Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić
Nedelja, 10. juli 1983. godine.
Oproštaj s Besnilom. Nad prvom kopijom kao nad grobom (nastavak)
Sama knjiga je na dobrom papiru, korektno otkucana sa veoma malim brojem slovnih grešaka, ali zato ima jedna ozbiljna greška u crtežima, odnosno kako svaki deo započinje sa crtežima koji pokazuju dato stanje u karantinu, naime onoliko koliko se karantin širi, a u njemu stroga izolacija, taj crtež generalno jasan, ima nekoliko grešaka koje su vrlo ozbiljne.
Naime u legendi piše da se pod brojem 18 nalazi kapela St. Džordž, međutim broja 18 u samoj šemi nema. Nasuprot tome ima onog čega ne treba da bude. Iako postoji broj 11 na crtežu kontrolnog tornja pored toga u uličici između broja 11 i broja 9, dakle između kontrolnog tornja i autobuske stanice mesto da stoji ime te ulice, te aleje, avenije, stoji opet Control Tower, nepotrebno, i pri čemu je to i pogrešno napisano sa „d“ na kraju.
Takođe postoji jedna vrlo ozbiljna greška, a to je da uz broj 2 na crtežu Terminala 2, gde se glavna radnja odvija, tranzit nije dobro obeležen, stoji neko položeno horizontalno „x“ umesto da bude „t“, tako da taj tranzit u kome započinje glavna radnja i prvi put se javlja masovnije besnilo, ostaje za čitaoca u pogledu lokacije – nepoznat.
Ja ne znam kako je došlo do, ja sam pogledao sve te šeme, one su besprekorne i ne znam kako je došlo do te greške. No u svakom slučaju sećam se sada toga da sam vrlo malo knjiga svojih pregledao i dao im imprimatur. Naime Vreme čuda, kad sam ja ležao u bolnici, pregledao je sa lektorom Danilo Kiš. Jedina knjiga na kojoj sam ja radio sa lektorom Komnenićem, bila je Hodočašće.
Nakon toga sve moje knjige objavljene su dok sam bio u Londonu i jednostavno išle su bez mog pregleda i bez mojih mogućnosti da izvršim ikakve konačnije ispravke. Ja sam i sada za Sabrana dela bio rekao Postoloviću da mi je s obzirom na sve okolnosti nemoguće da sve to pregledam, međutim, sada ne mislim da ću tako uraditi.
Ako dođe do štampanja tih Sabranih dela koja su nešto zastarela, ja nemam vesti kakvi su za to razlozi, insistiraću da sve knjige pogledam i neću dati imprimatur za štampanje i jedne, ukoliko šifovi ne prođu kroz moje ruke, a to će važiti za sve buduće knjige koje budem napisao, bez obzira gde se nalazim, da li u Beogradu ili na Severnom polu.
No naravno čovek bi mogao kazati da je to malo cepidlačenje. Ne nalazim da jeste, zato što smeta čitanju kod onih koji hoće da se upoznaju.
U svakom slučaju pročitavši knjigu evo sada, koliko je sati? Sad je jutro, sad je 6 i 20. Pročitavši knjigu, nalazim da nije rđavo napisana. Žao mi je takođe što na unutrašnjim stranama vidim da je knjigu, pored Petraka, koji je na njoj radio, kao glavni urednik knjigu potpisao Milan Milić, čovek koji, ne osobno Besnilom,
ali tom vrstom literature u „Liberu“ nije bio naročito oduševljen, blago rečeno, i direktorka Mira Krizmanić, koja zamenjuje, koja je došla na mesto Slavka Goldstejna, a da je nije potpisao Slavko Goldstejn, upravo čovek kome zahvaljujem što je ta knjiga u „Liberu“ uopšte objavljena.
Na početku ovog malog odlomka stavio sam naslov „Ponovno čitanje Besnila“ u svom pisanom dnevniku, a trebalo je, i bio bih možda srećniji da sam mogao napisati „Ponovno pisanje Besnila“. Ali to se ne odnosi samo na ovu knjigu, to se odnosi na svaku moju knjigu kad je prvi put i poslednji, ponovno čitam.
No comments:
Post a Comment