Monday, August 28, 2006

Crnoberzijanci (XII deo)

"Crnoberzijanci" ili "Kako sam doznao da je građanski stalež napala plesan"
Publikovano u Odabrana dela Borislava Pekića, knjiga 12, Tamo gde loze plaču, (str. 258-264). - Beograd, Partizanska knjiga, 1984, © Borislav Pekić.

XII deo

U Interni tip odnosa između dokumenata i rukopisa spadaju svi preostali slučajevi, gde se veza sa izvorom sasvim izgubila, odnosno za čitaoca postala nevidljiva. Dokument je potpuno utonuo u romaneskno tkivo, njegovu naraciju ili njegov dijalog. Zec je pojeden. Pojeden i svaren.

Radikalni egzemplar za ovakvu upotrebu dokumenata nalazi se u opisu ručka sa ministrom Teodorom Njegovanom. Ministrove ideja o opštoj situaciji i nacionalnim zadacima Srba, kao i izvesne intervencije sabesednika, doslovni su ili nešto prefabrikovani citati iz raznih članaka "Novog vremena", tokom marta 1944.

Granice između pomenutih tipova nisu, razume se, uvek jasno izvučene. Ponekad su više ili manje zamagljene. Ima slučajeva kad se tokom pasusa mešaju njihove varijante. Struktura odnosa dokumenata sa proznim tkivom komplikuje se dalje i na planu oblika tih odnosa. Dokument koji se izgubio u rukopisu, koji je svaren, može tokom tog ujedinjenja sa tekstom romana doživeti izvesne strukturalne promene (diktirane umetničkim potrebama, razume se).

Izvesne pojedinosti mogu u njemu biti modifikovane. Neke reči izmenjene, neke eliminisane, neke opet, dodate. Mogu se stvarati novi spojevi fakata. Ali sve dok umetnički surogati odgovaraju opštem duhu dokumenta, on će ostati autentičan. A delo u većoj ili manjoj meri dokumentarno.

Delo prestaje biti dokumentarno – ne gubeći, međutim, obavezno ni jedan drugi kvalitet – ako tokom simbioze sa umetničkom građom dokument, usled njenih potreba, izmeni svoju primordijalnu suštinu, zadržavajući ili ne zadržavajući opštu formu dokumenata. Ponovo se poslužimo generalovim dočekom.

Budući da je Đorđije Njegovan fiktivna ličnost, utvara umetničke imaginacije, slobodna od istorijske stvarnosti – ali ne i od mogućnosti, logičke kaogod i psihološke – njegovo se ponašanje razvija u jednom sasvim drugom krugu fakata od ponašanja ministra pravde Kujundžića, koji je kao ličnost postojao, i koji je prema tome obavezan na tzv. "istorijsko ponašanja".

General Njegovan je mogao uvrediti ministra čak i kada bi se nepobitno dokazalo da nijedan sličan incident nije zabeležen u analima dočeka naših zarobljenika – a jeste – a da to ne naruši osnovnu dokumentarnost scene na železničkoj stanici. Jedini uslov je da se ministar Kujundžić ponaša onako kako se stvarno ponašao, i da, naravno, opšta atmosfera – čak ni tehničke, geografske, klimatske okolnosti nisu presudne – bude verodostojna.

Ukratko, scena bar u tom aspektu ostaje dokumentarna, sve dok general kaže ministru da nam neće biti bolje "sve dok za ministre imamo ovakve magarce", ali će automatski prestati to da bude čim bi mu, u nekoj mogućoj varijanti romana, ministar odgovorio "ili dok za branioce imamo ovakve magarce od generala". Nije, naime, verovatno da bi iole trezven političar misiju pridobijanja ljudi počeo njihovim vređanjem.

Primer istovremeno ukazuje na najteže iskušenje koje očekuje pisca kad kombinuje fakta istorije sa faktima vlastite umetničke imaginacije. Polje međusobne interferencije je praktično beskonačno. Nema pisca koji unapred može predvideti kakvoću mešavine. Nema recepta koji je može zabeležiti kao proces, pretvoriti u zakone i formule, pa zatim u istom obliku ponoviti.

Mikrogram istorije više i dobili ste naučni opis, u najpovoljnijem slučaju njegovu popularnu, feljtonsku interpretaciju. Mikrogram fantazije više i dobili ste nešto što sa nekadašnjom stvarnošću nema nikakve veze, premda kao umetnost i te kako može da stoji.

Najozbiljnije iskušenje kritičara dela sa dokumentarnom podlogom je u tome da se odupre snazi dokumenata per se i da ocenjuje delo prema kakvoći forme u kojoj je dokument interpretiran.

Naoružani provizornom šemom, svesni njene nesavršenosti, pokušajmo da je u nekoliko ključnih primera na rukopisu "Crnoberzijanaca" vidimo u dejstvu. Da ustanovimo gde je upotrebljen ovaj ili onaj tip odnosa "dokument-proza", zašto baš taj a ne neki drugi, da uočimo, zatim, praktične probleme nastale prožimanjem dve u načelu isključujuće građe – jer se umetnost i istorija međusobno razaraju – a takođe da objasnimo zašto je u izvesnim slučajevima došlo do modifikacije izvornog dokumentarnog materijala.

Književna radionica je alhemičarska jazbina u kojoj se traga za nemogućim i u ćumuru traži zlato. Rezultati su uvek polovični. A to znači da nikakav primer ne može dati uvid u konačne mogućnosti procesa. U takvoj radionici na poslu je čitava gomila komplikovanih mašina, čiji rad, premda su povezane i samo zajedno izbacuju proizvod, nemoguće simultano pratiti. A to znači da mnogobrojne okolnosti koje određuju konačan izgled rukopisa ostaje zanemaren.

Ono što će se dobiti biće, u najpovoljnijem slučaju, mutan rendgenski snimak.

Odlomak se otvara jednim "An die Bevölkerung Belgrads" Kreiskommandatur-e (br. 1 "Novo vreme" od 24. maja 1941.). Sasvim je verovatno da će ovo Saopštenje otvoriti i celu hroniku. U prvom redu, već na početku će se uspostaviti veza sa stvarnošću, istorijom, dokumentom. A zatim, za opšti lak ton hronike, ozbiljniji početak bio bi kontraindiciran.

Početi s objavom o streljanju talaca, izveštajem o posledicama šestoaprilskog bombardovanja ili vestima o najezdi srpskih izbeglica sa Zapada, značilo bi na vrapca pucati topovima. Pisac ne može očekivati da s čitaocem vodi laku konverzaciju ako mu kao prvu temu predloži mrtvace i ruševine. (Za njih, uostalom, u svakoj priči o svakoj okupaciji, uvek ima vremena.)

Potreba, dakle, da se već prvim pasusom odredi tonski ključ knjige, iz obilja nemačkih proklamacija izabrala je onu koja je sa zahtevom da Beograđani "u pešačkom saobraćaju pokazuju njima dužnu pažnju" bila najnevinija. Reklo bi se i smešna. Okupacijska siva boja, međutim, već je pala preko grada. Neće dugo potrajati i Saopštenja Kreiskommandatur-e dobiće drugo značenje.

B.Pekic_London 74.Drugi razlog za izbor dokumenta br. 1 bio je u psihološkom profilu porodičnog ogranka Njegovana oko koga se fabula hronike kretala. Za razliku od ostalih, on je malo sačuvao od tradicionalnih osobina genosa. Simeonikos tropos, simeonski način, bio je "nekrotiziran dugotrajnim bavljenjem tricama i kučinama nauke i lepih veština". Ukratko, aleksandrova uža porodica bila je ono što bi familijarni Baš-čelik Arsenije nazvao slamo-mlatiteljskom.

Osetljivost intelektualaca je senzibilnost naročitog kova. Ona može preživeti dijukalionsku katastrofu, ali da je isprovocira i najbeznačajnija iregularnost. Jedan jak duh aprilsko bombardovanje ne mora da zbuni. Ali nužda da se na trotoaru uklanja s puta "varvarima sa severa" može potpuno da mu poremeti funkcije. Aleksandrov otac se bavio doseljavanjem Slovena na Balkan.

Sloveni su takođe došli sa severa. Mada je nominalno, a i po sećanju, bio Srbin i patriot razumne frekvencije, kao istoričar nije jasno video čime su oni zadužili ovaj "u osnovi romejski svet". Bio je na dobrom tragu da i tome nađe neki viši smisao, bez kojeg je i najpompeznija istorija tek mucanje, besmislena gestikulacija ludaka, kad su ga novi osvajači sa severa odgurali s puta po drugi put – prvom, slovenskom prilikom, bio je još Romej – i naveli da posumnja u svrsishodnost mešanja naroda.

Otac mu je bio biolog. U praksi – obožavatelj opnokrilskih (Hymenopteroidnih) civilizacija, društvene organizacije Formicidae-a, kome su mravinjaci smeđih baštenskih mrava (Lasius niger) i košnice medonosnih pitomih pčela (Apis mallifica), u poređenju sa načinom života Njujorščana, Parižana, pa i Beograđana, razume se, njih pogotovu, i uređenjem njihovih gradova, bili remek-dela inteligencije i imaginacije.

Arogancija ispoljena u saopštenju Kreiskommandatur-e, nepoznata u uličnom prometu i najnesavršenijeg mravinjaka, beše granična tačka njegove izdržljivosti. ("Zveri bar nisu licemerne. Svoj put kroz prašumu krče ne zahtevajući od usputnih žrtava razumevanje i saradnju".)

Što se tiče Aleksandrove majke, gospođe Stefanije, posle ugodnog utiska što je na nju ostavio novi stanar Krunske 33, Herr Oberst Reinecke, prinuda da se njegovom posilnom Schitt-u na ulici sklanja s puta, pala teže od svake nacionalne katastrofe. Nesreća je, naime, bila osobna. S puta se morala sklanjati ona. Od bombardovanja je mogao stradati ma ko drugi.

Sve u svemu, psihološki verodostojan momenat za povlačenje porodice iz okupacije u pasivnost, ako već ne i neutralnost, posmatrača, karakterističnu za dobar deo građanskog staleža i čaršije (u meri u kojoj im je vanredno stanje to dopuštalo) nije bio kad im je rat i nacionalni Armagedon iz temelja uzdrmao čitavu konstrukciju njihovog sveta, već kad joj je poremetio, inače beznačajnu, građansku regularnost.

Treći razlog za stavljanje dokumenta br. 1 u čelo priče bio je tehnički. Dozvoljavao je da se u krokiju, u vidu reakcije na Saopštenje Kreiskommandatur-e, predstave glavne ličnosti hronike.

Moglo bi se pomisliti da je put do izbora bio lak čim je definisan psihološki profil porodice i nađen dokument koji će ga najbrže izazvati na ispoljavanje. Nije bilo tako.

Da bi veza bila logična, bilo je potrebno utvrditi prethodno postoji li neki funkcionalni odnos između načina kretanja porodice ulicama Beograda i Saopštenja Kreiskommandatur-e. Da li je porodica nedužna u pogledu Naredbe od koje će trpeti njen ponos i komoditet?

Da li g. g. Mihajlo i Danilo i gđa. Stefanija pripadnici onih "velikih delova stanovništva koji u pešačkom saobraćaju ne pokazuju nimalo sklonosti da se ukloni nego često na drzak način preprečava put?" Jer ako bi i oni išli pravo na svakog Nemca s kojim se na trotoaru nađu, onda bi njihovo "povlačenje iz okupacije" bilo besmisleno, a žalbe na Saopštenje, koje su sami izazvali, neopravdane.

Podaci o tome nisu postojali. Morao sam se osloniti na logiku. Građansku, razume se.
Da li je racionalno u po bela dana naoružane Nemce obarati po ulicama?
Svakako da nije. Mnogi od njih nisu se ustručavali da pucaju.
Šta odlikuje građanski stalež?

Sposobnost da se u svim prilikama ponaša racionalno, što će reći sebi na korist.
Da li su Aleksandrovi roditelji po definiciji građani, poremećeni malko naukom i lepim veštinama, razume se, ali još uvek buržuji po duhu i imovinskom cenzusu?
Jesu.
U tom slučaju nisu idioti da se izlažu uličnim šikanama.

Moja istraživanja su, uostalom, pokazala da građani Beograda, ako se pod njima podrazumevaju oni što su plaćali porez na nekretninu, nisu bili povod nemačkom Saopštenju. Bolje obučen svet je uvek nalazio načina da sa Nemcima izbegne sudar. Bolje obučen svet nije Nemcima prečio put. (Nikom, uostalom, ako je već do toga.)

Ako se otpišu oni koji su to činili iz nevaspitanja ili pijanice, sudare sa Oružanom silom Trećeg Reich-a imali su uglavnom gimnazijalci, prethodnoj generalizaciji na štetu moram priznati – svih staleža i imovnih stanja. O tome između ostalog piše i pok. Vojislav Nanović: "... Rešili smo da igru, koju smo zvali ramenjačom, prenesemo i na ulične susrete s Nemcima. Obično smo ulicom išli pravo na Nemca i u poslednjem se trenutku izmicali u stranu, kao da mu se sklanjamo s puta, a onda bi usledio trzaj ramenom i Nemac bi se obavezno zateturao ..." (Prilog Vojislava Nanovića Zborniku "Grad borbe i slobode – Beograd 1941-1944", izdanje "Kulture", 1964.)

Tek kada sam ustanovio, da je veza između tzv. "ramenjače" kao istorijskog fakta i ponašanja Aleksandrove porodice kao umetničkog fakta jednaka onoj između streljanja izvoznika Krausa i julskih sabotaža u Beogradu, "An die Bevölkerung Belgrads" od 24. maja 1941. mogao je prirodno i legalno uvesti čitaoca u "Crnoberzijance". Nije bilo boljeg načina da se nagovesti njeno držanje i prema mnogo krupnijim "ramenjačama" koje će Beograd podmetati okupatoru.
*****

No comments: