Saturday, December 26, 2009

Kompromis

Diskretne čari kompromisa
Iz "Odabranih dela Borislava Pekića", tom 12, Beograd, Partizanska knjiga, 1984, str. (291-294)


"Kompromis je osnovni modus postojanja, u kome su neregulisani i svi ostali. Planetarna su kretanja kompromisi između tuđih privlačnih sila i vlastite mase. Kao privremeno postojanje, život je kompromis između nepostojanja i večnog postojanja. Čovek je kompromis između inteligencije i instinkta. Ni ljudska zajednica ovom modusu ne izmiče. I ona je kompromis. Kompromis između slobode i ropstva. Neupotrebljive slobode da zajednice nema i nekorisnog ropstva da osim nje nema ničeg drugog..."
(DNEVNIK, 1962)

Vaše mesto u tramvaju takođe je kompromis. U ovom slučaju između idealne mogućnosti da ga zauzmete celog i idealne nevolje da u njega uopšte ne možete ući. Primera bi se moglo navesti bezbroj, ali bi oni u načelu uvek ostajali isti, otkrivajući prećutno pogađanje i najzad nagodbu dve antagonističke realnosti.

Nije onda nikakvo čudo da kompromis, koji nam se predstavlja kao univerzalna nužnost, postepeno postaje naša potreba, a potom i naš program.

Kompromis, koji je bio tek jedan od mogućih modusa našeg bića, postaje biće samo. Forma se pretvara u sadržinu. Način života i život. Ono što smo birali, na kraju – bira nas. antonchristian_010-320Kod svakog ozbiljnog kompromisa, kompromisa u ozbiljnim stvarima, presudno je pitanje da li svetlost koju smo dobili vredi utrošene sveće? (Nema nikakve sumnje da se oko odgovora na to pitanje mučila predsmrtna misao većine boljševičkih revolucionara, koji su svojim sudijama pravili kompromise u interesu zajedničke ideje, ako odbacimo neubedljivu mogućnost da su njima branili isključivo svoje živote.) Kontemplacija na tu temu, uviđanje da svetlost nije vredna utrošene sveće, ili da nas ona koju smo dobili sasvim obeštećuje za sagoreli vosak, bila bi znatno lakša, verodostojnija i celishodnija, kada bi se svođenje konačnog računa, merenje korisne svetlosti i iskorišćene sveće, vršilo u istim uslovima u kojima smo odlučili da je upalimo.

Uslovi su se, nažalost, u međuvremenu izmenili.

Protekao je, a da toga nismo bili svesni, proces koji se, uz nešto korekcija, može upoređivati sa mehanizmom promena kroz koje prolazi klijent nekog elaboriranog policijskog "ispiranja mozga".

Kad god je, dakle, ozbiljan kompromis u pitanju, razlikuju se četiri, ne uvek sasvim jasno razlučene faze, kroz koje prolazimo u svom odnosu prema njemu:

1. Faza kontestacije.
2. Faza racionalizacije, (s odlukom da mu pristupimo).
3. Faza adaptacije, (koja se poklapa s realizacijom kompromisa na raznim nivoima).
4. Faza harmonije, (iza koje slede novi, dalji, dublji kompromisi, ali koji sada mi nudimo).
Proces se zatim ponavlja, a sveća gori, u obliku spirale, s krugovima, uvek istim, ali sve višim – ili, ako na kompromis gledamo rđavim okom – sve nižim, u pravcu sve ozbiljnijih, sve presudnijih kompromisa.

Ali tada mi već i ne znamo da je ono što činimo tek kompromis. Uživamo u prednostima svetlosti, kao da je ne daje dogorevanje naše sopstvene sveće. Cena je zaboravljena, sveća više ne postoji. Nikad nije ni postojala.

Kako je do toga došlo?

U Prvoj, fazi kontestacije, vaš otpor kompromisu je najčešće snažan, reklo bi se preteran za svrhu, naročito ako se uzme u obzir njegovo univerzalno važenje kao "osnovnog modusa postojanja" (Dnevnik, 1962). Taj otpor, mahom, ne počiva samo na odbojnosti prema ovom koji vam se nudi, već prema kompromisnom postupku sa antagonističkim realnostima uopšte. Prema, dakle, bilo kakvoj svetlosti koju bismo dobili paljenje vlastite sveće. Vama se tada čini da nema svetlosti koja bi opravdala njeno načinjanje.

U Drugoj fazi racionalizacije, u kojoj, po pravilu, zahtevi antagonističke realnosti postaju sve uporniji, intenzivniji, pa i neprijatniji, a ono što ona od vas ište tako je malo u poređenju prema svemu što se od vas izričito ne ište (ali se, avaj, podrazumeva ako i ono malo date), počinjete trezveno da uočavate prve prednosti kompromisa, posmatrajući stanje onih koji su ga prihvatili. (U policijskoj paraleli, oni spavaju na postelji, a vi u govnima, ako vam se spava uopšte dozvoli.) Oprezno, s izvesnim ustezanjem – koje u sledećim fazama iščezava – pravite taj mali, još uvek prokleti kompromis. Palite svoju sveću, s prvim pravom računajući na neznatan utrošak voska.

U Trećoj fazi, tzv. adaptacije, koja je samo viša forma racionalizacije, i gde se prvi put vaša predstava kompromisa menja – od nečega što se čini iz nužde, postaje nešto što se možda može činiti i iz koristi, da se položaj demonstrativno popravlja. (U policijskoj paraleli, sada i vi imate postelju.) Vrlo ste malo dali, vrlo mnogo dobili. S vaše tačke gledišta, račun je besprekoran.

I svetlost je tu, i sveća jedva načeta. Kompromis prestaje da bude – proklet. Postaje nešto što možda baš i nije sjajno, ali, uzimajući u obzir život u potpunom mraku, ako čovek već ima sveću, nije ni tako rđavo. Nije, zapravo, uopšte rđavo. Pažljivo upoređujući svetlost sa utroškom sveće, dolazite do optimističkog uverenja da bi vas još par sitnijih – u redu, sitnih po sebi, ali nešto malo krupnijih, od inicijalnog – koji vam se u međuvremenu nude, moglo dovesti u poziciji, nesrazmernu u odnosu na sve što bi za to platili. (U policijskoj paraleli, da bi vas to iz zatvora izvelo.)

Činite i te kompromise, ovaj put s manje ustezanja, ali još uvek nesigurni hoće li vam se isplatiti koliko i prvi, hoće li vaša sveća brže goreti, dajući slabiju svetlost, ili će goreti sve jače, trošeći sve manje? S olakšanjem se uveravate da su vaše bojazni, a s njima i neumesna opreznost, bile izlišne.

I opet, ono što ste dobili daleko prevazilazi ono što ste primorani da ustupite. Činite naredne ustupke, pravite nove kompromise lakša srca, jer vam se čini da ste upoznali tajnu procesa i da sve njegove mere pod kontrolom držite. Možete ih nastaviti, ali i prekinuti kad god želite. Sveća vam je još cela u rukama. Time ste iz faze adaptacije zakoračili u fazu harmonije sa kompromisima.

Četvrta faza, faza harmonije, nastaje, u stvari onda kada srođeni sa kompromisima, svesni svih prednosti što ih oni pružaju, i niske cene za njih plaćene, ubeđeni da njima po svojoj volji i u svoju korist upravljate, počnete sami da ih nudite. (U policijskoj paraleli, kad, na primer, krenete odgovarati na pitanja koja vam nisu postavljena.)

Oni se, razume se, prihvataju. Jer, upoznati prethodnim kompromisima sa potrebama antagonističke realnosti, vi tačno znate šta nudite. (U policijskoj paraleli, na primer, ako kompromis zaista želite, ne priznajete ono što su drugi već priznali, već nešto što se oni trude da prikriju, ili ako vas isleđuju zbog podmetnute bombe, vi ne očekujete kompromis na bazi poštenog priznanja da ste u svoje vreme nekom gimnazijskom profesoru pod tur podmetnuli čiodu. Takav kompromis, bojim se, neće upaliti. Igra samo – podmetanje bombe.)

Događa se tada nešto neobično. Stvari oko vas se više ne rasvetljavaju brzinom na koju ste navikli, a sveća naglo dogoreva. Vaši sledeći pokušaji imaće učinka samo na sveću, nipošto na svetlost. (Mogao bi se izvesti zakon po kome je: korist od kompromisa obrnuto proporcionalna njegovoj dubini, ukoliko je kompromis veći, utoliko je korist od njega manja, da vas oni najveći po pravilu, ostavljaju praznih šaka.)

Na sreću, mi sve to više ne vidimo. Mi smo sa kompromisom u savršenoj harmoniji. A to znači da za nas ono što činimo više i nije kompromis. Nikada i nije bio. To je način života. To je uvek bio način života. Mogu nas kompromisi ostaviti, najzad, u potpunom mraku, mi ćemo verovati da svoju sveću još uvek u rukama držimo. Staru i nenačetu.

Ne uviđajući da nam je od nje ostao samo izgoreo fitilj. (U policijskoj paraleli da je, najzad, završimo, to će značiti trenutak kad vašem isledniku, kao antagonističkoj stvarnosti, vaša priznanja i vaši kompromisi, ma koliko bili, više nisu potrebni. Potrošili ste svoju sveću. Za njega više ništa ne možete osvetliti. Ugasili ste se. Dok vas vode na vešala vi, dabome, možete osećati čak i nadmoć nad njim – pogotovu ako ste na neku svoju ili tuđu tajnu zaboravili, pa se nje, tek sada, kada je kasno, setili – to je vaše pravo, vaš jedini preostali kompromis. Samo neka me đavo odnese ako znam – između čega!)

Tako smo zaobilaznim putem došli do pitanja sakrivenog u naslovu ovih razmišljanja. Do diskretnih čari kompromisa i zagonetke u čemu se one sastoje, (jer, kako ih steći, svi dobro znamo).

Pobrojimo ih bez reda i dodajmo im adaptirane citate razgovora što ih je autor vodio s nekim poznatim modelima kompromiterstva. (Ova tipologija obuhvata samo modele proizašle iz racionalnog plana u normalnim životnim uslovima, ne one iz ekstremnih, diktirane strahom, golom prinudom i prirodnom borbom za opstanak – s policijom smo, naime završili, a u prašumu se nećemo vraćati. Takođe ćemo preskočiti sve "kombinovane modele", jer ih ima neograničeno mnogo i u svim međusobnim prožimanjima.)

1. U prvoj i presudnoj čari kompromisa, najdiskretnijoj od svih, već je bilo reči. To je da se, bar oni najsavršeniji, kao kompromisi uopšte i ne osećaju. ("Kakav je to, dovraga, kompromis? I sa čime? To je i moje mišljenje. Oduvek je bilo. Ja postupam ovde u savršenom skladu sa svojom savešću".)

2. druga je da čovek može reći kako postupa u harmoniji s bazičnim zakonima postojanja. Kako je sve kompromis, kompromisan je i on. ("Zar ne uviđaš da bi opstanak bez izvesnih kompromisa bio apsolutno nemoguć? I ono, s čime mi kompromise pravimo, pravi kompromise sa nama. Sve je prinuđeno na kompromis, i svi su na kompromis osuđeni".)

3. Treća je čar u tome da se svačiji kompromis može izvući iz kompromisa nekog drugog. On je, naime, zarazan. ("Svi prave kompromise. Ne vidim zašto bih samo ja bio – kreten!")

4. Četvrta je da nas u vlastitim očima čini pametnim, pametnijim i umešnijim od nesklone ili neprijateljske stvarnosti koja nas okružuje. Ova čar ima tendenciju progresije. Ukoliko sve veće kompromise pravi, čini se čoveku da je sve pametniji. ("Moji su kompromisi zapravo, prividni. Prividni, jer su privremeni. Ja sam pametniji od prokletih okolnosti. Ja znam da mi one trenutno nisu naklonjene, da su od mene jače, i da bi me suprotstavljanje uništilo. Zato se prividno s njima mirim, napravim im ovde onde ustupak, čekajući strpljivo svoje vreme".)

5. Peta čar je u izvesnosti da bi nas odbijanje kompromisa uvalilo u neprilike, a da je dobitak od upornosti krajnje neizvestan, u većini slučajeva – tako nam se tada uvek čini – zapravo demonstrativno ništavan. ("Zašto da se izlažem neprijatnostima kad se ionako ništa ne može učiniti?")

6. Šesta čar je iluzija – koja ponekad to i ne mora biti – da se kompromisima postiže pozicija, iz koje se svojoj stvari bolje služi nego iz položaja izolovanosti, čak i progonjenog autsajdera. Ako čovek nikakve svoje stvari nema, uvek ima potrebu za alibijem, a ta potreba će neku svoju stvar već umeti da nađe. ("To zapravo uopšte nisu kompromisi, to je naprosto jedini mogući način da uradim što hoću".)

7. Sedma čar se izvodi iz Šeste, time što se razlog iz sebe premešta u – druge. Kompromisi se, naime, prave zbog drugih i za druge. Poneka da sve ljude – kako se objašnjavaju izvesne nepopularne kolaboracije – ponekad za porodicu, ili čak jedno biće – čime se, opet tumače mnoge naše popustljivosti. Ali u svim slučajevima, nadoknada je gordost žrtvovanja. ("Ta nisam valjda mogao dopustiti da on – ona, oni – stradaju zbog mene? Tolika svinja ipak nisam"

8. Osma, ali, svakako ne i poslednja, čar je osećaj nepristrasnosti, koji za uzvrat, i vlastitom mišljenju daje za pravo. Kompromisima se čini pravda izvesnim vrlinama stvarnosti, koja se, inače, i dalje u celini odbija. ("Nisu sve stvari baš tako crne. Neke su i bele. Moj stav je jasan. Crne odbijam, bele prihvatam". Ali kako stvari u realnosti obično nisu, niti crne, niti bele, već uglavnom sive, prihvataju se na kraju sve.)

Šta je stvarno kompromis, a šta nije, šta je dopušteno a šta nedopušten kompromis, meri na kraju krajeva svako od nas – sam. Jer svako ima svoju sveću i svoje mere.

A one su, opet, kompromis između snage našeg vida (moralnog osećanja) i zamračenosti prostora u kome živimo (stanja u kome se nalazi antagonistička stvarnost).
(KOMENTARI UZ "KAKO UPOKOJITI VAMPIRA", DNEVNIK, 1972)

2 comments:

SS Satir said...

Nasem klubu bi bila cast da Vi,gospodja Djorovic,budete nasi gosti.Bicemo u kontaktu,a sutra slusamo Atlantis,veliki pozdrav.

Ljiljana said...

Dogovoricemo se kada tome dodje vreme.
Srdacan pozdrav.