TAMO GDE LOZE PLAČU LI deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
14.
POZORIŠTE KAO ISPOVEDAONICA[1]
“Koji su i kakvi kriterijumi
mog vremena, dakle, i moje slobode? Pristao sam,
bez ogorčenja i žaljenja, da prostor merim metrom, tom slikom i prilikom
sopstvene ograničenosti, pristao sam bez nezadovoljstva da ljudska stopa, u
njenom realnom kaogod i u njenom figurativnom značenju, određuje razmake, čak i
onda kada ih u svemirskim razmerama izražavaju neke druge, neljudske mere.
Ali to sam mogao samo stoga što
se prostor bitno ne tiče mene. On
dodiruje samo moju inteligenciju, prateću silu mog postojanja. On nije
integralni elemenat čovekove apsurdne pozicije, on tu poziciju samo pomoću
svojih inkompatibilnih dimenzija ilustruje. On ne definiše naše suštinske
nemoći, pa nema izgleda da osetim jad, poniženja ili gnev pred evidentnom činjenicom
da nikad neću dopreti do Aldebarana.
Neće me uzbuditi čak ni verovatnoća da se nikada neću iskrcati na Guam.
U svakom slučaju nijedno me od ovih ograničenja neće nadahnuti revoltom. I neću
se zbog njih osećati zatvorenim, iako bih to po prirodi dejstva svake zabrane
morao...
Vrste i nivoi naših nemogućnosti čine one višestruke, do raznih obima
rastegnute i od raznorodne građe načinjene
obruče u kojima se odvija naš život
i koji ga definišu kao beznadežno zatvorenički, ali osećanje bespomoćnosti koje
iz ovakve situacije proizlazi, ne zavisi podjednako od obima obruča (nivoa osujećenosti)
i njegove građe (vrste osujećenja).
Pošto je
obim kao premostiv ravnodušan, građa obruča ostaje da nas drži u večnom
zatvoru. A vreme je koheziona sila te građe, njen lepak. Zato sve što se tiče
vremena, tiče se bitno i mene.
Vreme je ono što moj opstanak u prvoj instanci čini besmislenim ...
Ja mogu da
prevalim i najduži i najteži put, ali pobeđeni je prostor ravnodušan po mene,
jer mogu još jednom da ga pređem, i da ga prelazim onoliko puta koliko mi se
prohte. Sa mnom živim on ne korespondira. Vreme je, medutim, utrošivo. Ono je
živo, pa me kao takvo i troši.
Mi se
trošimo – uzajamno.
Povrh toga, prostor je sav van smrti, sav izvan radijusa koji je smrt obeležila
kao zonu ljudskosti. Mrtvi
prostor nema dodira sa smrću. Živo vreme, naprotiv, sve je u njoj, vreme je
smrt u svom funkcionisanju...”
(25. sep. 1956. god.)
“Iznaći svoje odstranjenosti znači samo utvrditi šavove koji su pukli između tebe i sveta. To još ne
definiše tvoje stanje kao stanje otuđenosti. To tek odmerava oblast, obeležava lokacije u kojima se ono može razviti. Tek
kada se ono na svim međašima, duž čitave linije šava kojim se sa stvarnošću
razgraničavaš, razvije do samosaznanja, tvoja će pojedinačna apsurdna pozicija
naći propisano ležište u režimu opšteg apsurda. I tek potom će na dnevni red
biti stavljena egzistencijalna pitanja: pobune ili kolaboracije, života i
smrti.”
(26. sep. 1956. god.)
“Odrekao sam se branilaca i odbrane jer sam navikao da se branim i
napadam dobrim oružjem.” – Nikolaj Muralov, komandant
Moskovskog vojnog okruga, na procesu protivu trockista i zinovjevaca, 1936.
god.) ... U tihom, podzemnom procesu što se vodi između mene i stvarnosti,
ja nisam razoružan, ja sam se razoružao. Ima li neke
prednosti, neke nade u tom činu?” ...
(1.
okt. 1956. god.)
“Svaki
momenat razvija u sebi i sve vreme. Ali svi momenti zajedno ne sadrže neko obimnije vreme.
Tako paradoksalno, tako apsurdno, ponašaju se i događaji kojima je dužnost da
sabrani tvore neku fazu u mom životu.
Umesto da se sublimiraju u osećanje
trajanja, u kome bi svaki događaj imao
svoj udeo, odsek, kôd, naše osećanje trajanja vezuje se samo za jedan od
njih – memoriran po principima koji su nam još uvek
nepristupačni – dešava se potom da on, postavši
autokratski reprezent čitavog razdoblja, potre sve ostale događaje, pogotovu
one koje kao nesaglasne nije kadar da prisajedini, a bilo po čemu srodne
anektira, učinivši ih delom sopstvenog
dešavanja, sve dok, sred tako opustošenog vremena, ne ostane suverenim
samodršcem proteklog života, pa nam se ponekad čini da godinama nismo ništa
drugo radili nego se voleli s jednom ženom, a u narednom nizu godina sa njom se
mrzeli.
Prošlost iščezava svedena na nekoliko uprošćenih šifara, primitivnih
jednačina bez ijedne nepoznate, i umesto realnog osećanja da smo trajali,
suočavamo se sa bolnim osećanjem nestvarnosti naše istorije... Možda bi valjalo ovako razmišljati: nije suština mog
trajanja u onome što se meni dogodilo, nego u mome događanju. Ako njega nema, nema ni trajanja...”
(5. okt. 1956. god.)
“'Konzekutivno ja', eto sa čime se treba saživeti. 'Kontinuelno ja', eto
čega se treba odvići...”
(6. okt. 1956. god.)
[1]U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom
tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao
zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom
života ili kao dokumentom, došao sam do ubeđenja da iluziji koju ova drama
emituje najbolje odgovara podnaslov Ispovedaonica.
Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam
kroz ovu dramu ispružen kao preko kakvog
ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati
obaveštenja potrebna za utvrđivanje dijagnoze i propisivanje terapije.
Ali, kao i
svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema
izlečenju koje svesno, međutim, želim. Premda mi se čini da pošteno
kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno
biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi
nametnuti i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne
moguće istine. Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja,
kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru
preživljene životne situacije i da se tako dešifruje kriptogram u kome je
realnost svedena na uprošćene simbole. No ovakav zadatak ne samo da premaša
moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da
neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.
No comments:
Post a Comment