Wednesday, June 30, 2010

Demonstracije

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

GO­SPO­DIN DŽONS, DRUG ŽIVO­RAD I JA NA DE­MON­STRA­CI­JA­MA

13. juna 1990. održane su, s do­zvo­lom vla­sti, u Be­o­gra­du de­monstra­ci­je pet opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka Sr­bi­je. Zah­te­va­ni su slo­bod­ni višestranački izbori pre donošenja jednostranačko­g re­pu­bličko­g u­sta­va.

Na n­ji­ma sam kao pri­vre­me­ni pot­pred­se­dn­ik De­mo­krat­ske stran­ke i ja su­de­lo­vao. Vi­deo sam mno­ge de­mon­stra­ci­je. Na ne­ki­ma i učestvo­vao. 25. i 27. mar­ta 1941. ka­o ­je­da­na­e­sto­go­diš­njak, juna 1968, kad sam imao tri­de­set osam, i sad, 1990. u še­zde­se­toj, prem­da ni­sam Sar­tr, i kao mo­del-građani­nu ne mili mi se lo­ma­tan­je pro­met­nim ul­i­ca­ma ni se­den­je na go­lom as­fa­l­tu.

Većinu, srećom, gle­dao sam na te­le­vi­zi­ji. Po­sled­nje behu lon­don­ske, upri­ličene pro­tiv to­ri­jev­ske lo­kal­ne po­re­ske po­li­ti­ke.

Nji­hov uti­caj na vla­di­nu od­lu­ku ­jo­š je­ ne­i­zve­stan. Iz­ve­stan uspeh po­sti­gli su je­di­no lo­po­vi koji su po­raz­bi­jali izlo­ge i te­mel­jno is­pra­zni­li iz­lo­ge u To­te­nam Kort Ro­u­du, ko­mer­ci­jal­nom cen­tru za računa­re, elek­trične i ei­ek­tron­ske uređaje.

56504206

Be­o­grad­ske de­mon­stra­ci­je su ima­le tri obe­ležja. Behu to prve an­ti­ko­mu­nisdčke de­mon­stra­ci­je od rata na­o­va­mo; na nji­ma su kao ne­za­vi­sni po­sma­trači učestvo­va­li moji pri­ja­tel­ji En­gile­z go­spo­din Džons i Sr­bin drug Živo­rad; treće obe­ležje ostav­ljam za kraj priče.

Kako se moji pri­ja­tel­ji nađoše ovde gde im me­sto nije? Go­spo­din Džons je pu­to­vao u Du­brov­nik, pa se, na­da­jući se nečem eg­zo­tičnom, zadržao da pri­sustvu­je rađanju srp­ske de­mo­kra­ti­je.

Drug Živo­rad mi je te­le­fo­ni­rao: „Slu­šaj“, re­kao je, „ja sam ko­mu­ni­sta i s to­bom se ne slažem, ali te, kao pri­ja­te­lj, s tom tvo­jom bed­nom kilažom, ne smem pu­sti­ti sa­mog.“ Dir­nu­la me je i ra­do­zna­l­ost Džon­so­va i bri­ga Zi­vo­ra­do­va.

Sa­ku­pilo se pre­ma zva­ničnoj stam­pi 8 000 Iju­di, po ne­za­vi­sni­jim iz­vo­ri­ma do 50 000, a pre­ma nama, učesni­ci­ma, na­rav­no, i više. Naj­pre je održano ne­ko­li­ko oštrih an­ti­ko­mu­ni­stičkih go­vo­ra, koji su ugod­no iz­ne­na­di­li Džonsa,a Živo­ra­da ­nal­ju­ti­li.

Džon­s je­ re­kao: „Jolly good. Ja ­sarn držao da samo En­gle­zi zna­ju šta je de­mo­kra­ti­ja!“ Živo­rad je ka­zao: „Sve ovo što vi hoćete hoće i Par­ti­ja, samo se vi, bra­te, mno­go žuri­te!“ Ja sam smo­tre­no ćutao, sma­tra­jući da pola veka čekan­ja nije baš tako malo kako se ko­mu­ni­sti­ma čini.

U po­vor­ci kre­nu­smo u Skup­šti­nu Sr­bi­je gde su naši pred­stav­ni­ci po­ku­ša­li da nje­nom pred­sed­ni­ku So­ko­lo­vi­ću uruče pe­ti­ci­ju sa zah­te­vi­ma opo­zi­cije. Nisu uspe­li. Pred­sed­nik ih nije mo­gao pri­mi­ti. Bi­o je­ za­u­zet raz­go­vo­ri­ma s pri­ja­tel­ji­ma iz jed­ne afrič­ke zem­lje, nije rečeno naše ili tuđe.

Ali je rečeno da se dođe sut­ra. Kako se de­mon­stra­ci­je ne mogu držati sva­kog dana, lju­ba­zni po­zi­v je od­bi­jen. Živo­ra­d je s raz­u­me­van­jem re­kao: „Vidiš li ti, bre, ko­li­ko mi ko­mu­ni­sti ra­di­mo?“ Džons je bez raz­u­me­van­ja ka­zao: „Pe­ti­ci­ju ­je, kao u Da­u­ning stri­tu 10, mo­ga­o ­u­ze­ti i por­tir.“ Ja sam opet smo­tre­no ćutao.

Bol­je bi bilo da sam na ćutan­ju ostao. Ume­sto toga, održao sam go­vor u kome sam, između osta­log, ka­zao da su se vre­me­na di­vot­no pro­me­ni­la i da bi­smo zbog ova­kvog pro­te­sta još pre go­di­nu dana od po­li­ci­je do­bi­li ba­ti­ne. Džons me je začuđeno pi­tao: „Za­š­to?“ Živo­rad mu je od­go­vo­rio da je to laž i da u Sr­bi­ji „na­rod niko ne sme da bije".

Bio je u pra­vu. Bila je laž. Samo - dru­ga.

De­mon­stra­ci­je su ob­jav­ljivan­jem nji­ho­vog za­vr­šet­ka okončane pred zgra­dom te­le­vi­zi­je koju je od ru­mun­skog sin­dro­ma šti­tio kor­don lju­ba­zno ne­u­tralnih mi­li­ci­o­ne­ra. Ži­vo­ra­d je po­no­sno uz­vik­nuo: „Mo­lim lepo!“ Džons me je prekor­no po­gle­dao.

U tom času je do­ju­ri­lo ne­ko­li­ko pla­vih kola, iz njih su iskočili spe­ci­jal­ci i počeli nas ne­mi­lo­srd­no mla­ti­ti. Po­vređeno je više de­se­ti­na de­mon­stra­na­ta, de­mon­stra­nt­kin­ja, čak i tri­na­e­sto­go­di­šnjih de­monstrantćića.

Jed­nom de­mo­krati slom­lje­na je ključna kost. Ja sa­m do­bio uda­rac u nogu i u gla­vu. G. Džons, srećom, nije do­bio ni­šta, inače bi Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja pre­ki­nu­la od­no­se s nama kad nam je zbog za­jed­ničkog opi­ran­ja­ E­vro­pi­ naj­po­treb­ni­ja.

Drug­ Žr­vo­ra­d je­do­bi­o­ na­pad ­be­sa: „Do­sta mi je te vaše je­be­ne de­mo­kra­ti­je!“ re­kao je kad smo seli da sa­be­re­mo uti­ske, a ja i bo­lo­ve. Nje­mu ­je­ de­mo­kra­ti­je bilo mno­go ­je­dan ­je­di­ni­ dan. Hte­o­ sam­ ga pi­ta­ti kako će je izdržati­ ce­log živo­ta, ali odu­sta­doh. Džons se dis­kret­no ras­pi­ti­vao može li do­bi­ti od­šte­tu ako ne pro­duži za Du­brovnik nego se od­mah vra­ti kući.

Ja sam ćutao. „Znam ko me je uda­rio u nogu“, re­koh naj­zad, „ali ko li me, maj­ku li mu nje­go­vu, opa­li po gla­vi?“ Živo­rad je stidlji­vo obo­rio oči: „Zar je to sad važno?“ „Možda nije da­nas, ali će biti su­tra“, re­kao sam, ne ski­da­jući po­gl­ed s nje­go­ve de­be­le bok­ser­ske šake.

Tako se za­vršiše be­o­grad­ske de­mon­stra­ci­je od 13. ju­na 1990. a s nji­ma i moje ra­dio-pri­ja­teljstvo s dru­gom Živo­ra­dom.

Od tada ga više n­i­sam vi­deo. Ali sam na opre­zi. Neću se začudi­ti ako ga sret­nem na zbo­ru svo­je stran­ke.

Naj­pre kao pažlji­vog slu­š­a­o­ca, potom kao glavnog vratara. Grdiće režim i podučavati me demokratiji, uskraćujući članarinu komunistima još neko vreme dok se haos neizvesnoti ne učvrsti i nestrpljivim ljudima dojadi pa bude mogao da joj se bez rizika opet vrati. Predviđam mu veliku političku budućnost.

Za parlamen se, verovatno neće kandidovati. Spavati može i u kre­ve­tu, u svom domu.

4 comments:

Gundjalo said...

Svakog ljeta, u vrijeme raspusta, kad imam dosta slobodnog vremena, zapadam u stanje najslicnije narkomanskoj krizi: opet mi se cita "Zlatno runo".Kako nemam svoj primjerak (tacnije - primjerke)odlazim kod prijatelja u pozajmicu.Pitanje je samo da li opet poceti od pocetka ili ici "metodom slucanog uzorka".
Ove godine poceo sam od II knjige.

Ljiljana said...

Dragi Gundjalo,
Pa to je fantastično. Ja sam primetila da pri svakom čitanju se mogu pronaći delovi na koje čovek nije obratio pažnju ranije. Ja se uvek smejem istim stvarima, a i ja sam ga čitala nebrojeno puta.
Srdačan pozdrav.

Gundjalo said...

Zlatno runo je bogomdano za iskustvo o kojem govorite.Medjutim, ja sam slicno dozivljavao i sa drugim djelima.Recimo, dozivljaj Atlantide ili Novog Jerusalima (narocito prve price) mijenjao se sa mojim sazrijevanjem.Ta slojevitost je, cini mi se, ono sto citaoca stalno vraca Pekicu.
Cijenjena gospodjo, srdacan pozdrav i Vama.

Ljiljana said...

Dragi Gunđalo,
Imate pravo. Prvo čitanje je obično samo upoznavanje sa osnovnom pričom. Drugi i treće otkriva dubine i razne poglede na istoriju, ljudske osobine, tajne prirode i filozofiju, politiku i te slojeve čovek otkriva pri dubljem uranjanju u knjigu. Naravno da toga ima u svakoj knjizi Pekićevoj u većoj ili manjoj meri. Međutim pošto Zlatno runo ima 7 knjiga tu toga ima više i određeni problemi su sagledani sa raznih aspekata.
Srdačno Vas pozdravljam.