Friday, January 03, 2020

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD II deo, Tamo gde loze plaču,


SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD II deoTamo gde loze plaču,
Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

SEDAM DANA KOJI SU POTRESLI BEOGRAD II deo

U dvorištu FF upoznajem se sa Dragoslavom Mihajlovićem. Imamo slična iskustva, ali na različitim stranama. Ima topao osmeh čoveka koji je patio. Privlači me. I on i njegova literatura ... Peva se Internacionala. Sedi se na zemlji i peva Internacionala. U daljini, između dve devojačke kose blista se ćela Mira Glavurtića. Peva Internacionalu kao da mu je u detinjstvu bila uspavanka. 

(Hoće li i to priznati svom ispovedniku?) Iza mene je Danilo Kiš sjajnih očiju i razbarušene kose. Posmatra studentkinje. „Sad ih treba hvatati.“ Kaže. „Sad ne znaju šta čine.“ Svetogrđe smanjuje gotovo nepodnošljivu napetost ... Steva Žigon. recituje Büchnerovog[1] Robespierrea. Kočije izobilja i tako dalje. Iskreniji je i bolji nego na pozornici. 

Ovde veruje u ono što kaže. Ovde su, uostalom, mora verovati u ono što se kaže, ili čutati. Laž se odmah prepoznaje. (Ne znam kako se provodi. Nikakvo nasilje još nisam video.) Samo, koliko će ta čistota trajati? Ma koliko traje, trajala je ...

Redovno slušam predvečernje sokratovske dijaloge Nikole Miloševića sa svojim učenicima u logici, Bajecom, Zatezalom i našom štampom. Predma mu sagovornici nisu ravni, njegova retorika ne živi samo od te neravnopravnosti, ona se uzdiže iznad povoda, postaje kompendijum zdravog razuma. Iznenađen sam manje njegovim analitičkim darom, visokom intelektualnom koncentracijom, artikulisanošću, veštinom da beznačajne simptome generalizuje u načela koja inspirišu, pa ni priličnom, ali bezstrasnom ujedljivošću – svim tim osobinama raspolagao je, naravno u začetku, 

Nikola Milošević još u Trećoj muškoj, koju smo prolazili u istom odeljenju – a više njegovom spremnošću da se, uprkos svojoj rezervisanoj prirodi i uzdržanosti, nečemu u potpunosti preda ...

Sa Ljiljanom na terasi hotela “Slavija”. Jedan od retkih trenutaka kad smo zajedno. Nastojim da stišam njeno oduševljenje. “Letiš, pašćeš.” Kažem. “Više volim da padnem, nego nikad da ne poletim.” Odgovara mi, postiđujući me. Ne pokazujem joj koliko je u pravu, i koliko meni treba napora da joj se u letenju ne pridružim. Objašnjavam joj da je stvar izgubljena, i zašto. Zašto mora biti izgubljena. “Što je onda podržavaš?” Pita ljutito. 

Pokušavam da budem duhovit. “Baš zato.” Kažem. “Dopadaju mi se stvari bez budućnosti. Volim propadanja. U njima sam u svom elementu.” Ćutimo. Za trenutak se osećamo udaljeni jedno od drugog. Između letača i onih što po zemlji puze nikad nije bilo razumevanja. Prvi su na druge odozgo izdašno pljuvali, a drugi se, poput srvunara, kad letači padnu, skupljaju oko njihovih raskomadanih leševa, da uživaju u krvi i tuve pouke ...

Miron Flašar je na Univerzitetu, ali ne učestvuje u onome što se sada već zove Pokretom. “Meni ovo liči na revoluciju.“ Kaže. „A ti znaš kako mi u revolucijama prolazimo.“ Padaju mi na pamet Arsenijevi „krzneni okovratnici“ u Solovkinu, krvava tela u jamama, jedna ideja počinje da se formira ...

Prolazim sam još jednom ceo Arsenijev put od Kosančićevog venca 17 do reke, ali ga sada produžujem prema slavnom Podvožnjaku. Ono što će dokrajčiti Arsenijevo srce, coup de grace istorije nanet njegovom već podrobno načetom duhu, nalazi se ovde već kao uspomena. Crvena zastava, crvene krilatice, crvena krv. I samo Arsenijev zgužvani crni šešir na zemlji ...

Ljiljana na grudima nosi amblem Crvenog univerziteta „Karl Marks“. Ne kažem ništa, ali mi pravo nije. Podrška je jedno, pripadnost drugo. Pita me zašto i ja ne nosim amblem kad ga imam? Dobijam napad, derem se kako ga ne nosim jer nisam marksist i jer moja boja, ako je uopšte imam, nije crvena, nego bledoružičasta. „Ja sam fosil, Titir, prokleti anarholiberal, za koga ne postoje nikakve proklete objektivne nužnosti. Ja se nužnosti grozim, ja sve nužnosti nabijam na ...

( ) donosi vesti. On je uvek pun novosti. Jora Barovića su izviždali na Pravnom fakultetu. Pokret se radikalnije „zanosi u levo“. Istovremeno i prirodno proklamuje se higijensko odstojanje od svih oblika „stare opozicije“. Radijus ( ) je neverovatan. Liči na mačka u čizmama od sedam milja ...

Sestra mog druga Duce Zorića ima sina. Treba sa majkom da dođe kod nas. Dečak pita: „Jel’ kod one buržujke?“ Zatim moja čerka pita mene: „Tata, buržuji, jesu li to ljudi bez ičega?“

Sala heroja na Filološkom. Govori pesnikinja Mira Alečković Njena ćerka je u Pokretu. Mira Alečković ima, dakle, ovde i porodične obaveze. No, ne čini se da su samo to. Skojevski iskreno deluju njene reči. Kao da žali za mladošću ... 

I uopšte, svuda unaokolo šunjaju se starci sa užagrenim očima koje žive svoj drugi život. Politički mrtvaci ustaju iz groba u ovom sumraku reda i poretka, „noći velikog čišćenja duha“, da sa pozajmljenom krvlju žive do sive zore koja se na istoku već nazire ...Na ulici, ispred Filološkog, sa Mikicom Ranovčevićem „Smuvaće ih.“ Kaže ...

Kod šuraka srećem mladog ekonomistu u društvenom usponu. (34 godine?). Crven je od pravedne indignacije. „Zamislite, molim vas, oni su hteli da prodru i u moje Preduzeće!“ (Moje ne zvuči kao naše, zvuči kao njegovo u najklasičnijem smislu.) „Pokušali su da nam podmetnu bombu!“ Pitam ga otkud to zna? „Pročitao sam u novinama.“ Kaže. „Tako?“ Kažem. 

„Onda to mora biti istina.“ (Taj je čovek završio, ako se ne varam ekonomski ili pravni fakultet, nekog đavola je, uprkos mizernom nivou nastave, ipak morao naučiti, nešto od istorije moralo mu je makar i slučajno u glavu ući, pa ipak su za njega „novine“ sakrosanktne, prvi i poslednji izvor svake istine. „Bilo je u štampi“ počinje zvučati kao da je „bilo u bibliji!.) „Pa ipak“, pitam, „kako to da vi o svemu tome pre novina ništa niste znali?“ 

„Preduzeće je veliko.“ Kaže zbunjeno. Naravno, mislim, od njegove kancelarije do mesta na kome je posejan eksploziv ima jamačno više od pedeset metara. To, međutim, što do najbliže redakcije novina ima par kilometara ne protivureči ničemu. Naši novinari imaju bolje oči ... Osećam da se uzbuđeni ekonomist, koji je blagodareći našoj štampi srećno izbegao plastikovanje, brine za svoju imovinu. 

On je već jedan mali, još primitivni Arsenije, koji mesto kuća, možda skuplja lule ili kutije od šibica, ali kojeg njegov posed već počinje posedovati. (Jer posed je mio ma koje vrste bio.) ... Posle rastanka sa „jedva preživelim ekonomistom“ beležim dijalog ta Hodočašće. Arsenije sa nasipa posmatra obračun milicije sa studentim, držeći da je po sredi napad Komunističke rulje na „kraljevski red i poredak“. 

Kraj njega je pukovnik u civilu sa artiljerijskim durbinom. Pukovnik: „Viđi marve šta piše: dolje crveni buržuji! A koji su to – crveni buržuji? Da nijesam ja? Što kuću imam?“ Arsenije: (zainteresovano) „Imate kuću?“ Pukovnik: „Eno je tamo. Nalijevo. Ona žuta na dva sprata ...Lijepa je, lijepa, a?“ Arsenije: (skivajući odvratnost) 

„Prekrasna. Pravi biser.“ Pukovnik: „A ova fukara zamalo da mi je obali. Svu su mi staklad kamenjem porazbijali. Đavolje nije ostalo da valja! Pa sad da pregovaramo? Sve bih ja njih topovima, samo da mi se dadne! ...“

Dvorište FF. Prolaze dani, prolaze reči, prolaze ljudi. da imam svog Nataniela, rekao bih mu: ljudi, Nataniele, prolaze najbrže. Dani nestaju, reči se zaboravljaju, ljudi izumiru ... Kreature s bradom, koja se ne može izbrijati, stalno nešto slikaju. Neko će steći podebele albume anfas i profila ... Vrućina, zapara, neizvesnost. Verujem da Administracija žudi za jednim dobrim pljuskom. 

Kiša kvasi zanos, dok od njega raskvašenog ne ostane mulj čamotinje. Mulj se, zatim, kupi s ulice, iz slivnika, svuda gde se u povlačenju nataložio, presipa u gotove kalupe i mesi u glinene figure za izloge. Uostalom, ko može deklamovati dok mu voda curi u usta? ... 

Pitam se – osećajući se u ovom uzoru zajednice, ljudske unije, sve-pravde, očajnički sam – koliko će od ovih mladića devojaka, tako živa duha danas, i sutra biti duhovno živo? Koliko kad se stomaci žena ispune decom, a glave njihovom budućnošću (koja odnekud uvek mora biti bolja od vlastite prošlosti), koliko kad se stomaci muškaraca ispune žučnim kamencima, šupljikavom jetrom, smetnjama na prostati, a iunad svega sagorevajućom kiselinom, a njihove glave brigom za mesto u sumanutoj trci koja se svuda oko njih vodi za prestižem, ugledom, novcem, moćima, a iznad svega sigurnošću? 

Koliko će imena s prvih strana novina politički živeti i u narednoj deceniji. (Iskustvo im nije naklonjeno.) Preživljavaju, Nataniele, samo svedoci, pa ponekad ni oni. Samo njihova svedočenja, pa ponekad ni ona ...

Sedim sa ( ) kod „Tranda“. Sami smo pod drvetom, sami pod orvelovskom “lipom”. (Otići “pod lipu” znači za mene izleteti s glavnog koloseka života, biti na neki način “unepostojan”.) Neki to zovu – zglajzavanjem. Drugi – otpadanjem na istorijskim zaokretima. Treći, oni “pod lipom”, preferiraju ponekad izraz – otrežnjenje. Lipa ne pravi razliku. Svi koji su ikada ma zbog čega pali skupljaju se pod nekom lipom. 

Ova kod „Tranda“ je – moja. Ovde nikad nisam sam. Ponekad svrati neko ko još nije pao, koji će tek pasti, kome se pad na licu vidi kao što se patniku od raka vidi smrt ... ( ) je jako mlad, jako radikalan i jako velikodušan. Ništa mu nije dovoljno slobodno, dovoljno jednako, dovoljno bratski. Svojom savršenošću, jednim sterilizovanim idealizmom igra mi po jetri. 

Te, mi ćemo ovo, mi ćemo ono. Sve ćemo učiniti. “Ništa vi nećete učiniti”, kažem najednom, “ososbito ti! Ti, i takvi kao ti, nikada ništa neće učiniti!” Gleda me zapanjeno. To što deli moju lipu, zar mu ne daje pravo da deli i moje osećanje izvanrednosti (on, naime, još ne razlikuje izuzetnost od izuzetosti, on još sanja da je to jedno). “Šta hoćeš time da kažeš?” Pita uvređeno. 

“Da ti kažem ono što ćete vi učiniti, to hoću.” Nagao sam se preko stola. “Kad sve prođe, dolazićete neko vreme ovamo – pod lipu – da se divite sami sebi i pričate o slavnim vremeni 1968, sedećete sa mnom pod tom lipom, sve dok budem hteo da vas slušam i da vam se divim, a onda ćete jednog dana, kad vam magla tog somnabulog, ali čarobnog juna, spadne sa očiju i kad tim novim, a zapravo drevnim očima sebičnjaka, ugledate svoju generaciju kako ne hvata nikakvu maglu, nego ugodne položaje, vi ćete jednostavno nestati. 

Ponovo ću vas sresti kao urednike uglednih izdavačkih kuća, koji će mi, tapšući me po ramenu i gledajući kroz mene kao kroz klozetski prozor, odbijati rukopise, ili me, posle pet godina rada na njima, slati da ih još narednih pet prerađujem i preuspodobljavam onome što je trenutno “zgodno” – jer ovo je, brate, i sam znaš baš sad stvarno krajnje nezgodno – 

a kad vas budem podsećao, mada ja to neću činiti, ne verujem da ću biti toliko ljut da pređem granice pristojnosti, ako vas, dakle, budem podsetio na naše razgovore pod lipom, nećete se vi sećati ni razgovora, ni lipe, a janzad, dok stignem do vrata vaše kancelarije, ni mene!” (Ovo je suština onoga što sam rekao. U Dnevniku to, naravno, bolje zvuči. U liftu sve stvari zvuče bolje...)

Dvorištem Filosofskog “unterhaltuje” se beogradska crvena džet-elita. Ta “crvena buržoazija”, protiv koje se demonstrira, pljeska studentima s istim oduževljenjem s kojim se prvi red partera u pozorištu smeje žaokama za koje misli da su na tuđ račun upućene ... 

Crnpurasta diva u belim panatalonama i sa Skarlet o’Hara šeširom (u svim sporovima očevidna većina pristalica Juga, čak i kad je ovaj na severu), svojim erotičnim prisustvom iskazuje slaganje s onima koji bi joj te pantalone svukli, i u stvarnom i u prenosnom smislu. Izvesni političari dolaze ovamo kao što se nedeljom pre podne ide u Zoološki vrt. 

(Osećam se, naime, da su zveri već u kavezu.) Prijatna ležernost vlada događajima. Radikalne univerzitetske aule – gde se još uvek nešto zbiva, gde bengalska vatra jeste zamenila onu pravu, ali se to ne vidi – postaju mesta za izlazak uveče. Ide se “kod studenata”, umesto u Operu ili na prijem neke Ambasade, premijeru nekog filma ili na kartanje. 

Ovde se doduše piće ni jelo ne služi. (Amerikanci bi već u auli instalirali mobilne tezge sa koka-kolom i hamburgerima.) Ali toliko se svako može strpeti. Vreme velikih gladi, koje su dobro poslužili biografiji, prošlo je. Klub je književnika otvoren tih dana do jutra (priznajem, ne retko, i zbog mene) ...

Arhitektonski fakultet. Ljiljana i ja na galeriji. Unaokolo pobedničko raspoloženje. Pokret je trijumfovao. Tvrdo jezgro igra kolo. Vodi ga dekan, gospodin Anagnosti (mogao bi lako biti jedan od greciziranih, pa slaveniziranih Njegovana.) Igra sjajno, gotovo koreografski. Građanstvo je, očevidno, naučilo nauk. 

A šta je sa onima koji su tako strasno odbijali da budu građani, onima koji su bili na putu da proklamuju kako je biti građanin isto što i biti mrtav? Oni još nisu mrtvi? Oni igraju skoro isto tako uspešno kao i gospodin Anagnosti[2]. Ne verujem da ću ijednog imati čast videti – pod lipom ...

Jesen. Pada kiša. (Sad više i nije nužna, ali, naravno, ona baš sada lije.) Sređujem isečke iz novina, studentske i gradske štampe, šapilografirane biltene Akcionih odbora, proglase, saopštenja Pokreta, i moje interpolirane komentare. Na posebnu listu izdvajam imena koja se najčešće javljaju. Neke od ljudi lično poznajem, neke ne. Obećavam sebi da ću, kroz jednu deceniju, potražiti sva ta imena i razgovarati sa njima. 

Pokušaću da ustanovim koliko je vreme izmenilo sliku i smisao događaja, koji su već uzeli idiličan naziv „studentskih gibanja”, ništa manje perverzan od „Praškog proleća“ i drugih eufemizama evropske moralne i političke dekadanse. Izdvajam takođe sve što će mi trebati za poslednji susret Arsenija Njegovana, kućevlasnika, sa istorijom. 

Osećam se svečano kao da sređujem nečiju posthumnu zaostavštinu. Nastojim da to osećanje eliminišem strogom poslovnošću. Pokojnik mi nije bio naročito blizak, od početka sam predviđao brzi kraj, pa ipak sam tužan. Kao da je tamo, u dvorištu Filosofskog fakulteta, ponovo umro jedan deo mene – jedan bolji deo mene – za koji sam mislio da je već davno mrtav ...

Poterajmo kljusinu istoriju! Leva! Leva! Leva! Budimo realni – tražimo nemoguće! Studentski pokret Beogradskog univerziteta, nijednog, uostalom, evropskog „intelektualnog rasadnika“, nije postigao nemoguće. Jer nemoguće ostaje nemoguće, ma koliko se u njega verovalo. No možda je smisao u traženju, ne u dobijanju. 

Prometejstvo nije u posedovanju vatre, nego u borbi za nju, i u onom vremenu koje se provede prikovan za kavkasku stenu pošto se vatra otela. Orlovi koji kljuju džigericu, kad se sve svrši, ne mogu se izbeći ... Treba se posvetiti razlozima zbog kojih je Hipi-pokret na duh stoleća ostavio neuporedivo dublje i trajnije tragove od ijednog političkog pokreta omladine, zašto je uzicaj Hesseove[3] refleksije daleko nadmašio Marcuseovu[4] akciju, zašto je Vodolija pobedila Ariesa? 

(„Nijedan mit, nijedan dogmatizam neće moći da opstane suočen sa rezultatima moderne nauke.“ Proklamovao je James Monroe[5]. To je tačno, ali je i verovatno da nijedan naučni rezultat ne može izbeći da se jednom pretvori u mit, i izazove našu neodoljivu žudnju da pogledamo i u one istine što stoje iza njega. A do njih ne vodi – inteligencija. 

U svakom slučaju, ne samo ona. Potreban je daleko dublji preporod našeh života, jedna stvarna revolucija i izvora i ciljeva da bi se otresli nasleđa koje nas po genetičkim zakonima jedna promašene istorije vodi u smrt vrste.) ...

Šta će uopšte ostati od Juna 1968? Za izvesne učesnike jedna lepa uspomena, o kojoj će se jednom pričati s mešavinom nostalgije i humora, ali i sa izvesnim prezirom koji zaslužuje svaka „ludost mladosti“ (druga prilika za „kritiku svega postojećeg“ steći će se, jamačno, tek sa penzijom, ili ako se pre vremena sedne za neki sto – pod lipom); 

za druge učesnike, uspomena će možda ostati lepa, ali se o njoj nikad neće govoriti, dok se javno služi na drugim oltarima, ostaće ona za povremene lične i tajne ceremonije; za treću vrstu učesnika uspomena će postati vremenom toliko ružna da će se sasvim izbaciti u zaborav i pripisati nekom – drugom.

Ostaće, naravno, i Arsenijev crni, burski šešir, izgažen na zemlji kod Podvožnjaka. Šta su studenti doneli socijalizmu ne znam, stvar je socijalizma da odabere, ali meni su doneli – roman ... Tragičan susret Arsenija sa istorijom kod Solovkina, postao je 27. marta godine 1941. groteska, a pretvoriće se 3. Juna 1968. u farsu, kao što biva sa svakim ponavljanjem ...

Poput nadgrobne ploče sklapam poklopac kofera nad Junom 1968, otvaram rukopis Hodočašća, na strani 220. pravim krvavocrvenu zvezdicu i pišem:

Upravo sam ovu revolucionarnu poslovnu koncepciju privodio kraju, kad sam svuda oko sebe opazio neko egzaltirano kretanje. Galameći ljudi su hitali svi u jednom smeru, svi prema željezničkom nasipu, prilično udaljenom od mesta na kome sam stajao. Drum je bio zakrčen vatrogasnim cisternama i vojničkim kamionima pod zelenim ciradama. 

Zapitah jednog koji mi se činio najprisebniji: „Šta se događa, gospodine?“ „Pobuna, čoveče!“ Odgovori ovaj radosno. „Kakva pobuna?“ „Veličanstvena!“ Mon Dieu, pomislih, zar opet? ...



No comments: