Tuesday, June 08, 2010

Strah od letenja

„Pisma iz tuđine“ od Borislava Pekića

EVROP­SKI "STRAH OD LE­TEN­JA"

Te­mel­jna pro­me­na po­li­tičkog si­stema u Istočnoj Evro­pi za­te­kla je za­pad­ni svet, nje­go­vu jav­nost i nje­go­ve vla­de ne­sprem­nim, kao sva­ke go­di­ne na­dležne službe sneg u Lon­do­nu i u Be­o­gra­du.

Pro­me­ne su du­bo­ke, sva­ko­dnev­ne, iz­nad sve­ga požel­jne, pa ipak kao da te­š­ko pogađaju ko­men­ta­tor­sku ru­ti­nu ov­da­šnjih ko­lum­ni­sta ko­ja je de­ce­ni­ja­ma udob­no žive­la od po­nav­ljan­ja klišea i pre­pi­si­van­ja drev­nih ful­ton­skih ko­men­ta­ra.

Da­nas više ni­je­dan ne važi i za­pad­ni su kom­en­ta­ton, po­sle duge men­tal­ne hi­ber­ni­za­ci­je u ar­he­tip­skom ka­lu­pu kla­sičnog an­ti­ko­muniz­ma, pri­mo­ra­ni da mi­sle.

blackspace33

Oni po­zdrav­lja­ju pe­re­stroj­ku u So­vjet­skom sa­ve­zu, ali s po­do­zrenjem gle­da­ju na pro­ce­se koje će ona ne­iz­bežno otvo­ri­ti.

Za­stu­p­ni­ci in­du­stri­je na­o­ružanja umor­ni od ku­kan­ja za raz­o­ružan­jem, traj­nim i si­gur­nim mi­rom, zaćuta­li su u stra­hu da do nje­ga ne dođe i po­slo­dav­ce im - a i njih, nji­ho­ve in­te­lek­tu­al­ne naj­am­nike - osta­vi bez za­ra­de.

Do­bre eg­ze­ku­ti­ve već po južnoj Ame­ri­ci, Afri­ci i Azi­ji tra­ga­ju za po­ten­ci­jal­nim ra­ti­šti­ma ­ko­ja će za­me­niti produktivni strah od evropskog i fabrike oružja držati u po­go­nu.

Dok po­zdrav­lja­ju oprav­da­ne se­ce­si­o­ni­stičke težnje bal­tičkih re­pu­bli­ka SSSR, ne ra­du­je ih jačanje fun­da­men­ta­li­stičkih, ne man­je oprav­da­nih, ras­po­loženja mu­ha­me­dan­skog živ­lja Azer­bejdžana, jer pomaže Ira­nu da po­sle rata s Ira­kom i afe­re Ruždi nađe novu in­spi­ra­ciju za svo­ju iz­u­mi­ruću ide­o­lo­š­ku hi­ste­ri­ju.

Shva­ta­ju zato ru­sku upo­tre­bu sile, koju na srp­skom Ko­so­vu nisu raz­u­me­li. Po­vol­jno gle­da­ju na si­tu­a­ci­ju u Poljs­koj, mada ih pla­ši cena koju će pla­ti­ti za nje­nu eko­nom­sku re­sta­u­ra­ci­ju. Za­do­voljni ­su Češkom, ali ne ­i­ Ha­ve­lom, ko­ji ­je, po­sle Re­ga­na, prvi umet­nik na čelu jed­ne države.

(In­te­lek­tu­al­ci u En­gle-skoj nisu omil­je­ni, osim ako ne ume­ju da glu­me ne­znan­je.) Za­do­vol­jni su i Bu­gar­skom, prem­da ih bri­ne ob­nav­ljan­je tur­skog pi­tan­ja, do­sad srećno po­kri­ve­no pri­sil­nom slo­ve­ni­za­ci­jom.

Ru­mu­ni­ja ih je i ra­ni­je odu­šev­lja­va­la ne­za­vi­sno­šću, pri čemi ih isto­vre­me­na ne­za­vi­snost pre­mi­je­ra Čaušeskua od uma i ra­zu­ma­ ni­je­ brinula. Sa­d i­h Ru­mu­nija ­o­du­šev­lja­va, ali i ­zbun­ju­je.

Ra­ci­o­na­li­sti, ne­svik­nu­ti na bal­kan­ske en­dem­ske epini­ki­o­ne, ne shva­ta­ju kako jed­na pa­r­ti­ja može samu sebe za­bra­ni­ti, a po­tom na vla­sti osta­ti. Odiš­ev­lje­ni su i Mađar­skom, prem­da ne zna­ju za­što.

Da li sto­ga što im ne pra­vi pro­ble­me ili što se ti pro­ble­mi još ne vide. Pre­srećni su, raz­u­me se, i zbog ru­šen­ja Ber­lin­skog zida i otrežnjen­ja u Istočnoj Nemačkoj, ali užasnu­ti prog­no­za­ma o nje­nom sko­rom uje­din­jen­ju i stva­ran­ju Če­tvr­tog raj­ha u srcu Evro­pe.

Mir­ni su je­di­no gle­de­ Al­ba­ni­je ­jer se iz nje, bar­ za­sad, ni­š­ta ne čuje.

Pitaćete me kako gle­da­ju na Jugo­sla­vi­ju. Bol­no je reći.

Možda je moj en­gle­ski pri­ja­telj g. Džons naj­po­šte­nije su­mi­rao mi­šljen­je pro­sečnog En­gle­za o na­soj zem­lji.

„Ni­jed­no nam evrop­sko po­lu­o­str­vo nije ne­op­hodno, osim Ape­nin­skog i Ibe­rij­skog da se jef­ti­no ogre­je­mo. U tom smi­slu ko­ri­sne su i grčke plaže na Ba­lkan­skom.

Osim ne­ko­li­ko ru­i­na koje tre­ba pre­ba­ci­ti u Bri­tan­ski mu­zej, a po­tom za­šti­ti od gđe Mer­ku­ri, sve osta­lo može ići do ­vra­ga.

Za­jed­no s evrop­skim ko­pn­om, u­o­sta­lom.“ En­gle­ski ko­men­ta­to­ri Bal­ka­na ni­su tako otvo­re­ni, ali ni mno­go da­le­ko od te rupe.

Sve u sve­mu, is­pod do­brog, pa i po­bed­ničkog ras­po­loženja en­gleskih ko­men­ta­to­ra kli­ja čudna, mor­bi­dna, pro­ti­vrečna zeb­nja. Sum­nja u ono što se žele­lo. Strep­nja od po­be­de Strah od le­ten­ja.

Ona je, dra­gi slu­ša­tel­ji, vi ćete to raz­u­me­ti, jako slična našim zeb­nja­ma, sum­nja­ma, strep­nja­ma, stra­ho­vi­ma. I mi se ne pla­ši­mo to­li­ko toga što ne želi­mo, ko­l­i­ko sve­ga za čime žudi­mo. Mogućno­sti nas više pla­še od ne­mo­gućnosti u ko­ji­ma već odav­no živi­mo.

Ze­li­mo de­mo­kra­tiju, bez koje se in­fa­ust­no bo­le­sni si­stem ne može opo­ra­vi­ti, a od nje jav­no pre­za­mo. Nećemo da u nju uđemo ope­ra­tiv­no.

Želi­mo da je pri­ma­mo ho­me­o­pat­ski, u bes­ko­načnim do­za­ma, u ponižava­jućim in­ter­va­li­ma, na­da­jući se da ćemo ku­mu­la­tiv­nim pu­tem, sla­gan­jem jed­ne sit­ne slo­bo­de na dru­gu još sit­ni­ju, do de­mo­kra­ti­je doći po­ste­pe­no i bez­bol­no.

U sva­kom slučaju kad ova ge­ne­ra­cija biv­ših ko­mu­ni­sta iz­u­mre i dođe dru­ga koja nje­ne pod­mu­kle igre neće hte­ti ili, na­dam se, neće moći da igra. A vre­me, naj­pre­sud­ni­ji fak­tor u tra­jan­ju ma­log na­ro­da, za­bo­rav­lja­mo. Vre­me koje ne po­sto­ji, osim kad se umi­re.

Želi­mo slo­bod­nu eko­no­mi­ju a stre­pi­mo od nje­nih po­sle­di­ca po stan­dard, upro­pašćen nepošto­van­jem u ljud­skoj pri­ro­di ute­mel­je­nog, isto­rij­ski osve­dočenog načela in­di­vi­du­al­nog in­te­re­sa i sreće.

Želi­mo konkurenciju ali je izbegavamo jer nismo sigurni hoćemo­ li je ­i­zdržati, pri čemu zna­mo da ćemo su­tra sve to moći još man­je.

Želi­mo u Evro­pu, ali se bo­ji­mo da joj se pri­la­go­di­mo, da ne bi­smo izgu­bili ne­za­vi­snost, koja na­m je, po­što smo sve dru­go proćer­da­li je­di­no, iz­gle­da, osta­la.

1 mi, da­kle, stre­pi­mo od onog što želi­mo.

Vele da je ger­man­skog he­ro­ja Bal­du­ra ubi­la gra­na ime­le, zlat­nog iz­ra­šta­ja hra­sta, u ko­me ­je ­bi­o­ skri­ven­ nje­gov život. I ­da­ o­no što život ­da­je, to ga i ubi­ja.

Ko­li­ko ova le­gen­da vre­di za za­pad­ni svet, ne znam. On počiva na iz­ve­snoj lo­gi­ci, pa bi za nje­ga to i mo­glo biti tačno.

Mi se toga ne mo­ra­mo plaši­ti. Mi već pola veka izmičemo sva­koj lo­gici. Na­dam se da ćemo i ovoj. Ali mo­ra­mo is­tra­ja­ti. Ne sme­mo po­pu­sti­ti. Ne sme­mo do­zvo­li­ti da postigne­mo ono što želi­mo.

To bi nas ubi­lo.

No comments: