MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VI deo,

MIT KNJIŽEVNOSTI I MIT STVARNOSTI VI deo, Copyright © Borislav Pekić

(Kolaž 1968-1984)

III RAZARANJE CIVILIZACIJE

(MITA O NAPRETKU)

Kakvo je ono, kakvo je to lice, šta je to što smo napravili od kako smo od Prometeja naučili da pravimo vatru, a od Kaina, kako se ubija čovek, od kada smo žudnju za saznanjem spojili sa žudnjom za moći u mit o napretku i zločin njegove istorije?

Stari je dr Džonson jednom ovako opisao Škotsku: „Najbolje što se za Skotsku može reći jeste da je nju Bog stvorio sa nekom namerom. Ali, toliko se može reći i za – pakao.“ Moja bi parafraza glasila: „Najbolje što se za svet može kazati jeste da ga je Bog stvorio s nekom namerom. Ali Bog je imao neku nameru i kad je stvarao – pakao.“

Budući da nas ima koji se u tom paklu prilično dobro snalazimo, njegova su prva koordinata đavoli.

Druga je zlo. Zlo se ne može ni uništiti, ni iz čega stvoriti. Njegova je količina stalna i nepromenljiva. (Zakon održavanja zla.)

Treća je besnilo kao prirodna i neizbežna finalizacija toka, što ga je naša materijalistička, antropocentrična, dezorijentisana, destruktivna, u krajnjem smislu samoubilačka civilizacija uzela još od kako smo napravili prvu alatku, onaj slavni zašiljeni kamen, koji nam je počeo zamenjivati najpre ruke, pa mozak, i najzad dušu. 

Jer upustimo li se u poštenu analizu opšte i vlastite istorije, odbacivši njene sulude mitove, besnilo će nam se uprkos otporu razuma, savesti i nade, a vrlo često baš njima blagodareći, ukazati kao – konstanta. To je bolest vrste, bolest njene istorije, bolest njene biologije. 

To je bolest one orijentacije, koja nas je u zori civilizacije, ne samo od prirode udaljila, odvojila, dakle od nas samih, već od nas učinila i njenim najokorelijim neprijateljima, zlotvorima, zapravo, sebe samih.

Pogledajte samo svoju istoriju. Zar vam ijedna duševna klinika može pružiti tako biran prizor sumanutosti? U takvim varijetetima i s tako profilisanim kliničkim slikama duševne regresije i manijačke progresije?

Svet je danas u toku paranoidne tehnološke revolucije, neuporedivo presudnije od industijske, a pogotovu religioznih. Koncept budućnosti približio se najjezivijim morama mašte. Započeta je debata o tome koliko se moralno i pravno legitimno, smeju produžiti laboratorijski eksperimenti sa in vitro proizvedenim ljudskim fetusom. Nalazim, uostalom, to prirodnim. 

Mi u svojoj nesrećnoj istoriji varvarski eksperimentišemo i društveno i moralno i psihološki, pa i fizički sa čovekom u svakom njegovom dobu. Zašto bi mu fetus poštedeli? A ako to implicira definiciju ljudskosti, pitanje kad postajemo ljudi, a kad smo još samo tvari, i da li samo mozak određuje našu čovečnost, pa time i zaštitu od eksperimentalne smrti, mi smo svojom istorijom na to već odavno odgovorili. 

Po njoj sudeći mi nikad ljudi i nismo postali – da bi nas od eksperimentalne smrti valjalo zaštiti – nikad postigli ni onaj status što ga imaju životinje po našim zoološkim vrtovima. U međuvremenu širom su otvoreni putevi veštačkoj inteligenciji, za koju se drži da će našu osloboditi dosadnih automatizama, ali se previđa da je može osloboditi i slobode, možda jedinog automatizma od kojeg zavisi naša ljudskost. 

Vizija androidskog sveta postala je jedina nada čoveka koji je izneverio vlastiti. Moralnoj zagađenosti naše istorije, priključuje se sada i akutna kontaminacija životne sredine. Uništenje prirode postalo je javnim uslovom našeg napretka. Ali i to je normalno. Kada sebe ne štitimo, zašto bi očuvali išta drugo? 

Jer danas godine 1984, na pragu Zlatnog doba Vodolije, vrši se u 98 zemalja, članica Ujedinjenih nacija, najgnusnija tortura nad ljudima. Sve su konvencije o ljudskim pravima, u međuvremenu, uredno potpisane. One, doduše, imaju klauzulu o tzv. Standardnom minimumu, preko kojeg se ljudi ne smeju maltretirati, ali do kojeg se, očevidno, s njima može raditi šta se hoće. 

I sada sve zavisi od toga kakav je gde taj Standardni minimum. U Kamerunu je, na primer, potapanje ljudi u govna, a ponegde i električni kolac.