TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXX deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU CLXXXX deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

CENZURISANO I RAVNODUŠNO

Poziv u 29. novembar. Ne kaže se zašto. Ne govorim roditeljima. Nisam uznemiren. Ništa nisam učinio. Ali groblja su puna onih koji ništa nisu učinili...

Oblačim plavo odelo. Vezujem kravatu. Kad sam to pokušao u noći između 6. i 7. novembra 1948, rekli su mi da nije potrebna. Stvarno nije bila. Kućni kaput, koji sam posle nedelju dana od kuće dobio, doneo mi je ime „popa“. U njemu sam bio smešan, ali me je grejao. Pretpostavljam da je malo zatvorenika sedelo na podu ćelije u vlastitom kućnom kaputu. U njemu, međutim, ima nešto čudesno. Toplota doma je u sitnim stvarima. Otpor je u onim najsitnijim. U redovnom brijanju pod bombama. U presvlačenju za večeru usred džungle. U učtivostima dok ste u govnima do guše...

Dan je prolećno ružičast.

Zgrada u 29. novembra je siva kao mrtvačnica. Izvesna hladna pobožnost vlada nesrazmerno prostranim hodnicima. Primaju me ravnodušno, kao što radnik na konvejeru prima predmet na obradu. Predmet je uvek isti, posao oko njega uvek jednak. Monotonija muti oči ljudima iza šaltera...

Gore, na spratu, pokazuju mi kartonsku kutiju s rukopisima koji su mi bili oduzeti prilikom puštanja iz KPD-a. „Pogledaj da li ti je sve tu“, kaže službenik ljubazno kad primećuje da sam spreman dohvatiti kutiju i nestati čak i da je prazna, da su u njoj moje cenzurisane fekalije. (Možda i jesu?) Ne očekujući rukopise, nisam poneo njihov spisak. Ali se svega sećam. Otvaram kutiju. Prebiram. Pravim se da papire pregledam. Sveske su raznih formata, debljina, boja. Na njima crvenim slovima ispečatan znak cenzurisano. Na svakoj piše „Osuđenik Borislav Pekić“, a zatim moj „kućni broj“. On nije uvek isti. Inventarisan sam u raznim vremenima pod raznim brojevima...

Tu je i Genealogija Doma Njegovan Turjaški, na dva u tubu svijena, tvrđa papira, širine 50, dužine 150 cm. Genealogiju je u crvenom tušu, arhitektonskom kaligrafijom, radio A., osuđeni tehničar u KPD – Niš. Žao bi mi bilo da je izgubljena. U nju smo obojica uložili veliki trud...

Sveske za poeziju, međutim, nema. Iscepao sam bio meke korice desetak tanjih plavih svezaka na kockice i u zavodskoj knjigoveznici povezao ih u platno. Ta je knjiga bila svakako najraskošnije što sam posedovao. U nju sam bio prepisao svoje pesme, do kojih sam još držao. Nje nije bilo. Nisam osećao nikakvo žaljenje. Sveska je bila lepa, i kad se listovi s pesmama iščupaju, mogla je nekome poslužiti da u nju beleži zaista važne stvari...

                (Kod kuće, među drugim papirima, nalazim jedan iščupani list i na njemu poslednji stih neke pesme:

„Vratićemo se kao što se refren vraća,

U elegije vaše dovršene bedom,

U mašte vaše, oblik, biće redom,

Naša će sena ko Pan s frulom da korača.“)

U jednom trenutku dolazim u iskušenje da ponovim „scenu sa naliv perom“. Odustajem. Ravnodušan sam. U svetlosti nelagodnosti, s kojom sam u sobu ulazio, izgleda mi bedno da se, izlazeći, pravim važan. A i ravnodušan sam, stvarno...

Odlazim, noseći kartonsku kutiju, s osećanjem da nosim vlastiti leš, za kojim nema ko da plače...