GRAĐANSTVO
U NESVESTICI, TAMO
GDE LOZE PLAČU
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić
GRAĐANSTVO U NESVESTICI
Mesto radnje: kuhinja. (Dokaz da stvari uvek idu u krug.
Građanstvo se odvojilo od naroda, koji je ostao kraj ognjišta; sad, kad je
zima, a uz to za njega i istorijski “ledeno doba”, ono mu se pokajnički vraća.)
Vreme radnje: Nedelja, Februar 1955, 12 časova pre podne.
(U mojoj kući to je
vreme javnosti, kad se bez žara
izvlačimo iz svojih azila i pristupamo praktikovanju tzv. Porodičnog života,
drugim rečima – obeda.) Lica: moji roditelji, dr Dušan Popović[1], profesor Univerziteta
(pisac knjiga O Cincarima, Srbija i Beograd (1718-1739), dr M. D.,
rođak, pukovnik Narodne milicije (do sada nije ostavljao pisanih tragov) i ja.
Radnja: pukovnik, s preko stotinu kilograma i dva metra priča profesoru, čije
su velikodušno procenjene mere 50 kg sa 150 cm, o jednom ratnom doživljaju. Profesor ne mari za
ratove, pogotovu partizanske, ali sluša učtivo, čekajući da se i govornik i
supa dovoljno ohlade da bi se mogli konsumirati. Supa se hladi. Pukovnik
zagreva.
Glasom Jupitera gromovnika pripoveda kako je nekog četnika sa
Durmitora oborio na zemlju, nogom mu stao za vrat i počeo daviti. Majka odlazi
nekim poslom. Otac daje znake da se davljenje skrati, ako se već nije umelo
preskočiti. Profesor bledi, trepće očima, ne veruje ušima i kaje se što je
prihvatio poziv na ručak. O kanibalizmu nije bilo reči.
Samo o mladoj
jagnjetini i prženim krompirima. Pukovnik divljačno koluta očima, pridiže se i
svom težinom pritiska zamišljenu šiju. U tišini nedeljne porodične idile čuje
se krckanje vratnih pršljenova. A zatim mekan šum. Poput probušene gumene
lutke, profesor se slaže na sofu. Pukovnik koji je lekar, a u međuvremenu je sa
davljenjem završio, žustro mu priskače.
Svi zajedno vraćamo naše građanstvo iz
nesvestice (lične, ne istorijske), a potom mu se izvinjavamo. Objašnjava mu se,
s pukovnikove strane, da je to bila šala, da do stvarnog davljenja nije došlo.
Bila je to, u stvari, obična konverzaciona licentia
poetica. Profesor shvata?
Profesor, razume se, ne shvata. Naime, shvata da
se po istoriji, dok se pravi, ponekad i ubija. Istoričar je, i dotle nema
primedbe. Ali je sasvim očevidno da se sada zgraža još više, sad kada zna da
davljenja nije bilo id a je priča ispričana samo za – zabavu.
[1] Dr Dušan Popović
(1894-1965) istoričar, prof. Univerziteta u Beogradu. Bavio se izučavanjem
prošlosti Vojvodine. Dela: Problemi
Vojvodine, O Cincarima, Beograd kroz vekove, Velika seoba Srba 1690, Srbija i
Beograd. (Prim. prir.)
No comments:
Post a Comment