Tuesday, July 26, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXVI deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCXXVI deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Na uslovnoj ili bezuslovnoj slobodi 
Priča o robiji, erosu i tanatosu 

Tih načina izlaska sa robije ima nekoliko:
1. možete u zatvoru umreti
2. možete biti ubijeni
3. možete izvršiti samoubistvo
4. možete poludeti
5. možete, najzad, kada izdržite kaznu biti pušteni ili pre roka pomilovani.
Najpre da vidimo kako je to u zatvoru umirati.

Priča o tome kako su pomilovani robijaši Ahmet Ahmeta Ahmeti i Rade S., crnotravac, zvani „neimar” 

Ahmet Ahmeta Ahmeti, osuđenik s Kosmeta, iz Prištine, bio je jedan od onih Šiptara koji su naše stražare bacali u očajanje. Nikad nisu mogli ustanoviti šta mu je ime, šta prezime, a šta pripada ocu. Prilikom prozivke za pakete oko njega je uvek bilo zbrke. Osuđen je, kao i većina Šiptara u Nišu, za ubistvo iz krvne osvete, na dvadeset godina, a izdržao tek tri. betrayal_of_jesus
Nije izgledalo da ga dužina kazne brine, a ni skromne šanse da je preživi. Robijao je mirno, staloženo, nečujno, kao i većina saplemenika. I kao većina sa poodmaklom tuberkulozom. Najzad je u teškom kazeokavernoznom stanju primljen u bolnicu, gde sam radio kao administrator, a ponekad i kao samozvani lekarski pomoćnik.

O TBC-u sam dosta znao. I ja sam se u zatvoru razboleo. Spasla me je pošiljka streptomicina, tada novog leka, iz SAD, sa Aljaske, zapravo, s reke Jukon. Ahmet Ahmeta Ahmeti nije imao nikog na reci Jukon. Lečen je kalcijumom, ležanjem i vazduhom, koji je možda lekovit u Davosu, ali teško u Nišu. Iako je hrana bila bolja nego mitrovačka, a od 1948. je prošlo nekoliko godina, pa su se i kazamatske prilike ponešto popravile, ipak je bila nedovoljna za njegovu bolest i njeno stanje.


U paketima od kuće, kao i većina siromašnih Šiptara, dobijao je dvopek i luk. Prognoze su bile infaustne. Danima je ležao u prizemnom TBC odeljenju bolnice i umirao, izbacujući krv. Umirao je nečujno kao što je robijao. Sprijateljili smo se. Kada mu je bolje bilo, obično noću, sedeo sam na njegovom krevetu i slušao priče s Kosova. Jednog dana pitao sam lekara koliko mu daje.

Ni mesec, rekao je. Iste je noći, kao da je za razgovor znao, Ahmeti poslao bolničara po mene. Kada smo ostali sami, tiho je rekao:

No comments: