Thursday, December 24, 2009

Dnevnik januar V deo

DNEVNIK BORISLAVA PEKIĆA V deo
(IV deo Ovde)

Ovo je deo Dnevnika koga je Ljiljana Pekić "skinula sa traka" a koga je Borislav Pekić diktirao u magnetofon, pod određenim datumima.

"Komranski rukopisi". Goli otok i literatura.
Nijedna knjiga o Golom otoku, uključujući dokumenta i lična iskustva ili pisana ili usmena u koje spada i, makoliko iscrpno i potresno bilo, iskustvo Dragoslava Mihailovića, ni izdaleka me ne zadovoljava.

U prvom redu zato što su sve te knjige, svi ti dnevnici, sva ta dokumenta i lične ispovesti, pogalvito zbog vezanosti pisaca za doktrinu, čija je realizacija i dovela do Golog otoka, Goli otok tumačili kao regresiju, perverziju, deformaciju doktrine, dok je on bio upravo njeno konsekventno sprovodjenje. Goli otok je prema tome slika idealnog komunizma i kao takav mora biti prikazan u mojim "Komranskim rukopisima". times_building
Sve dok Goli otok ne shvatimo kao nužan, sve dok ne priznamo da je njegovo ustrojstvo, da su postupci u njemu, da je njegova psihologija, kako kod islednika tako i kod zatvorenika, da je ceo njegov teror mravinjaka, onog mravinjaka o kome govori Berdjajev i Dostojevski, samo konsekventno razvijanje jedne ideje, kolektivističke, despotske, dijalektičke ideje o društvu, sve dotle nećemo moći dati njegovu punu sliku.
"Komranski rukopisi" po svojoj formi odgovaraju daleko više od bilo kakvog neposrednog prikazivanja Golog otoka, zato što upravo računaju na njegovo suštinsko poreklo i objašnjavaju njegov suštinski smisao. Način, medjutim, na koji oni to čine iz perspektive jedne buduće civilizacije suprotne od civilizacije Golog otoka, odnosno komranske civilizacije, pridodaje ovom opisu jednu nužnu ironičnu formu, koja je ubistvenija od svake psihologije i od svake emocije.
Ja sam zamislio da komranske rukopise i komransku civilizaciju, komranske artefakte, pronalazi jedna druga civilizacija koja je otišla daleko u individualističkom pravcu i u duhovnom pravcu, u jednom pravcu koji je suprotan materijalističkoj civilizaciji komunizma.

Ali kao i u svakoj civilizaciji ljudi nisu zadovoljni životom kojim žive i uvek idealnim smatraju nešto drugo. U arheološkim iskopinama na Golom otoku pronašli su civilizaciju koja se najedanput naučnicima, svojom savršenošću, svojom nepogrešivošću, učinila upravo idealnom i onom koju treba primeniti na ceo svet.

Dakle kada oni komentarišu pronalaske, kada oni komentarišu odnose koje zaključuju iz onoga što pronadju, a medju njima postoje i zapisnici policijski, odnosno islednički, kao i neki dnevnici onoga što se dogadjalo na Golom otoku, dakle kad ceo taj materijal komentarišu i prikazuju, oni pokazuju jedno sumanuto razumevanje suštine.

Dakle obrnuto od onog koji mi imali i koje mora normalan čovek da ima. Tek tada se osuda jedne ideologije i njene primene, njene realizacije na Golom otoku, podiže na nivo tragedije. Dakle podiže na nivo tragedije koja nosi sa sobom elemente groteske, jer čistih tragedija danas više ne može biti.

Gradjanska klasa i literatura. O inspirativnoj ulozi represije u
razvoju umetnosti.
Ljiljana preslušava moj komentar mišljenja profesora George Steiner-a u jednoj diskusiji na četvrtom kanalu ITV-a, mišljenja koje brani, odnosno iznosi tvrdnju da uspeh, težina i vrednost literature na Istoku nalazi se u direktnoj proporciji sa represijom koja se nad njom vrši.

Dakle govori o inspirativnoj ulozi represije u razvoju umetnosti. Preslušavajući moj negativni komentar toga mišljenja i razmišljanja o opadanju uticaja a i vrednosti literature na Zapadu, gde se ona odvija u relativno slobodnim okolnostima, Ljiljana mojim primedbama i mojim objašnjenjima dodaje jedno na koje ja nisam trenutno bio mislio, a koje svakako stoji.

Neosporno je opadanje interesovanja na Zapadu za ozbiljnu literaturu. Ona razloge za to opadanje izmedju ostaloga vidi i u duhovnoj i moralnoj, splendid isolation gradjanske klase, dakle one klase koja je ranije bila za literaturu, ozbiljnu literaturu, zainteresovana. Radnička klasa za to niti ima vremena, niti obrazovanja, niti volje.

Medjutim, onaj deo gradjanske klase i to prilično veliki deo, kome uprkos recesije ide dobro, nije zainteresovana za stvarne čovekove probleme, pa prema tome i ne može biti zainteresovana za onu književnost koja se tim problemima bavi. Taj deo gradjanske klase, nekad čitač, sada konsumira uglavnom paraliteraturu, jer problemi u paraliteraturi, ma kakvi bili, ma kako teški bili, ma kako na jedan upadljiv poluliteraran način bili iskazani, jesu suštinski prividni.

Paraliteratura već sama sobom, svojom formom ne obavezuje. Dakle gradjanska klasa ne želi istinu, ne želi da se bavi problemima koji bi joj kvarili probavu i dobar san, a istovremeno i najvažnije – ona ne želi da je išta više moralno obavezuje. Zato ona postaje konzument pseudoliterature gde su svi problemi prividni. Samo intelektualna elita održava literaturu još uvek u kakvom takvom životu.

2 comments:

SS Satir said...

Vrlo zanimljiva yapažanja o Golom otoku,verujem da ceo tekst zanimljiv uostalom kao i sva Pekićeva razmišljanja,promišljanja.Gosp.Biljani Đorović recite i ovo da bih u poslednjoj emisiji ove godine želeo da joj gost bude Jovica Aćin,pripovedač,esejista,prevodilac,takođe meni drag autor,a ja ću joj poslati cveće kao i Vama naravno čim budem došao prvom prilikom u Beograd.Veliki pozdrav.

Ljiljana said...

Dragi Satir,
Svakako cu reci gospodji Djorovic za Vasu ideju, ali mislim da ona planira emisije unapred tako da nisam sigurna da do nove godine ima slobodan termin. Svakako ce se to desiti u toku nedelja u novoj 2010 godini.
Sto se cveca tice hvala Vam ali verujte da su mi Vasa zapazanja i komentari dragoceni, tako da nista drugo ne moze da ih zameni.
Srdacan pozdrav.