NA ROSANDIĆEVOJ[1] IZLOŽBI, TAMO GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
NA ROSANDIĆEVOJ IZLOŽBI
Senzualna nežnost. Iskustva
Lezbosa u drvetu. Majke koje ostaju i kad svega nestane. Jedan Hristos koji
liči na mučenika našeh veka. Ticijanovi anđeli ... Rosandić daje svojim
oblicima sekundarno patološki pečat. Klasika je tu pokvarena iznutra. (A on objavljuje
Strašni Sud – Modernoj!) Ipak, vrlo dubok utisak ...
U jednom ćošku, Smrt koju niko
ne vidi, drži kosu. Kosa se presijava na suncu s prozora. Ovo je nesumnjivo
predsmrtna izložba. Majstora guraju učenici u kolicima. Njegove ruke odlaze u
nepredviđenim pravcima ...
Profesor S. sa Primenjene
priča mi da je pre nekoliko meseci posetio Rosandića. Pomenut je Meštrović[3].
„Ah, taj zanesenjak,“ rekao je Rosandić „on hoće da bude sculptor sculptorum!
... Taj čovek, koji je napravio tolike glave, doživeo je najposle da izgubi –
sopstvenu.“
Izložba raznežava. Platon je
znao zašto je iz svoje idealne države prognao umetnost ...
[1] Toma Rosandić
(1878-1958), vajar. Prvi rektor Akademije likiovnih umetnosti u Beogradu.
(Prim. prir.)
[3] Ivan Meštrovič
(1883-1962) jugoslovenski vajar, jedan od velikih svetskih umetnika. Između dva
rata uradio je mnoge monumentalne javne spomenike: Zahvalnost Francuskoj u Beogradu i Neznani junak na Avali. Posle II svetskog rata živeo je u SAD.
(Ptrim. prir.)
No comments:
Post a Comment