(XXII deo Ovde)
U jednom takvom društvu, mlad čovek odlučuje da se obesi. Naravno da ni on nema jasnu predstavu o prirodi smeranog postupka, ali za razliku od sredine, poseduje on stvaralački elan, a iznad svega enormnu potencijalnu energiju oličenoj u strasnoj potrebi da nešto značajno preduzme i najzad stane na svoje noge.
Jer, na žalost, mladi čovek je gotovo čitav život u krevetu proveo. Ne, nije bio bolestan. Ni lenj. Tek malo umoran, ponešto indisponiran. Prilegao je da se odmori i ostao tako ležeći kao proštac dvadeset i sedam godina.
Odmoren, odlučuje da ustane i da se baci na izvršenje svog plana. Potrebno je nadoknaditi izgubljeno vreme i prečicom iživeti život. Za početak pada mu na pamet da se obesi. Najpre će se obesiti, a zatim će već videti šta mu je dalje činiti …
(DNEVNIK, april (?) 1957. godine)
Drama priča kako su njegovu odluku o samoubistvu primili reprezenti društva: njegov sluga, otac, ljubavnica, prijatelj, učitelj i ispovednik; kako su je shvatili u kontekstu svojih dispozicija i kako su se u njegovu akciju umešali; najzad, kako se pod tim okolnostima mladić obesio, da tek potom njegova okolina, sa zaprepašćenjem, nevericom, i bolom, konstatuje kako je on, eto, pri tom i umro …
Očigledno je, medjutim, da se ovo pojedinačno nesrećno iskustvo ne sme generalisati, glupom slučajnošću ovo se vešanje nepovoljno završilo, ali se za druga ništa sa sigurnošću ne može predvidjeti.
Naprotiv: O pravoj prirodi tog čina, a pogotovu o njegovom značaju za ljude, ne može se posle mladićevog samoubistva kazati ništa više nego što se moglo i pre. Može se samo pretpostaviti, nagadjati I kombinovati …
(DNEVNIK, april (?) 1957. godine)
A. J. misli da Emigranta treba davati kao grotesku, onako kako je u podnaslovu i naznačeno. Neka se značenja moraju kamuflirati, druga eliminisati. Dijalozi se moraju sažeti sa 80 na 40 strana. Ima ponavljanje, varijacija na temu, različitih izgleda istog paradoksa. I nešto deficita u čistoj akciji.
I po njemu je sluga Emanuilo modus vivendi drame gotovo koliko i “Emigrant”, mali metafizički motor koji ideje puni dramskom energijom. U celini komad je crn, ni najmanje ne podstiče optimizam, što njemu – A. J. – i odgovara.
No veliko je pitanje hoće li to odgovarati onima koji u rukama drže ključeve repertoara. Scena i režim Ateljea najbolje bi joj odgovarali. A od glumaca – mladi, naravno: Pleša, Simić, S. Laković, Slavenski. Dramu je pokazao profesoru S. B. kome se svidela, mada nalazi da je u priličnoj meri nehumana …
(DNEVNIK, 3. januar 1959. godine)
Šta učiniti? Izvršiti banalnu adaptaciju komada za radio i ostati pri ideji koja me možda više i ne izražava, (ako je to ikada činila), ili preispitati koliko se moje današnje stanovište sa njim poklapa, pa izvlačeći zaključke iz eventualnih razlika, primeniti ih u strukturi drame.
Ako bih se zadovoljio prostom radiotranskripcijom, posao bi nesumnjivo bio lak, ali, bojati se, i nedovoljan, jer nemam izgleda pukim tehničkim izmenama ni da načnem pozorišni duh u komeje kao u prethodnom uslovu drama pisana.
Ako bih se za drugi put odlučio, moglo bi me to, u slučaju inkompatibilnosti sa ondašnjim idejama, dovesti do potpunog odbacivanja rukopisa i pisanja nekog novog, za šta baš nemam ni vremena ni volje …
(DNEVNIK, 26. decembar 1969. godine)
Danas sam u pogledu drame za Keln doneo “solomonsko rešenje”. Ono baš i služi na čast mojoj književnoj i poslovnoj savesti, ali je kao svako pragmatično rešenje – efikasno u svom kompromisu izmedju bezobzirne savesti i obzirne nesavesnosti.
Proveriću najpre koliko je rukopis iz 1957. Godine aktuelan, pa ako ustanovim da sam sve njegove ideje već odavno odbacio: jednostavno ću im promeniti tehničke oznake i poslati ih kao svoje. Ukoliko, pak, ustanovim da moje tekuće ideje sa ovim starim još uvek korespondiraju, upustiću se u one korekture koje će ih dovesti na današnji nivo …
(DNEVNIK, 27. decembar 1969. godine)
No comments:
Post a Comment