Tuesday, August 02, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

UVODNA BELEŠKA

Dnevnik vodim, s više ili manje savesnosti, od detinjstva. Umeli su proći dani bez ijedne beleške: potom sam ga, bez očiglednog razloga, pisao samosatirućom upornošću, iz dana u dan, ponekad iz sata u sat (kao da je taj Dnevnik sav moj život i da sam van njega mrtav), eksperimentišući samoposmatranjem što ga preporučuje psihologija, zaljubljena u duševnu higijenu, a praktikuju mistične škole, zaljubljene u dublja saznanja.

Od 1948. do danas, godine 1982, vodim ga s nešto više ekonomičnosti i izbirljivosti, kako u odnosu na događaje koje opisujem, tako i spram vlastitih razmišljanja o njima. I tu postoje periodi, u kojima kao da se stalno nešto zbiva, o čemu jedva mislim, i onih, u kojima kao da neprestano mislim o nečemu što se uopšte ne zbiva.

Ako postoji nešto što moj Dnevnik od 1948. razlikuje od nekih drugih, onda je to, u prvom redu, njegova nezasitost u gutanju i onoga što u Dnevnik u užem smislu ne ulazi, (isečci iz novina, delovi građe za romane, korespondencija, akta i ostala dokumenta za romane, korespondencija, akta i ostala dokumentacija iz svakodnevnih izvora), a zatim, shvatanje da Dnevnik potencijalnog ili aktivnog pisca nisu tek beleške o životu literature, već i sama literatura o životu.

Iz Dnevnika tog perioda (1948-1982) učinjen je ovaj izbor.

S početka se nisam mislio truditi da izabranim izvodima razvijem i dovršim započete teme, zaista, uostalom, ni prostora nije bilo, niti da obrazujem bilo kakve zaokružene celine iz svog života. Nisam odoleo iskušenju da ga, naročitom selekcijom, formiram kao priču koja nešto znači, a da li će se ona shvatiti kao tragedija ili farsa, zavisi od Dnevnika koji tek treba da budu napisani, od života koji me do kraja mog kruga čeka.

Pa ipak, sada kad je sve preda mnom, verujem da ništa umesniji izbor ne bih učinio i da sam se prepustio slučaju: da sam ga otvarao zatvorenih očiju, i iz njega birao epizode koje mi naturi ovakva lutrija.

Izgleda on, nema sumnje, iskidan, konfuzan, nečitak, nedosledan i protivrečan. Ponekad plitak, često lažan. Ukratko – nepotreban. Ali, zar nam i život nije, manje više, takav?

Hronologija je očuvana, ali su datumi uglavnom svedeni na godine. Niz tačkica zamenjuje izostavljene delove Dnevnika. Znak (  ) znači da je izostavljeno neko ime. Inicijali su stvarni. Izvodi iz korespondencije štampani su uz odobrenje osoba sa kojima je ona vođena. (Osim kad su u pitanju zvanična akta.) Autorizacija za citiranje ili parafraziranje javnih dela nije tražena.

Šta još reći?

Ako sam ovim Dnevnikom ikome naneo nepravdu učinio sam je bona fide, ičinio sam je ne kao čovek koji pamti da bi mrzeo, on mrzi da bi pamtio, nego kao pisac kome je posao da piše, a pisanje način da – ne zaboravlja.



No comments: