Monday, March 20, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 19. april 1983. godine.
S mitom o Sizifu - A. Kamija. (Nastavak.) 

Očigledno je da on u toj navici vidi zapravo žudnju za životom, i da ne misli da naša misao koja dolazi kasnije u stanju je da tu naviku razbije i da nas privede odricanju od života. Oni koji žive za veliku ideju obično ne veruju da život ima smisla, ali pretpostavljaju da ga može imati ako se ta njihova ideja oživotvori, ako između nje, te ideje, i života dođe do stvaralačke simbioze.

Oni dakle drže da postoje upravo zato da životu bez smisla poklone neku svrhu. I oni se obično ubijaju tek onda kad ustanove da je i s tom idejom život ostao besmislen, često još upadljivije, jer pošto je već bio besmislen, sada je najednom postao još i težak.

 Prosečnog čoveka, međutim, ne brine nedostatak opšteg smisla u životu, nego prisustvo neprilika koje on istavlja pred njega. Lakše će podneti besmislenost života nego njegovu težinu. Za Kamija je osnovno praktično pitanje – ne da li život ima smisla, nego treba li, uprkos njegove očigledne besmislenosti, nastaviti da se živi.

Tu se već jasno ocrtava slika Sizifa koji gura svoj kamen znajući da ga nikud neće moći odgurati. Dakle da li uviđanje apsurda nužno zahteva njegovo sagledavanje u smrti. Kami kaže:

„(...) Apsurdni svet više nego ma koji vuče svoju plemenitost iz svog bednog rođenja. (...)“ Da Vinci Ovu ideju Kami dalje ne razvija trenutno. Ali u njoj se krije i izvesna tajna apsurda. Ona je u prvom redu u prinudi da se u njemu nađemo, u nedostatku slobodnog izbora. Ako je to tako, ako je apsurdnost sveta bar delimično po poreklu stvar prinude s kojom smo u njega uvedeni onda bi pitanje slobodnog izbora moglo biti oruđe za njegovo savladavanje.



Ono bi naravno moglo voditi i u radikalni obračun s apsurdom putem smrti, a i u neke druge oblike koji uz život pristaju, ali ne i uz njegov apsurd. Aktivno polje apsurda je ograničeno prinudom rođenja, koje je slučajno, i prinudom umiranja, koja je zakonita. Rođenja se ne možemo odreći, ali ga možemo zaobići.

Možemo se naime ne roditi. Smrti se ne možemo odreći, ali je ne možemo zaobići. Moramo umreti, iako se ne moramo ubiti. Kaže se da su borci za velike ideje našli smisao svom životu. To je možda istina, ali njihov posao, bar programski nije bio da smisao života nađu za sebe, nego da ga obezbede za nas; nije bio u tome da svom životu dadu smisao, nego da ga dadu našem. A to se još nije desilo osim kod utemeljivača velikih religija.

Nekoliko ideja. Šta je to smisao, šta je to svrha? Svrha je ono zbog čega nešto postoji. To je ontološko pitanje na koje nikad neće biti nađen odgovor. Da bi se došlo do filosofskog samoubistva treba najpre isključiti sve druge uslove. Naročito one koji kao lični i duševni žele i uspevaju da se predstave kao načelni. Dokazati da život nema smisla jednako je teško kao i dokazati da ga ima.

No comments: