(IV deo Ovde)
Izložba crteža Henry Moor-a, Tate Gallery. Leto 1978. Ratni crteži 1940-1942. Skloništa – stanice podzemne železnice u vreme vazdušne bitke za Britaniju. Perspektiva podzemne Liverpool Street Extension. Olovka, kreda, voštani krrejon, vodena boja.
(Kao i većina iz tog perioda, i u toj tehnici.) Anticipacija smrti. To nisu živi ljudi koji očekuju prestanak stanja uzbune da bi ponovo izašli na površtinu, to su MRTVACI zauvek u zemlju ukopani. Bele linije krede, umesto da dočaravaju pokrivače na ležećim beguncima, obeležavaju gracilne siluete njihovih skeletona.
Izvesni crteži podsećaju na fotografije iskopavanja masovne grobnice u Katini ...
SLEDEĆA FIGURA IZ 1948. KREDA, PERO, VODENA BOJA. Figura je do zaprepašćujuće mere srasla sa stolicom. Gradivo čoveka i stolice se stopilo. Oblici se izmešali. Ručni naslon stolice usisali su ruke, a sedište upilo telo. Meso i drvo dobilo je istu sablasnu boju nekog prastanja, u kome živo i mrtvo još nije razlučeno u definitivne oblike. Nemoguće je odrediti gde prestaje čovek a počinje materija ...
(DNEVNIK, 1978)
U skromnoj meri upoznat sa Pozorištem kao školom, političkom tribinom, debatnim klubom, filosofskim solilokvijem, sa Pozorištem kao zabavištem, inkvizitorijem, cirkusom, sa Pozorištem, najzad, kao imitacijom života ili kao dokumentom, došao sam do ubedjenja da iluzija koju ova drama emituje najbolje odgovara podnaslov ISPOVEDAONICA.
Uz primedbu da termin, razume se, treba uzeti u smislu psihoanalitičkog iskaza, a ne crkvene ispovedi. Ja sam kroz ovu dramu ispružen kao preko nekog ordinacijskog otomana, sa koga ću samome sebi, umesto svom psihijatru, pružati obaveštenja potrebna za utvrdjivanje dijagnoze i propisivanja terapije.
Ali, kao i svaki bolesnik, podsvesno, ja sam u otporu prema izlečenju, koje svesno, medjutim, želim. Premda mi se čini da pošteno kolaboriram, ja, u stvari, sabotiram sopstveno izlečenje. Neophodno je stalno biti u toku ove protivurečnosti, da se ne bi naselo zaključcima koji će se prvi nametnuti, i koji će, uostalom, verovatno kao i oni krajnji, biti tek sen jedne moguće istine.
Pravi zadatak bi bio da se u ovoj emulziji ideja i protivideja, kojima su role samo neutralni zvučnici, nazru preživljene životne situacije, i da se tako dešifruje kriptogram u kome je realnost svedena na uprošćene simbole.
No ovakav zadatak ne samo da premaša moje snage, već je mom autorskom položaju kontraindiciran: bilo bi to kao da neurotičar, bez posredstva lekara, saznaje uzroke svojih kriza.
(DNEVNIK, 1971.) (VI deo Ovde)
No comments:
Post a Comment