Monday, May 02, 2022

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXVI deo

 

TAMO GDE LOZE PLAČU LXXVI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

14.

VIII

SADRŽAJ DRAME SA KOMENTAROM

Prilikom selekcionisanja beležaka o drami pronašao sam njen Rezime, očigledno pripremljen da se kao predujam ponudi nekom pozorištu. Uz odštampani rukopis komada, koji otkriva stepen realizacije osnovne ideje, Rezime će pokazati šta sam u ono vreme pretpostavljao da sam realizovao. Komentari će, pak, dijagnosticirati razlike između stvarno postignutog i onoga što je zamišljeno kao postignuto.

“U jednom imaginarnom društvu, normalnom u granicama u kojima je i ovo realno normalno, zna se značenje svih reči u Rečniku, osim nedefinisanog pojma samoubistva, i nekih njemu podređenih “instrumentalnih” pojmova kao što su: vešala, vešanje, obesiti se, biti obešen, visiti na vešalima itd. ..”

Već ovde je uočljiva izvesna nedoslednost, eliminacijom jednog dijaloga, uostalom, lako otklonjiva. Naime, kada Sluga Emanuilo predlaže Emigrantu (Obešenjaku) da se zakolje brijačem, vene prepili, stomak raspori, uz dalekovod se pripoji, kroz prozor skoči, Emigrant odgovara: “Ali tako se umire, a ja zapamti jednom za svagda hoću da učinim nešto veliko, ali neću da umrem!”

Jedino, dakle, samoubistvo vešanjem ne korespondira sa smrću, sva ostala “po opštem iskustvu” do njega dovode. Ova nedoslednost abortira ideju, jer iz pojma “samoubistva” samo jedan način izdvaja kao neizvestan u ishodu, a sve ostale ostavlja da i dalje budu oruđa starih kanoniziranih značenja. Tako se akcenat sa suštine prenosi na način, umesto da svi načini ispoljavanja jednog sadržaja u našem slučaju samoubistva solidarno izražavaju neizvesnost, preko potrebnu ovoj drami.

“Tajanstveni pojmovi ne pokrivaju nikakvu stvarnost u svesti učesnika ove farse, a nije verovatno da su i njihovi preci pod tim terminima nešto podrazumevali. Zapuštena predanja, međutim, tvrde da su im značenja nekada postojala i bila poštovana, ali da su se naopakim korišćenjem (zloupotrebom) sasvim izlizala, sve dok najzad nisu potpuno iščezla iz upotrebe . . .”

Da su se “značenja... (izvesnih humanih pojmova)... naopakiim korišćenjem izlizala”, dokazuje se u rukopisu tek posredno odsustvom njihovim tokom dramskog vremena.

 A pominjanjem predanja hteo sam da podvučem žalosnu činjenicu da postepeno gubimo sposobnost saučestvovanja u smrti, u patnji drugih (ako smo je ikada i imali, što postojanje nekog maglovitog predanja više figurativno no realno pretpostavlja) i da tako, zloupotrebom vetreći, nestaju značenja iz reči, koje naša stanja definišu kao nesrećna, a mi, poput Kafkinog insekta u Preobražaju, isto tako postepeno i neminovno, gubimo svoju humanu prošlost i svoje humane perspektive za budućnost.

“Značenja su izbrisana, ali su se ljudi i dalje vešali, samo više niko, pa ni oni sami, nisu znali šta je to što čine, niti su, odlazeći na gubilište, znali šta ih tamo gore, u rakljama greda očekuje. Znalo se, doduše, da je posredi nešto krupno i značajno, pa prema nekim optimističkim interpretacijama, možda i presudno po sve ljude, a ne samo po obešene, ali se nije moglo dokučiti šta je to, i u čemu se ta presudnost sastoji.

Među prostim svetom, međutim, bilo je popularno mišljenje da pojava samoubistava u sve većem broju nema i veće važnosti od drugih pojava koje ispunjavaju svakidašnjicu. Ali svim tumačenjima bilo je zajedničko odsustvo bilo kakve kauzalne veze izmedu samoubistva vešanjem i smrti.

Smatralo se da je smrt prilikom vešanja samo sticaj nesrećnih okolnosti, omaška, akcident, nešto kao saobraćajna nezgoda... Ljude, razume se, kopka nepoznata realnost koja se iza tog tajanstvenog pojma krije, i oni joj pridaju disparatna tumačenja u skladu sa svojim idejama o svetu i životu, a najodvažniji i najpreduzimljiviji i vešaju se da bi otkrili istinu...”

Ovo nije sasvim primenjeno. Tačno je, doduše, da se u drami vešanje tumači kako je kome volja, ali nije istina da odsustvo verifikovanog značenja vešanja ljude osobito kopka. Naprotiv, oni su prema njegovom suštinskom značenju sasvim ravnodušni i zadovoljni parcijalnim atributima što ga sami, onako “odoka”, pridaju.

Jedino Emigrant teži da pronikne u stvaran smisao samoubistva i da iznađe njegovo opšte značenje, značenje upotrebljivo za sve ljude, a ne samo za obešenjake. Ovaj nesporazum između Rukopisa i Rezimea, koji izvrsno ilustruje nepodudarnost namere i njene realizacije, u ovom specifičnom slučaju, međutim, pokazuje i kako je ponekad dobro ako pisac ne uspe svoju tezu dosledno da sprovede.

 Jer “stanje opšte angažovanosti” u rukopisu srećno izneverava pogrešne dispozicije za ravnodušnost u Rezimeu.

 

No comments: