(XXIII deo Ovde)
Po drugi put uzimama Špenglera (Der Untergang des Abendlandes – Umrisse einer Morphologie der Weltgeschichte) kod nas prevedene pod naslovom Propast Zapada).
To ponovno i uvek ponovno - između Bergsona, Platona, Ničea, Šopenhauera i Marksa – vraćanje na Špenglera, na tu praktičnu prologomenu svake moguće politike uznemiruje u meni podjednako plebejskog filistra koji bi hteo da bude besmrtan,
i ne samo on, nego sa „egipatskim“ osećanjem večnosti i njegovo odelo, konj koga je jahao, slike kojima se divio, žene koje je voleo, da bude besmrtan pre istorijski nego biološki sa jedne strane, a sa druge u meni se buni jedan prevashodno monistički instinkt koji oseća da je sveden, i lišen pragradiva ako ne i principa.
Jer gradivo implicira princip, ali princip ne mora pretpostavljati gradivo.
(XXV deo Ovde)
No comments:
Post a Comment