Thursday, June 25, 2020

Život na ledu L18 deo


Život na ledu L18 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine
Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića

Navešću ovde još neke momente kojih se sećam. Najpre da ta devojka, koja je bila optužena za prostituciju nije ništa drugo uradila nego se sa nekim mladićem u senu ljubila, da je Vojkan Borisavljević mogućno ukrao jednu teglu pekmeza. Dakle, onaj koji je zaista bio jedini kriv i to stvarno kriv, bio sam ja.

 Jer ako oni nisu imali dokaze za ono što ja radim, ja sam zaista radio, ali ne na razbijanju brigade nego na stvaranju organizacije koja je imala za cilj da razbije državu. Nisam radio na razbijanju brigade ni sabotirao zbog toga što bi to bilo protivurečno sa mojom izjavom sa kojom sam gotovo silom otišao na prugu. 

Jer kad mi je rečeno da ne moram ići, ja sam kazao da bez obzira na moj stav prema onome što se u Jugoslaviji zbiva, ja Jugoslaviji želim dobro, ja želim da učestvujem u njenoj izgradnji i obnovi.

Na 1869. strani ima jedna anegdota koju Pavlović priča i koja, ako je istinita, zvuči groteskno. Ona mora biti istinita, samo je komentar koji Pavlović njoj daje očito pogrešan. Moram je pročitati u celini:

„(...) Jednoga dana“ događa se to na gradilištu, „Piljagina četa samoinicijativno produži pauzu. Užinali, ali se ne dižu. ’Ajdemo, drugovi,’ zove zgrbljeni, nasmejani Piljaga. Četa sedi. ’Evo, evo, sad ćemo.’ Ne shvata on još. Pričeka malo pa ih opet zove na posao. ’Evo, odmah,’ odgovaraju, ’da se malo odmorimo.’ 

I sede na pesku, na lopatama, na prevrnutim kolicima. Vidi on da ga sabotiraju, ništa im ne može. Odjednom (o tome se posle dugo pričalo) iskolači Piljaga oči i urliknu: ’KOMUNISTI, NAPRED.’“

Moram da prekinem citat i da kažem da i ovaj opis, dokazije da ljudi na akciju nisu išli dobrovoljno, nego prisilno. Nastavljam citiranje:

„I potrči prema kolicima. Bio je jedini komunista u četi. Utovari kolica, trčeći ih odveze i istovari, i trčeći se vrati. Opet: ’KOMUNISTI, NAPRED!’ - sav lud, izbezumljen od uvrede, zadahtao. I opet: kolica, lopata, tovari, trči, triput brže no što je iko ikada tovario i gurao kolica. Četa još ne shvata. Šta mu je, da nije komandir poludeo. 

U stvari, shvataju, ali polako. Sedi na gradilištu četrdeset mladih ljudi, a pored njih radi, trči, lopata i urliče, komanduje sebi čovek mlad kao i oni, ali drukčiji. Sa nekom užarenom, uzvišenom svešću. I više ne muče oni njega, nego on njih. Brinu se da ne padne mrtav od kapi. 

’KOMUNISTIIII! NAPREEEED!’ viče, juri vilovito sa kolicima i peva Piljaga, promukao, sav crven od napora i uzbuđenja, sam na svetu, jači od svega, lud, spreman da se satre. I dižu se njegovi momci, zabrinuto, jedan po jedan počinju da rade. Kao da se ona komanda odnosi na njih. (...)“

Očigledno ova scena u potpunosti liči na one lažne scene koje smo viđali u ranim ruskim, udarničkim, romantičnim, socijalističkim filmovima. Ako se i dogodilo, a svakako Pavlović ne laže, onda je ovo tumačenje koje on daje potpuno pogrešno. 

Ono je u skladu sa uobraženjem da su komunisti svojim primerom uticali na svoju okolinu, a nije u skladu sa činjenicom da su svi ti ljudi koji su sedeli oko ludog komandira silom odvedeni na prugu, i da je malo izgleda da ti „frajeri“, kako o njima zaista misli Žika Pavlović, nasednu ovakvoj jednoj romantičnoj provokaciji. 

Ako su se i digli, digli su se više silom, više zato što ih je taj primer, ne povukao, nego prosto prisilio i što su se možda uplašili da će iz toga da naiđu po njih nepovoljne posledice.

Mislim da moramo biti realni kad govorimo o svojim uspomenama. Da im ne smemo tovariti ono što one ne mogu da ponesu, a da te uspomene ne postanu smešne. 

Postoji jedna druga istina, jedna istina tih 40 mladih ljudi koji su sedeli, dok je komandir urlikao, sedeli ne zato što su mrzeli svoju zemlju, nego zato što nisu hteli da dozvole da ih ljudi prisiljavaju da je vole i da je vole na onaj način koji im je propisan.


No comments: