сопственој несавршености и имати жељу ка усавршавању, надограђивању свог духовног и душевног универзума. Усмеравати се критички ка себи, пре свега ка себи, а потом и ка другима, ка друштвеним групама и друштвеним појавама. О таквој жудњи за истином, о том успињању појединца стазом трновитом али лековитом, о потреби да се истина о нама стави у први план, говорио је и писао велики уметник, демократа и хуманиста Борислав Пекић. Многи су много од њега научили. Могу своју маленкост да сврстам у ту дугу и шаролику колону следбеника.

Тешко је са истином живети и за њу се борити када вам младост започне у казамату, када постоји више истина, када други – они на власти – одлучују која је истина за јавност а о којој се не сме ни мислити, а камоли о њој говорити и за њу се борити. Јер таква борба може вам одузети сва права, па и право на живот. Пекић нам говори, присећајући се затворских година: „У затвор су ме, дакле, силом одвели. То је истина. Али добровољно сам стварао антидржавну организацију. То је, такође, истина. Но и она је непотпуна, јер у њој има извесне „повесне“ принуде. На отпор ме је приморао црвени терор...“ и завршава овај пасус кључном луцидношћу „Да није било класног терора, не би било ни нас. Која будала ствара илегалне организације тамо где су легалне допуштене?“[1]

Борислав Пекић је бриљирао у својим опаскама о политици, писаним али и усменим. Умео је да се надиграва речима са својим истомишљеницима али и онима који мисле другачије. И никада није било злобе или цинизма у његовим репликама, био је непоправљиви хуманиста и демократа изворног типа. Спреман да саслуша и да аргументовано узврати мисао, посаветује, охрабри и подстакне развијање нове прогресивне идеје. У лондонским годинама је своја места становања претварао у својеврсне азиле, дочекивао је са радошћу госте и вести из Београда. У атмосфери топле породичне климе неговао је пријатељства брижно, као ретке и скупе цветове у свом стакленику. Али ни тада није могао потпуно да избрише затворске дане и горке успомене јер како он рече: „По успомене човек иде да оне не дођу по њега. А оне могу бити само у њему. И све што успомена није – ништа није.“[2]

Неподношљиво је бити човек истине у тоталитарној држави, када са свих страна вребају демони и доушници, када вам у ушима одзвања шкргут и звекет оних који би да згазе и сатру сваку доброту, истину и правду. Пекић каже: „Успомене ми више нису говориле о мом затворском животу. Саопштавале су ми универзалну причу о нашој промашеној верзији хуманитета. Напор се није исплатио... Једна је робија сваком човеку довољна ... тек сад (сам) разумео властиту мисао из предговора Скакавцима: Затвор је прележана болест која нас је у живот вратила с амнезијом ако нас је вратила – живе; с добром меморијом ако нас је убила.“[3]46

Пекић је личним примером показивао да се може бити и другачији и бољи, отворен ка истини, чак, и када вам то не прија, када се истина покаже као болна спознаја о себи и другима. Он је био свестан чињенице да себе морамо непрестано преиспитивати и развијати у духовном смислу, да морамо сталним мисаоним ангажовањем унапређивати себе на путу ка демократији и слободи мишљења и делања. Али увек су га актуелни државни кругови ометали, спотицали, обесмишљавали су његову борбу за ново друштво. Шамаре су му ударали неспособни, глупи и зли, читаве структуре које због својих недостатака и комплекса нису могле ни желеле да виде даље од сопственог носа.

А Пекић нас мудро саветује: „Ниједна генерација нема право да од својих прошлих заблуда за потомке прави концепт њихове будућности. Али свака то чини. При том, наравно, на будућност се и не мисли; она се ни једног пројектанта не тиче. Мисли се на садашњост... Понекад није посреди ни цела садашњост – као данас, на пример, грчевите борбе комуниста да се на власти што дуже одрже – него само њен непосредни, текући сегмент: година дана, неколико месеци, па ако, у међувремену, треба клиснути, и свега два-три дана колико је довољно за паковање мобилија.“[4]

Још увек Србијом влада паланачки дух егоизма и ситничарења, бављење ситним интересима и инаћење свему и свачему, без икаквог смисла и циља. Много је противника Пекић имао у званичним круговима и кружоцима, многи су у огледалу његовог духа видели обрисе своје мизерности, па су вођени љубомором потказивали и ширили клевете. А ни данас нисмо далеко одмакли у том смислу.

Јер већина, нажалост, мисли само у датости тренутка и дела у свету дегутантно материјалном па нема способност отварања ка новом и другачијем, жеђ за сазнањем и усавршавањем им није блиска. Често су овакви ставови својствени и људима из такозваног интелектуалног круга. Још увек се овде води рат за увођење здравог културног модела. По свему судећи предстоји нам дуга и исцрпљујућа борба за истину, демократију без маски и наводника, мисаону слободу и толеранцију, културне промене у најширем смислу.

Истина не садржи могућност алтернације, ако је садржи, онда се ради о злоупотреби. Зло је када манипулацијом рођена истина постане маска на лицу света, тако се лице изобличи до непрепознавања, па квазиистине премреже видик и баце сенку на реалност. Посебно медијско време доноси недоумице везане за веру у речи; питање је шта се крије иза речи којима медији прокламују важеће истине.

Пекић је у „Одмору од историје“ записао: „Језик је или оруђе за часно тумачење реалности или алат за њено нечасно прикривање. Истим се језиком али његовом различито употребом, откривамо и прикривамо... Однос између језика једне политике и стварности којом се бави одмерава и опсег њених могућности, сврху тог бављења“ [5]. Даље он доноси један од закључака „Ништа нам не користи што уводимо демократију ако под њом још увек подразумевамо социјализам.“[6] и „Ништа овој земљи неће помоћи промена имена њене политике, ако се с њом фундаментално не промени и та политика“[7] и коначно резимира: „Предлажем да, најзад, ствари назовемо њиховим именима и одрекнемо се еуфемизама који нас најпре ЗАЛУЂУЈУ, а затим за дело ОНЕСПОСОБЉАВАЈУ.“

Насупрот чистој истини, без примеса, стоје полуистине које путем масовних медија функционишу као средства за остваривање дневнополитичких циљева. Тако се протурају тобожње „велике идеје“ и „незаменљиве истине“ као жеља и воља већине а зарад добробити владајућег круга недодирљивих. Много злоупотреба темељних истина и прогресивних идеја видели смо у годинама иза нас. Пекић је теоријски проучио, а и на сопственој кожи је осетио злоупотребу марксистичког учења, о чему нам исцрпно и мудро говоре његови књижевни записи и политички есеји.

---

[1] Б. Пекић, Одмор од историје, Београд, БИГЗ, 1993, стр.84.

[2] Б. Пекић, Године које су појели скакавци, Београд, БИГЗ, 1987, стр.25..

[3] Б. Пекић, Одмор од историје, Београд, БИГЗ, 1993, стр.86.

[4] Исто, стр.47.

[5] Б. Пекић, Одмор од историје, Београд, БИГЗ, 1993, стр.36.

[6] Исто стр. 36.

[7] Исто, стр. 37.