Sunday, August 27, 2006

Crnoberzijanci (XI deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 252-258). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.


XI deo

Kad sam završio konačno komponovanje romana "Crveni i beli", koji će slediti fantazmagoriju "Zlatno runo", i baviti se propadanjem porodice Njegovan-Turjaški tokom poslednjih predratnih meseci, rata, okupacije, građanskih borbi, oslobođenja i revolucije, odlučio sam da dokumenat, kao pomoćno sredstvo za postizanje specifične atmosfere i izvesne istorijske dimenzije, koristim isključivo izvan literarnog rukopisa.

Kao dokumentarni preludijum ispred svakog poglavlja. Ispred svake glave, dakle, od njih 48, biće ispisan izvestan broj izvoda iz listova "Vreme" (za predratni period), "Novo vreme" (za period okupacije) i "Borba" (za posleratni period). Oni će lakonski, ali u naročito izabranom rasporedu, demonstrirati razne aspekte beogradskog političkog , društvenog, poslovnog, zabavnog i privatnog života, od izveštaja sa frontova do trgovačkih reklama i oglasa.

Metod je nagovešten već u "Zlatnom runu" upotrebom izvoda iz lista "Vreme" za period od 1. do 6. januara 1941, na početku romana, i izvodima iz prvog broja okupacijskog "Novog vremena", od 16. maja 1941, na njegovom kraju.

1984-B. Pekic-LondonU hronici "Crnoberzijanci" želim da odem korak dalje, da dokumenat inkorporiram u proznu strukturu. Dokument bi prozi obezbedio autentičnost, istorijsku verodostojnost; ona dokumentu životnost, umetničku verodostojnost. Ništa ne sme da ostane iznad poglavlja, ništa izvan literarne stvarnosti.

Literatura neće biti imaginativna ilustracija istorijskog dokumenta – umetničke varijacije na teme specificirane izvodima iz štampe – ili neka vrsta duhovne konfrontacije s jednim zvaničnim ili nezvaničnim shvatanjem stvarnosti, kome se sada suprotstavlja moje, subjektivno, umetničko. Nipošto. Literatura mora da uđe u totalnu simbiozu sa istorijom, umetnički izraz da se sa dokumentom stopi u monolitnu formu.

Simbioza nije mehanička, mada će i nje biti svuda gde izvor čitaocu bude manje-više poznat. Biće i hemijsko-fiziološka. Slična procesu varenja. U Dnevniku sam povodom postupka zapisao:

"Prodoran miris hrane može za gladnu životinju biti impuls, ali do ždranja dolazi samo ako je zver sposobna da se baci u traganje za njom. Neizlučena hrana postaje tada sastavni deo njenog organizma, ravnopravan s delovima dobijem rađanjem i prethodnim metabolizmom, i s životinjom kreće u novi lov".

Dokumenat će, ukratko, biti tako svaren da ga čitalac neće prepoznati, kao što se u hijeni ne prepoznaje nedavno progutani zec.

Postupak, naravno, nije nov. Čak ni kod mene. U raznim varijantama obilno je korišćen u "Zlatnom runu". U IV tomu, na primer, dve du glave posvećene korespondenciji trojice Simeona, oca, sina i unuka u revolucionarnoj godini 1848-oj. Razlika između "Zlatnog runa" i "Crnoberzijanaca" manje je u postupku, u metodu, više u načinu izbora dokumentarnog materijala. u "Zlatnom runu" za dve spomenute glave korišćeni su svi raspoloživi izvori, od bečke štampe i "Srpskih novina", preko citiranih ili adaptiranih delova pisama ondašnjeg Popečitelja vnutrenih dela Ilije Garašanina, do uspomena građana štampanih u privatnim izdanjima i državnih dokumenata.

U "Crnoberzijancima" jedini izvor je "Novo vreme" i "Borba", dakle štampa.

U "Zlatnom runu", gde je tema u istorijskom aspektu razvijena od pada Carigrada 1453. do pada Beograda 1941. gde je slika vremena tek u drugom planu, a u prvom su sudbine genosa Njago-Njegovan i njihovih čelingasa Simeona, sudbine nepodređene kalupu istorijske hronologije već organizovane na izvesnim psihološkim načelima, u tom i takvom "Zlatnom runu" nikakva sistematizacija "izvora" nije bila moguća ni poželjna.

U "Crnoberzijancima", posvećenim okupaciji Beograda i Oslobođenju, u kojima romaneskna radnja verno prati datume, sistematizaciji nije bilo prepreke. "Novo vreme" i "Borba" inkorporirani su, prepoznali ih vi ili ne, u građu knjige manje-više hronološki. Kad bi se knjiga oslobodila krvi i mesa umetnosti, ostao bi kostur za jednu moguću istoriju Beograda od 1941. do 1945.

Usled ograničenosti prostora ovde, razume se, neće biti ispitivana veza između rukopisa i dokumenata ako se ovi ne tiču pomenutih novina. Očigledno, podatak o otporu danskog stanovništva anihilaciji danskih Jevreja, morao je odnekud biti uzet.

(Uzet je u stvari iz epa Leon-a Uris-a "Exodus", izdanje "Gorgi Books" od 1977. Međutim, bez obzira na lično poverenje u autora i njegovu objavu u zaglavlju da je većina događaja u knjizi zasnovana na dokumentu /"Most of the events in "Exodus" are a matter of history and public records"/ preuzeti podatak do poslednje korekture "Crnoberzijanaca" mora biti proveren.)

Spisak sabotaža u julu 1941, premda mu se dokazi nalaze i u "Novom vremenu", rekapitulacija je otpora preuzeta iz III toma "Istorije Beograda", izdanje "Prosvete" od 1974. godine. Zabrane koje se odnose na Jevreje i Cigane, međutim, premda izvorno potiču iz "Lista uredaba Vojnog zapovednika Srbije", prenete su iz "Novog vremena" od 3. juna 1941. godine, i stoga će biti tretirane kao deo teme.
*****
Razlikujemo dva vida istog problema:
1. - na koji se način, po kom modelu, dokumenat, u našem slučaju "Novo vreme" i "Borba", inkorporira u prozno tkivo romana;
2. - u kom se obliku, izvornom ili izmenjenom simbioza dokumenta i proznog tkiva vrši.
Povodom Prvog problema (načina), razlikovao bih nekoliko opštih modela, u čije međuvarijante neću ulaziti, i nazvao bih ih provizorno:

1a. - EKSTERNIM
1b. - EKSTERNO-INTERNIM (prelaznim modelom)
1c. - INTERNIM.

U Eksterni tip odnosa dokumenta i rukopisa spadaju svi oni slučajevi gde se građa iz novina unosi u roman tako da je vezi sa izvorom jasno vidljiva. Ona se demonstrira ne samo navodnicima već i objavljivanjem podataka o izvoru. Takav dokumenat mahom služi kao pretekst za komentar, kao istorijski impuls za književni tekst.

Naslovi iz "Novog vremena" ("Stav Rumunije je jednostavan: Rumunija stoji na stanovištu časti", "Englezi ukrali sliku sa Hvara", itd.) poslužili su mi da, s izvesnom ironijom, ilustrujem tip razgovora i izgovora, kojima je Aleksandrova porodica odlagala bekstvo na zapad.

Dokument se u ovom modelu upotrebljava zatim za analizu stanja pod okupacijom. Naslovi raznih martovskih brojeva "Novog vremena" ("Podela drva penzionisanim oficirima. Prodaja na veliko hrastovog žira – nezamenjive zamene za kafu", itd.), zatim Oglasi ("Cokule polovne 43 – povoljno", "Šešir sa krepom za crninu", itd.), u kojima se odražava privredni život grada, pružaju istovremeno i sliku okupacijske bede.

Jer, građani koji se intenzivno bave zemljoradnjom, da svojim manuelnim elanom impresioniraju čak i novine ("Beograđani na vreme počeli sa setvom"), takvi građani, općenito uzev, ne ulivaju naročito poslovno poverenje, pa prema tome ne mogu biti dobre mušterije junaku romana koji se bavi crnom berzom.

(Pokušajte u međuvremenu zamisliti kakav bi zaključak izveli o privrednom prosperitetu USA, kad bi u "New York Times"-u pročitali da su ugledni građani Pete avenije upravo sa uspehom završili duboko oranja.)

Citat, međutim, iz komentara vojnog saradnika DNB-a Hellensleben-a, služi kao eklatantan primer nastojanja Nemaca da poraze na Istoku objasne, ne samo trenutno nepovoljnim okolnostima ratne situacije, već naročitom, izabranom, smišljenom taktikom, usmerenom na stvaranje "jedne platforme za rešenje svojih vojnih problema postavljenih celokupnim ratom, koje će biti u istoj meri iznenađujuće koliko i puno energije", koje će, ukratko, biti pobedonosno.

I ovo idiotsko tumačenje očigledne vojničke katastrofe spadalo bi u povest vojne mimikrije, da nije, naročito 1944, stvarnom nadom hranilo mnoge od onih – a među njima i izvesne Njegovan-Turjaške – čije držanje za vreme okupacije nije bilo u skladu sa propozicijama verovatnog pobednika. Od toga časa podatak je postao psihološki, pa s tim i umetnički upotrebljiv.

Generalno uzev, između opisane upotrebe dokumenata i situiranja izvoda iz štampe ispred poglavlja, izvan literarnog tkiva, još uvek nema odlučujuće razlike. Dokumenat je u oba slučaja prepoznatljiv i razliku treba tražiti u načinu kojim ga pisac stavlja u korespondenciju sa čitaocem.

Tamo gde su izvodi iz štampe, kao u "Crvenim i Belima", izvan poglavlja, izvan proznog tkiva, čitaocu je prepušteno da iz njih sam izvodi zaključke o stanju stvari u Beogradu. Tamo, pak, gde, kao u "Crnoberzijancima", oni zauzimaju prostor unutar poglavlja, ulogu posrednika preuzima pisac.

Nezavisan stav čitaoca otežan je, ako ne i sasvim onemogućen, komentarima, čiji je neprikriven cilj da dokumenat, bacajući na njega naročito obojeno svetlo, prilagodi piščevim idejama o stanju u Beogradu. Čak pod pretpostavkom da su moje ideje o tom stanju ispravne, sam postupak je pomalo nasilnički. Povrh svega još i opasan. Dokumenat leži u mraku.

On, razume se, poseduje svoju i svoje boje, ali sve dok je dokumenat u mraku, one su nevidljive. Jasna, bezbojna, objektivna svetlost tzv. naučnog pristupa učiniće ga vidljivim, ali neće izmeniti njegovu hromatsku strukturu. Gde je zelen, ostaće zelen; gde je crven, ostaće crven.

Bacimo li sad na takav dokumenat umetničku svetlost – svetlost obojenu našim subjektivnim iskustvom, našom posebnom svešću – izvorne, prvobitne boje dokumenta neće moći biti sačuvane. Ako ga obojimo crveno, njegova će crvena boja ostati, ali će se zelena pretvoriti u crnu, u stvari prljavosmeđu mešavinu.

Obojimo li ga zeleno, zelena mu se neće izmeniti, ali će prljavosmeđa postati crvena. S plavom dobijamo tirkizno zeleno i ljubičasto. Šta onda ostaje od autentičnosti dokumenta? Šta od takozvane istorije?

U Eksterno-interni, prelazni, tip odnosa dokumenta i rukopisa, spadaju slučajevi gde građa iz štampe nema navodnica, na prvi se pogled ne prepoznaje kao dokumentarna i prima se kao originalna, ali je veza sa izvorom na neki način još uvek očuvana. In loco, ili u neposrednom susedstvu dokumenta.

On je tek otpočeo da tone u tkivo romana, ali je – za poznavaoca materije naročito – još uvek vidljiv. Spajanje je većim delom mehaničko, manjim hemijsko-fiziološko, ili obrnuto. U svakom slučaju ispred "književne" hijene još uvek leži veći ili manji deo nepojedenog "istorijskog" zeca.

Ono što, izgovara govornik na dočeku naših zarobljenika, zaista je izgovorio, marta 1944, ministar Vlade narodnog spasa Kujundžić, mada se to, dok govori, ne vidi. Ali već kasnije postaje jasno da je pisac, pri opisivanju scene na železničkoj stanici imao u rukama izveštaj iz "Novog vremena" od 21. marta, u kome piše da je "ministar Kujundžić prišao zarobljenicima i sa svakim se rukovao", kao i šta je, između ostalog, na dočeku rekao.

Složeniji primer – zgodan prelaz ka internoj upotrebi dokumenata, uostalom – je scena za porodičnim stolom Njegovana, gde se, pored ostalog, debatuje o "otkrivenom jezivom masovnom ubistvu u Parizu". Aleksandrova sestra saopštava da je o zločinu pročitala u novinama. Kasnije se novine na licu mesta i konsultuju. Mi smo, dakle, svesni da je dokument kao povod konverzacije prisutan.

Ono što ne znamo, a što smo znali u prethodnom primeru, jeste da li je taj dokumenat stvaran ili fiktivan. U "Novom vremenu" je o tome zaista moglo pisati, a i nije moralo. Zločin sam jednostavno mogao izmisliti, da bih, mešajući njegovu temu sa temom Aleksandrove lektire, pokazao s koliko se "otmene rasejanosti" vode u toj kući porodični razgovori, pri čemu bi tema zločina bila izabrana zato što koincidira sa zločinom koji se izvan kuće u tom času vrši u istorijskim razmerama.

Nisam ga izmislio. Stvaran je. Već prva izjava o njemu prepis je podnaslova članka o dr Petiot od 15. marta 1944.

Ono što takođe ne znamo, je koliko, pod uslovom da postoji, dokumenat neposredno učestvuje u gradnji dijaloga. Koliko ga je dijalog u ulozi hijene progutao, svario i pretvorio u sopstveni sadržaj.

No comments: