Nema sumnje da je čovek nesavršena biološka organizacija, ali koju bi svako usavršavanje izbacilo iz čovečnosti, jer verovatno je bitan deo osnova naše čovečnosti upravo u toj nesavršenosti biloškoj.
*****
Čovek je potpuno nemoćan da ma šta promeni u svetu u kome živi, sve zavisi od njegove sudbine.
*****
Saznanje da je čovek magarac pomaže da to bude lakše.
*****
.
*****
Čovek je zavisan od razuma kao bolesnik od bolesti koja ga ubija.
*****
U civilizaciji imitacije života, čovek je i sam imitacija – veštačka tvorevina.
*****
Prestao je večni rat prirode i čoveka. Čim je shvatio svoju moć čovek se prema prirodi počeo ponašati kao prema slučajnoj i nesnosnoj rogobatnosti u uređenom poretku veštačkih stvari, u svetu vlastitih proizvoda, koji bi, inače, bez prirode bio savršen.
*****
Samo je čoveku dano da postoji bez ikakvih razloga.
*****
Nelogično je preduzimati nešto zašta se unapred ne zna kako će ispasti. Međutim ljudska je navika da od posledica svojih činova saznaju da li ih je uopšte valjalo činiti.
*****
Smisao života je isključivo ljudska izmišljotina, možda i potreba, ali koliko stvarna, koliko izmišljena, nise mogu dokazati ni milioni godina postojanja ljudi. Priroda umire kada se „pokvari“, a ne kada više nema „šta pametno da radi“. Potok umire kada presuši, ne kada više nema šta da navodnjava ili kada iščeznu ribice koje u njemu plove.
*****
Oročenost u vremenu je bitno svojstvo čovečnosti.
*****
Kod ljudi je često upravo besprekorno funkcionisanje motivacije dovodilo do omašaka, pa i teških nevolja. Jer kod njih je greška mogla značiti i dobru nameru koja se van njihove volje izopačila u rđav čin ili sa njihovom voljom, uz još uvek lepu nameru, u posledicu koju samo oni, opštem mišljenju protivno, smatraju dobrom.
*****
Čovek greši iz zle ili dobre namere, usled neznanja ili emotivnih predrasuda, često i slučajno. Polje njegovih motiva je beskonačno.
*****
Čovek ima sve što je potrebno za osvajanje Univerzuma, sve kreativne sposobnosti, imaginaciju, neograničeni egocentrizam, bezobzirnost i prema sebi i prema svim drugim oblicima egzistencije, nagon za održanjem, strah od smrti i osećaj izabranosti, iluziju pozvanja.
*****
U polumajmunska i varvarska vremena sa čovekom se jedva šta važno događalo. Ljudi su se uglavnom međusobno tamanili. Za hiljade godina od silaska sa drveta do protoistorije u dolinama velikih reka naoštren je kamen za ubijanje, iscrtan u steni prvi crtež, praotac svih budućih iluzija, rđavo shvaćeno nebo i od groma pozajmljena vatra.
To je sve. U tome su imali svešto je bilo potrebno da istoriju dovedu dovde. Sa pogrešnim tumačenjem neba i od groma ukradenom vatrom u ljude je ugrađen i pad Troje, i najezda Doraca, i upadi Higsa, Peloponeski i Punski ratovi, seobe naroda, mongolska osvajanja, stogodišnji rat, Napoleon pred Moskvom, Prvi svetski rat, Drugi svetski rat.
*****
Laž kojom nas racionalizam hrani jeste učenje da je taj čudesni čovek tu da pobedi, ukroti, savlada i najzad izmeni prirodu (u smislu životne sredine, i u smislu njihovih zakona), koja se, očito rđavo smišljena, najčešće javlja kao opstrukcija našem neizbežnom hodu per aspera ad astra.
*****
Čovek se može snaći s pametnim a nesavesnim čovekom. Može na kraj izaći i s pametnim koji ima savesti. Ali, kako se sporazumeti sa savesnim bez pameti?
*****
Čofek je mrtav kad se zapita čemu, pa ne umedne na to odgoforiti.
*****
Životinje se ne ubijaju. Svetinja sopstvenog života, kad se tuđ život ne poštije, usađena im je instinktom vreste kojoj pripadaju, kojoj služe.
Ovakvu pripadnost čovek već milenijumima ne poznaje. Pripada sebi, sebi služi, privremeno i povremeno obuhvatajući ono što voli ili mu treba, ali uvek sposoban da se kao jež skupi u svoje bodljikave razmere i preduzme čin koji ništa do sebe u obzir ne uzima.
Takav je čovek, prognanik iz čovečanstva, mogao, smeo, umeo da se ubije; životinje, zarobljenici ciklusa, nisu to mogle, smele i umele.
****
Čovek se proučava u prašumama, jer ga na ulicama više nema. Na ulicama su danas samo – mašine. Potpuno je svejedno da li su u izvornom manufakturnom ili izvedenom ljudskom obliku.
*****
Biti antropolog u prvom redu znači spoznati osnovnu besmislenost svih ljudskih opredeljenja. Naročito političkih.
*****
Ukoliko čovek ima pred sobom viši cilj, sve više je nalik na robota, sve više rob programa.
*****
Čovek se ne sastoji samo od nagona i čula kao životinja. Ali nije ni duh, jer ima telo. Čovek nije ni kamen, jer ne čeka da ga drugi pokrene, nego ima svoju volju. Jedino ga duša od drugih načina postojanja razlikuje. Čovek je neizvesnost. Neuporediva sila brige. Opojnost zebnje.
*****
„Ekspert“ danas označava čoveka koji je u svim stvarima izvan svoje uže struke idiot, a u struci uzorna neznalica.
*****
Hoće li čovek biti svetac ili veštac, ili možda oboje, određuje život.
*****
U antropološki epos uvelo me je zanimanje za prirodu čoveka, za njegovu suštinu, a iznad svega osećanje da živim u tuđem, naopakom, pogrešnom svetu, civilizaciji koja ne saobraća s autentičnim duhom humaniteta, u istoriji koja izgleda kao ljudska ali ljudska nije, ne samo zbog svojih promašaja nego, pa i više, zbog svojih “uspeha”.
Ulovila me je zebnja, a tamo zadržala hipoteza da je napredak – kako je u našoj ekstremno materijalističkoj, mehaničkoj i automatizovanoj civilizaciji zamišljen u prosvećenim, pozitivističkim umovima, planiran od svih doktrina realne politike i oba, prividno protivrečna, a stvarno ontološki podudarna generalna socioekonomskog smera – put u neizbežnu degeneraciju osnovnih pretpostavki pravog ljudskog života.
No comments:
Post a Comment