Život na ledu L16 deo

Život na ledu L16 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, petak, 28. januar 1983. godine

Citati i komentari dnevnika Žike Pevlovića.

Sa zakašnjenjem dobijam dvanaesti, decembarski, dakle, broj “Književnosti” od 1982. godine, pa evo sa zakašnjenjem završavam sa komentarima dnevničkih, odnosno spomenarskih beležaka Živojina Pavlovića, koji pod naslovom “Cirkuski furgon” izlazi tokom 1982. godine u časopisu. 

Ovaj se komentar odnosi na jedanaesti nastavak, izašao u broju 12 za 1982. godinu. Odmah na početku Pavlović kaže, misleći na Makavejeva:

“(...) Mak je pedesetih godina, bio opsednut kontraverznom aktivnošću: razaranjem birokratskih mehanizama u kulturi, ždanovističkih shvatanja u umetnosti, totalitarističke autarhije u ideologiji, ciničnog pragmatizma u politici; i stvaranjem individualizma u umetnosti, demokratizma u kulturi, relativizma u ideologiji, doslednog humanizma u politici. 

Time je, u toku mnogih godina, ostao privržen skojevskim idealima kojih se, intimno, nije nikada ni odricao. (...)”

Ja moram priznati da ovako sklopljenu rečenicu, ovako formulisane silogizme, nisam kadar da razumem. Kako je moguće da je Makavejev postao borac za relativizam u ideologiji, a istovremeno veran skojevskim idealima? Kako se demokratizam, ne samo u kulturi nego uopšte može spojiti sa skojevskim idealima? 

Na koji način se u stvari može istovremeno u duši ostati skojevac, a boriti se sa svim skojevskim motivima koji se u stvari nalaze u birokratskom mehanizmu, u ždanovističkom shvatanju, u totalitarističkoj autarhiji, ako možda ne i u ciničnom pragmatizmu?

U ovu vrstu iznenađujuće protivurečnih zaključaka spada i misao Živojina Pavlovića o Makavejevu po kojoj:

“(...) Kao što mu ni duh ne podržava preživelo i tradicionalno: violentnost i promene osnova njegovog bića. Ako ni po čemu drugom, po ovim osobinama Mak će i do smrti ostati revolucionar. To jest Idealist.”

Mogu još da verujem da je violentnost jedna od osobina revolucionarnosti, ali nikako promene osnova. Ako su promene osnova jedna od konstituenata revolucionarnosti, onda je revolucionar osoba koja permanentno menja svoje osnove, pa prema tome sa njima i svoje stavove.

 Ako sve to zajedno čini jednog idealistu, onda ja više ne znam šta je to idealizam. A ne znam u stvari ni šta su to skojevci. Jer moje pamćenje, ako me ne vara, skojevci sa kojima sam ja imao prilike da se susrećem, nisu se ni najmanje odlikovali ovim osobinama koje Pavlović pripisuje Makavejevu. 

Pogotovo se nisu odlikovali nikakvim relativizmom u ideologiji i nikakvim demokratizmom, ne samo u kulturi nego i u svim svojim delatnostima. 

To su bili mahom neobrazovani, mahom čvrsti momci koji su duboko verovali u jedan primljeni ideal, bili poslušni u odnosu na partijske direktive i samo u tom okviru bili pragmatici ukoliko je to bila i sama partija. 

Međutim ništa od cinizma kod njih nisam video, ništa od onoga cinizma koji se sada može videti možda u novim skojevcima, u novim generacijama. 

Čini mi se da je ovaj sud Živojina Pavlovića o Makavejevu ispunjen protivurečnostima, ali više od toga, ispunjen verovatnom nadom da bi se i tako mogao skojevski ideal protumačiti, a budući da je Žika Pavlović bio i sam skojevac, pretpostavljam da na taj način on čini komplimente i svojim vlastitim idealima, odnosno onim idealima koje je on podmetnuo pod skojevske.