Friday, May 13, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXV deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXXV deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

IX

SADRŽAJ DRAME SA KOMENTAROM

I još nešto. Sve interpretacije značenja samoubistva su pozitivne (to je unosan poslovni angažman, odlučujuči skok u karijeri, obećavajuća pustolovina, dobro ulaganje, izvrsna zabava u dokolici, put ka slavi, bogatstvu ili moći, obezbeđivanje najvišeg prava, naučni eksperiment od prvorazrednog značaja itd.), a samo u slučaju Ispovednika kao čuvara Režima večnog kretanja, kvalifikacija je zavisila od odnosa tog određenog samoubistva prema višim društvenim i državnim interesima. Iako je ovim narušen jedinstven sistem reakcija na Emigrantov čin, izuzetak je nalagala potreba za političkom aktuelizacijom teme, koja se ionako već isuviše udaljila od prepoznatljivog života.

“U jednom takvom društvu, mlad čovek odlučuje da se obesi. Naravno da ni on nema jasnu predstavu o prirodi smeranog postupka, ali za razliku od sredine, poseduje on stvaralački elan, a iznad svega enormnu potencijalnu energiju oličenu u strasnoj potrebi da nešto značajno, radikalno preduzme i najzad stane na svoje noge. Jer, na žalost, mladi čovek je gotovo čitav život u krevetu proveo. Ne, nije bio bolestan. Ni lenj. Tek malo umoran, ponešto indisponiran. Prilegao je da se odmori i ostao tako ležeći kao proštac dvadeset i sedam godina.

Tek sada uviđam da se vreme Emigrantovog izuzeća iz sveta u godinama tačno poklapa se eremitstvom Arsenija Njegovana, mada pri pisanju romana taj broj “27” svesno nisam imao u vidu.

 Odmoren, odlučuje da ustane i da se baci na izvršenje svog plana. Potrebno je nadoknaditi izgubljeno vreme i prečicom iživeti život. Za početak pada mu na pamet da se obesi. Najpre će se obesiti, a zatim će već videti šta mu je dalje činiti...”

Ovaj rezime pokazuje uočljiv napredak u oslobođenju od uticaja filosofske “predistorije” rukopisa, koja je pretila da uništi svaku stvarnu dramsku istoriju, i što je najbitnije, svi su svesni elementi odnosa povučeni u pozadinu, tamo iza sopstvene prividno realne projekcije, pa Emigrantova biografija, postaje i biografijom naših podsvesnih težnji, a njegova “revolucija” prototip suštinske revolucije, čiji domašaj u otvorenom svetlu pokazuje iluzornost onih koje su zasnovane samo na promenama ekonomskog izgleda jednog sistema.

Emigrant se neće svesno iz sveta izuzeti, kako je to prethodnim razmišljanjima bilo sugerisano. Neće leći zato da bi u svetu pokreta, svojom nepomičnošću začeo jedan bolji antisvet svet mira. On se neće separirati iz kontestacionih motiva, niti će išta preduzimati iz programskih razloga. Neće u tom pravcu ni razmišljati, pogotovu ne onako kako sam ja to činio. Svet pokreta oko sebe on neće javno poimati kao decidirano neprijateljski nastrojen svom nepomičnom položaju.

 I najzad, on neće izabrati samoubistvo kao čin konačnog raskida sa svetom, već kao čin (prividno, razume se) najpotpunije integracije sa njim. Leći će upravo kao Arnoldov Vili jednostavno stoga što je bio “malo premoren”, a odbijaće svaku akciju, ne stoga što se time doslednije izdvaja iz sveta pokreta, već stoga što još za pokret nije spreman, što se za njega nije osposobio. Dublji razlozi tog umora naša apsurdna pozicija u apsurdnom svetu moći će se tek naslućivati, ako za to bude bilo potrebe.

Najzad, kada bude osetio da se dovoljno rekreirao, on neće razmišljati kako sasvim da se “smiri”, i svoj svet dovede do krajnjih konsekvenci u stvaranju sopstvenog “sveta-jajeta”. Naprotiv, težiće da se što efikasnije pokrene, pristajući pri tom na sva značenja ovog čina samouništenja u svetu iz koga se leganjem izuzeo. Pravi program samoubistvo kao konstituisanje sopstvenog režima opstanika biće samo naličje, ali bitno naličje, njegovog dramskog ponašanja.

Taj raskorak između prividne radnje i njenog unutrašnjeg sadržaja, u kome je skrivena izvesna poruka, evidentiran je gotovo na svakoj stranici teksta. No on nije uvek lako uočljiv. To je stoga što smo i mi, gledaoci, u stvari, pripadnici sveta pokreta, kompatriote i saveznici ljudi iz Emigrantove dramske sredine, pa će i pred nama (prividno, razume se) Emigrant gledati da sačuva svoju tajnu, da (prividino, takođe) zakonspiriše svoj destruktivni angažman, da nas zavara, uljuljka, pasivizira spram svog bunta:

svi njegovi postupci izgledaće nam stoga kao iskren pokušaj da se među nas reintegriše, a ovamo, u svom stvarnom dejstvu (koje baš i neće biti tako prividno) oni će naš svet razarati u njegovoj bitnoj pretpostavci, sposobnosti i svrsishodnosti bilo kakve promene. Ne bojim se reći da se ovako shvaćena ideja može nazvati i reakcionarnom, ali ona ima i svoje progresivnije izglede. Prepuštajući drugima ovaj “napredniji” smisao drame, ja se lično zadovoljavam njenim “nazadnim” značenjem.

“Drama priča kako su njegovu odluku o samoubistvu primili reprezenti društva: njegov sluga, otac, ljubavnica, prijatelj, učitelj i ispovednik; kako su je shvatili u kontekstu svojih dispozicija i kako su se u njegovu akciju umešali; najzad, kako se pod tim okolnostima mladić obesio, da tek potom njegova okolina, sa zaprepašćenjem, nevericom i bolom, konstatuje kako je on, eto, pri tom i umro .. .

Očigledno je, međutim, da se ovo pojedinačno nesrećno iskustvo ne sme generalisati, glupom slučajnošću ovo se vešanje nepovoljno završilo, ali se za druga ništa sa sigurnošću ne može predviđati. Naprotiv. O pravoj prirodi tog čina, a pogotovu o njegovom značaju za ljude, ne može se posle mladićevog samoubistva kazati ništa više nego što se moglo i pre. Može se samo pretpostavljati, nagađati i kombinovati...”

Da se finale ne bi opteretilo digresijama, ove naknadne pretpostavke nisu tretirane. Uostalom, pozicija preživelih nije za ideju komada ni od kakve važnosti. Ona je bila čitavo vreme tu samo kao neki drugi aranžman, neka druga orkestracija jedne jedine Emigrantove teme. Važno je bilo jedino da osetimo kako je Emigrant ipak iskusio pravo značenje smrti, kako je, ma i u onom kratkom blesku predsmrtne spoznaje danom svakome čoveku, uvideo da se baš njenim biranjem definitivno i nepovratno srodio sa apsurdom.

 

No comments: