CRNOBERZIJANCI II deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

CRNOBERZIJANCI II deo, TAMO GDE LOZE PLAČU

Službeni glasnik 2015, Copyright © Borislav Pekić

“CRNOBERZIJANCI” ILI KAKO SAM

DOZNAO DA JE GRAĐANSKI STALEŽ NAPALA PLESAN , II deo

“Samo jedno HALO i mi smo već u vašem stanu da procenimo i otkupimo sve što imate na prodaju. Grad Braničevo, Pašićeva 7 (ugao), tel. 27-585.” i “Zlatne zube kupuje zlatar Dejanović. Kralja Aleksandra 6.” anonse su, nema sumnje, u najboljoj čaršijskoj tradiciji. Teško je poverovati da bi im odoleo iko kome je godine 1944. išta još za prodaju ostalo. 

Osim zlatnih vilica, naravno, a o njima se srećni vlasnik, kad god je hteo, mogao sporazumeti sa g. Dejanovićem. Ali moja gimnazijska firma, bedni meteorit u moćnim maglinama beogradske Crne berze, prinuđena da se poput orahove ljuske omražene privatne inicijative provlači između podvodnih stena “An die Bevölkerung Belgrads” 

Kreiskommandature, naredbi Vlade narodnog spasa, saopštenja Direkcije za ishranu grada, propisa Komesarijata za cene i nadnice, kreditne suše i familijarnog ugleda, nesaglasnog sa trgovinom “na malo, ispod tezge”, nije mogla svoje usluge da preporučuje na oglasnim stranicama listova. 

Reklamu su besplatno obavljale mušterije, udružene sa hroničnom oskudicom svega što je Beograđane posle Ujedinjenja držalo u uverenju da su, uprkos pakosnim sumnjama, pripadnici evropske civilizacije.

Planska privreda je većinu mirnodopskih proizvoda proglasila zabludama plutokratskog duha, profita i komfora. Ostatak je služio ratu, kojim će Nova Evropa svojim indoevropskim nadljudima obezbediti hiljadugodišnje carstvo u zodijačkom znaku Vodolije. 

Evropljani su u međuvremenu gulili proju, pili kafu od hrastovog žira, odevali se u presovanu koprivu, obuvali drvenjake, duvan zavijali okupacijskim novinama, zagrevali se “radom koji oslobađa” i zabavljali saznanjem da su im sve te prednosti zdravog nad korumpiranim društvom zagarantovane produkcijom najsavršenijih topova na svetu. 

Čistokrvni arijevci su manufakturno proizvodili prvoklasno oružje i nešto sumnjivija totalna rešenja. Ostali narodi proizvodili su uglavnom neprilike i mrtve.

Što se tiče Srba, naš je rasni status bio nekako labavo, neodredeno regulisan. Kao da je i eugenika vodila računa da se bavi Balkanom, evropskim slepim crevom, na kome je u Zlatna pelaška vremena sve bilo moguče i gde su se milenijumima smenjivale mitske nelogičnosti, orijentalne konfuzije i slovenske nepredvidljivosti. 

Dokumenta dokazuju da smo kao brahikefalni neardertalci, zanemarujuće razvijeniji od orangutana, boljševičkih komesara i Jevreja, bili određeni za eksterminaciju. Onda se zbilo slavno balkansko čudo jednom i u našu korist. 

S peškirom i sapunom od kamena zaustavljeni smo na samim vratima istorijskog krematorijuma, od strane Reichsführerovih merača lobanja izmereni kao Dinarci i proklamovani Indoevropljanima pre Mongola, koji su čast da se zovu “titularnim Nordijcima” stekli tek 1945, kad ona više i nije bog zna šta vredela. 

Mog rođaka, ministra Teodora, rasni je preobražaj učinio vrlo ponosnim, premda je on i kao brahikefalni orangutan mislio o sebi najlepše. Većina Srba, međutim, promenu krvne kakvoće nije ni opazila. Nastavila je da živi na balkanski, usudio bih se reći drevni muftaški način, ne proizvodeći za Novu Evropu ništa do neprilika.

Nemaština je svakodnevno formirala lakrdijaške spojeve između potrebe i stvarnosti. Ako bi se posle epskih muka čovek domogao četkice, kalodont nigde nije mogao naći. Ako je sa žiletima bio bolje sreće, nedostajao mu je sapun za brijanje. Retko se raspolagalo i duvanom i šibicama. Kafa i šećer se u šolji nisu sretali. Jedno je uvek bilo odsutno. 

S koncem koji se jedva nabavio, nije se imalo šta šiti. Kad ga niste imali, dobijali ste ispod ruke štof. Dugo ste izbegavali konjsko meso, jer niste imali zlata za vilicu. Kad ste smogli zlato, mesa je nestalo. Pojavilo se opet kad su vaši zubi otišli g. Dejanoviću. Najčešće, međutim, do ovako ekstremnih neprilika nije ni dolazilo. Najčešće niste imali ništa. 

Ništa osim nepostojane uspomene da ste jednom, jako davno, možda samo u snu, u neobičnoj fantazmi, bili čovek, građanin, neko, ali i ta je uspomena vremenom čilila.

Kroz puste radnje, iza prljavih izloga zaraslih u Dirisove[1] plakate kao u bele kraste tajanstvene bolesti, šunjao se izbezumljeni Duh trgovine, igrajući se da prekrati vreme dirkama zarđalih registar kasa, koje su kao začarane izbacivale u saldo uvek samo nule. 

Ni Crna berza, o kojoj su reporteri rođaka Maksimilijana, pijući kafu kupljenu ispod ruke, pisali za Novo vreme s patriodskim ogorčenjem i stidom, više nije bila kadra da zaustavi reverzibilan proces vraćanja Beograda u doba kada je u njemu živelo više pasa nego hrišćana i kada su, blagodareći tome, prvi privredno bolje stajali. Rog izobilja kontrabande se iscrpao. 

Zlatna žila crne trgovine rapidno se tanjila. A kad su se pred Božić na podzemnoj licitaciji pojavile prve pozlaćene vilice srednjeg staleža, deda je rezignirano izjavio: “To je kraj.”

Neutralni statistički godišnjak opisao bi stanje kao granično sa ekonomskom agonijom. A ako se zahteva pesnička slika, ono je ilustrovalo zamišljeno vreme, u kome bi Beogradani, u očekivanju da iz Terazija šikne novi Paratetis, svoje potrebe smotreno prilagođavali najrudimentarnijim uslovima života.

I sad, kakvu je prokletu zaradu, kakav poslovni prosperitet mogao očekivati crnoberzijanac na malo, kakav sam tada bio, u zemlji čiji se privredni život, sudeći po novinama, sastojao od:

“Podele drva penzionisanim oficirima. Snabdevanja maloprodavaca taksenim markama. Deobe drvenih cipela siromašnoj radničkoj deci. Vraćanja isteklih karata za kondenzovano mleko. Prodaje na veliko hrastovog žira — nezamenjive zamene za kafu. Regulisanja čupanjci tekstilnog materijala. Podele kanapa preko Crvenog krsta. Tečaja za izradu drvene obuće. Prodaje zarobljeničkih kutija od talas hartije. Proizvodnje oksigena radi dobijanja karbida za osvetljenje. Deobe smokava za Uskrs.”

Kakve je luksuzne prohteve mogao da ima grad čije su novine sa ponosom objavljivale da su “Beograđani na vreme počeli sa setvom”

Čime je za obiljnu trgovinu raspolagao grad koji je prema Novom vremenu od 28. marta 1944. za krađu imao posteljne čaršave i haljine nekadašnje šaptačice Narodnog pozorišta u Sarajevu, gospođe Drage Mišić iz Stevana Sremca 10?

---

[1] DIRIS je bila Direkcija za snabdevanje građana za vreme Drugog svetskog rata. (Prim. prir.)