Wednesday, March 29, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CVIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 21. april 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost“ (Beleška za esej.) Nastavak

Zamislimo da je magičnim putem jedan od konzervativnih duhova, iznenada postao obdaren talentom književnog izražavanja. Da li bi on stvarnost i dalje gledao na stari način? Ja ne verujem. Čim bi stao da je umetnički interpretira, ona bi se deformisala u meri u kojoj je on talentovan, ali umetnički, stvaralački deformisala.

Pri tom takav čovek bi zaboravio ili upravo tek tada osetio da je ranije, dok dara nije imao, takođe deformisao stvarnost, samo bez stvarnog uspeha. Ovde leže koreni dihotomije kod pisaca koji se bave aktivnom politikom. Pre ili kasnije, zavisi od dara, moraju se oni opredeliti, inače će i na strani politike i u zoni umetnosti proizvoditi mrtvorođenčad.

Posmatrajte dete koje se igra nekim predmetom naše stvarnosti, stvarnosti odraslih, jer to su zapravo dve stvarnosti, u stvari dva lika jedne iste stvarnosti. Ono se ni najmanje ne oseća obaveznim našoj logici premda za nju zna, pa joj se i vraća čim igra prestane. Dete ne menja stvarnost kao što to ni umetnost ne čini, ono je samo drukčije vidi i tumači.

Putem imaginacije koja je u srodstvu sa stvaralačkom, a i sa ludačkom, dete će u komadu svijenog drveta videti revolver u igri i ponašaće se kao da ga zaista ima u ruci. Kad igra prestane dete će odbaciti revolver i on će tog momenta opet postati obično drvo.

Na početku igre lopova i žandara, detinja će se imaginacija izvesno vreme morati boriti sa nasleđenom logikom odraslih i sa vlastitim iskustvom, da bi od drveta u ruci uistinu napravio revolver. Niža objektivna stvarnost mora biti savladana da bi ustupila mesto jednoj višoj – subjektivnoj. Dodajem da je ova subjektivna stvarnost višeg reda isključivo u umetnosti. smoke_skull_gun
 U nauci, u politici, ako se ona kao nauka shvati, ona je nižeg reda. Ono na čemu se bazira umetnost, od toga trpi i nauka i politika. Subjektivno je oblast umetnosti objektivno oblast drugih oblika našeg saznanja i naših aktivnosti.

U vatri igre, da nastavim metaforu, kasnije, doživeli smo svi to u svom dečijem iskustvu, za dete će to drvo izvesno vreme zaista biti revolver, jer bez tog momenta apsolutnog uživljavanja igra nije moguća.

Tuesday, March 28, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CVII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Četvrtak, 21. april 1983. godine.
„Umetnost i stvarnost“ (Beleška za esej.) Nastavak beležaka za esej „Umetnost i stvarnost“.

 Pod pretpostavkom da znamo šta je umetnost a videćemo da ne znamo sve dok ne definišemo stvarnost kojom se ona u načelu bavi, dakle da bismo uopšte načeli tu temu moramo definisati stvarnost. Moramo videti šta ona ne obuhvata, a šta obuhvata, i da li ima nečega što ona uopšte ne obuhvata. Moramo, dakle, definisati njen opseg, njeno značenje, njene forme, i njene slojeve, odnosno nivoe.

Moramo videti postoji li stvarnost višega reda, kojima umetnost treba da se bavi i one nižega, koje mora ili može zanemariti? Postoje li zatim stvarnosti koje znače više od sebe, obuhvataju, dakle, nešto od univerzalne strukture što kao zamršena arborizacija ispod empirije povezuje pojave a ponekad ih i snabdeva svrhom? Can-We-Get-Over-It
 Sve u svemu moramo znati šta je stvarnost kojom želi naša reč, misao, da se bavi. Tek potom možemo pristati uopšte da razgovaramo o onome o čemu mnogi neprofesionalni posmatrači i sudije umetnosti žele najpre da govore – o načinu bavljenja stvarnošću. Niko od njih očigledno nema ništa protivu izvesne, pa i tabuisane stvarnosti kao sadržaja umetničkog dela.

Oni se protive načinu, čak i kada je on ispravan, čak i kad je on jedini. Takvi ljudi ne zahtevaju od umetnosti zapravo nikakvu stvarnost, oni žele naprosto da ona u nju projicira njihove ideje o njoj. Kad to čini - umetnost je OK, kad ne čini - ne valja. I opet, dabome, nije reč o stvarnosti već o načinu, o njenoj interpretaciji.

Monday, March 27, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CVI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 20. 4. 1983. godine.
O mom shvatanju Arkadije u Runu. 

Kao i eden, Arkadija je u prvom redu priroda, ali ne kao sredina, kao veštački vrt kojim se fingira neki lirski panteizam, već kao deo nas, nas koji smo nerazlučivi deo njen. To nije romantičarski povratak prirodi, tirolska koliba kraljice Marije Antoanete, već samosaznanje enozisa, Arkadija je dakle jedan piktografski simbol.

Arkadija je potom i apstrakni prostor konačne forme jednog bića, kraj njenog očajničkog kruženja kroz oluke života u potrazi za zlatnim runom. Istočnjačka nirvana, zapravo, bezobličnost i nematerijalnost koja je u literarnoj simbolici predstavljena Crnim Konjem bez belege, jednom savršenom konačnom formom, dakle samim zlatnim runom. First-Public-Acco
 Najsavršenija forma je uostalom ona koja ne postoji. Ovo se stanje nepostojanja simboliše u samoj knjizi razlikom između prvobitne Arkadije na Peloponezu, kod mene na početku vremenskog ciklusa, a u Argu kompoziciono, dakle u VII knjizi, koja je vidljiva, opipljiva, geografski locirana, zemaljska i stvarna, i konačne Arkadije u epilogu, koji se ne vidi, uostalom kao ni Crni Konj koji njoj stremi, jer je ona u drugoj dimenziji, van postojanja.

Pošto je spajanje sa prirodom moguće samo kroz telesnu smrt, a postizavanje savršene konačne forme moguće jedino u nepostojanju, Arkadija u kojoj nestaje Simeon Njegovan, alias Noemis, alias Crni Konj bez belege, je smrt koja ne postoji.

Friday, March 24, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Sreda, 20. 4. 1983. godine.
S mitom o Sizifu - Alberta Kamija. (Nastavak.) 

Kami, Mit o Sizifu, nastavak razmišljanja. Na strani 23. Kami kaže:

„(...) Umor je na kraju čina mahinalnog života, ali s njim istovremeno započinje kretanje svesti. On je razbuđuje i izaziva nastavak. Nastavak - to je nesvestan povratak lancu, ili - to je konačno buđenje. Na kraju buđenja pojavljuje se, s vremenom, posledica: samoubistvo ili obnova. Po sebi, zlovolja ima nešto odvratno.

Ovde, međutim, ja moram da zaključim da je ona dobra. Jer sve počinje sa svešću i sve vredi samo pomoću nje. Ove primedbe nemaju ničeg originalnog. Ali su one očevidne: to je dovoljno za neko vreme, prilikom kratkog ispitivanja porekla apsurda. Jednostavna ’briga’ je u početku svega. (...)“

Sećam se sa koliko sam istrajnosti i sa koliko brige beležio svoje misli o umoru i neraspoloženju sredinom pedesetih godina. To je zapravo bio moj pokušaj da definišem ishodišne tačke apsurda, da pronađem njegove eventualne izlazne tačke, da mu izmerim opseg, značenje, i da ga na taj način racionalnim definicijama pobedim.

Onako otprilike kao što se zamišlja da će otkrivanje dubokih korena neke traume otkloniti posledice ove traume po nečiji život. Umor je dragocen. Umor nas primorava da mislimo. Da mislimo o svemu što ga je izazvalo. Umor nas približava vratima, ali vrata ta su zatvorena. Samim osećanjem, poznavanjem umora, ona se neće otvoriti.

Moramo prepoznati njegove razloge. Sada nastaje jedan beskonačan krug samoobmane kojim štitimo i nesvesno svoje pravo na život, kad ga već imamo, kad smo ga već iskusili.

Tražeći uzroke umoru na kome se temelji i naša briga i naše raspoloženje, briga okrenuta budućnosti, neraspoloženje prošlosti, premda je briga za sutra samo projekcija neraspoloženja onim što je bilo juče.

Mi te razloge nalazimo uvek, nalazimo tamo gde caruje privid. Umorni smo od velikih neskladnosti našeg zanimanja, braka, očinskog ili finansijskog položaja, niz skupljenih neuspeha, monotonije svakidašnjice, ili dramatičnih trenutaka kojim se ona prekida, koji bi zapravo morali da budu cenjeni, za kojima bismo morali žudeti, ali koji nas odnekuda smrtonosno zamaraju, zamaraju više nego monotonija. Not-In-The-Mood-For-Sanity2

Pronalazimo da smo umorni od svega osim od života. Zamišljamo u stvari da je sve to što smo okrivili za naš umor nešto drugo, a ne život. Da je život nešto što nas mimoilazi i da bi sve bilo drukčije ako bi dosadašnji pseudo-život zamenili za onaj pravi.

Thursday, March 23, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CIV 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 20. 4. 1983. godine.
Simboličan jezik. (O simboličnom jeziku u Runu.) 

Simbolični jezik piktografske varijante protumačiće crtež u obliku ribe – pojmom rube. Ali to može biti u njegovom prvom stepenu značenja, na prvom empirijskom nivou smisla. Na drugom još uvek empirijskom, ali sada posrednom, asocijativnom, crtež ribe može značiti vodu, reku ili more. U nekom trećem, višem, apstraktnom, crtež ribe označava mutavost, ravnodušnost, pa čak i izvesnu tajnu. Unmasking

 Nešto što se o sebi čuva da šta kaže. To je bio put kojim sam hteo da stvorim ne samo nova značenja već i nov jezik, za posmrtna razmišljanja Simeona Njegovana, na početku VII knjige Runa, pre nego što sam ih preneo u finale VI knjige i subsumirao poslednjim razmišljanjima Simeona Njegovana, brišući tako veštačku granicu između života i smrti.

Wednesday, March 22, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CIII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 20. 4. 1983. godine.
Svet kao eksperiment i njegova zamorčad. 

Ovo stanovište je optimistično. Ono pretpostavlja da postoji viša inteligencija koja sa nama eksperimentiše i koja od toga ima izvesne koristi.

Ali zamislimo da takve više inteligencije nema. Zamislimo da smo mi u odnosu na stalno promenljive uslove opstanka prosto zamorčad iz čijeg ponašanja nažalost nikakva viša istraživačka inteligencija ne izvlači nikakve zaključke. Da smo mi jedan prirodan, ali nekoristan eksperiment. Besmisao koja se igra smislom. western_dhimmis Izlaz bi naravno bio u racionalističkoj filosofiji, po kojoj mi eksperimentišemo sami sobom da bismo doveli do progresa. Taj izlaz je sumnjiv, eksperimenti ne daju dobre rezultate i ma koliko se trudili da u naše eksperimentalne procese sa samim sobom i sa svetom u kome živimo unesemo neki red, cilj toga reda se ne vidi.

Tuesday, March 21, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CII 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Sreda, 20. 4. 1983. godine.
Svet kao eksperiment i njegova zamorčad. 

U Besnilu sam negde u prvoj petini (strana 130., prim Lj. P.) zapisao razmišljanje lekara Luke Komarowskog. Ono glasi: „(...) Zašto da ne ? U naročitoj laboratoriji neograničene eksperimentalne populacije, beskonačnih mogućnosti za biohemiske kombinacije? Jednoj Zemlji, na primer? Ljudske predsave o Zemlji, čak i posle mirenja sa solarnom teorijom nepopravljivo su pompezne.

Ljudske predstave o kosmosu neizlečivo antropocentrične. Koliko su, u međuvremenu, istinite? Da li je, uistinu jedino čoveku, s njegovom besmrtnom dušom, dato i pravo da eksperimentiše s drugim živim bićima? Da li je uistinu, jedino on može, sme, ume svoje istine saznavati putem patnje, nesreće, umiranja drugih? Jedino on u tzv. laboratorijama imati krvave žrtvenike svoje žeđi za saznavanjem.

Zar i čovekova Zemlja ne bi mogla biti tek nečija laboratorija, ljudi nečije eksperimentalne životinje, na kojima neka napredna civilizacija s humanom ravnodušnošću prema životu, testira svoje intergalaktičke insekticide, a visokosisarska ih populacija ovde dole u agoniji doživljava kao sve strašnije bolesti.

Naravno da bi to Zemlja mogla biti. Da li bi ljudi to mogli biti? Jer, što je u Sunčevom sistemu čovek, u drugom može biti insekt. Insekt progonjen ovde, može biti gospodarska rasa negde drugde. Ekologija ne poznaje univerzalno prvenstvo, a biologija nikome ne priznaje pravo da večno bude u vrhu života.

To bi na razuman način objasnilo uništavajuće epidemije, tumačene dosad spontanostima nepoznatog mehanizma.

 I Mojsijeve biblijske pošasti, i Crnu smrt, kugu od 1347, koja je do 1350, samo za tri godine eksperimentisanja bacilom Pasteurella Pastis, odnela trećinu Evropljana, četrdesetak miliona ljudskih zamoraca, podleglih ekstrastelarnoj inokulaciji španskom influencom ranih dvadesetih ovog stoleća, laboratorijsku regularnost kineskih epidemija, vulkanske provale smrtonosnih infekcija među kičmenjacima, pa, zašto ne, i tri bolesnice na aerodromu Heathrow. Magician
 Jasne bi postale propasti Atlantisa, drevnih mediteranskih civilizacija, Astečke imperije, i s naučnom preciznošću mogli bi se predvideti završeci savremenih kultura, kao što se u minut može predskazati sudbina laboratorijskih životinja koje su nadživele eksperimentalnu svrhu.

Luke se nasmešio bez radosti. Mogao je čuti kako se njemu sličnoj sentimentalnoj budali koja se protivi vivisekciji, i tamo, s one strane Mlečnog puta, odgovara: ’Za ime Boga, čemu tolika buka, pa to su dole samo ljudi. (...)“

Monday, March 20, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo CI 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 19. april 1983. godine.
S mitom o Sizifu - A. Kamija. (Nastavak.) 

Očigledno je da on u toj navici vidi zapravo žudnju za životom, i da ne misli da naša misao koja dolazi kasnije u stanju je da tu naviku razbije i da nas privede odricanju od života. Oni koji žive za veliku ideju obično ne veruju da život ima smisla, ali pretpostavljaju da ga može imati ako se ta njihova ideja oživotvori, ako između nje, te ideje, i života dođe do stvaralačke simbioze.

Oni dakle drže da postoje upravo zato da životu bez smisla poklone neku svrhu. I oni se obično ubijaju tek onda kad ustanove da je i s tom idejom život ostao besmislen, često još upadljivije, jer pošto je već bio besmislen, sada je najednom postao još i težak.

 Prosečnog čoveka, međutim, ne brine nedostatak opšteg smisla u životu, nego prisustvo neprilika koje on istavlja pred njega. Lakše će podneti besmislenost života nego njegovu težinu. Za Kamija je osnovno praktično pitanje – ne da li život ima smisla, nego treba li, uprkos njegove očigledne besmislenosti, nastaviti da se živi.

Tu se već jasno ocrtava slika Sizifa koji gura svoj kamen znajući da ga nikud neće moći odgurati. Dakle da li uviđanje apsurda nužno zahteva njegovo sagledavanje u smrti. Kami kaže:

„(...) Apsurdni svet više nego ma koji vuče svoju plemenitost iz svog bednog rođenja. (...)“ Da Vinci Ovu ideju Kami dalje ne razvija trenutno. Ali u njoj se krije i izvesna tajna apsurda. Ona je u prvom redu u prinudi da se u njemu nađemo, u nedostatku slobodnog izbora. Ako je to tako, ako je apsurdnost sveta bar delimično po poreklu stvar prinude s kojom smo u njega uvedeni onda bi pitanje slobodnog izbora moglo biti oruđe za njegovo savladavanje.

Friday, March 17, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo C

ODLOMCI DNEVNIKA, deo C 

 Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 19. april 1983. godine.
 S mitom o Sizifu - A. Kamija. (Nastavak.) 

Nastavak razmišljanja nad Kamijevom knjigom Mit o Sizifu. „(...) Ubiti se,“ kaže Kami, „znači priznati da nas je život prevazišao ili da ga ne shvatamo. (...)“

Međutim, pod izvesnim uslovima očigledno je da to može značiti i da smo ga napokon shvatili, shvatili kao klopku, zatvor, iz koga se smrću spasavamo. Naše bi samoubistvo tada bilo objava da smo prozreli trik, da u životu zapravo nema ništa za shvatanje i da mi pod takvim uslovima ne želimo da ga živimo. Za čoveka koji se našao u svetu bez smisla, u svetu čiju svrhu ne shvata,

Kami upotrebljava izraz „stranac“. Izraz zvuči dobro i njemu blagodareći dobili smo jedan od najdubljih kratkih romana svetske književnosti. Ali ne pogađa sadržaj potpuno ono što Kami stvarno misli. Čovek se ne rađa svojom voljom, čin rađanja je prinudan, i život je jedna prinuda. Stoga je čovek u životu prognanik u prvom redu, prognanik iz bezbednosti smrti u neizvesnost života.

On je dakle zarobljenik, ne stranac. Zarobljenik čija je jedina šansa sloboda u bekstvu. A jedina mogućnost bekstva, bekstvo unatrag, odnosno samoubistvo. 08carryx
 Savremena filosofija operiše pojmom težnje ka ništavilu. Ali se ta težnja mora dokazati. Težnju za životom ne moramo dokazivati. Ona spada u takozvane očiglednosti, one Šestovljeve opasne očiglednosti u koje s vremena na vreme i ipak možda bolje posumnjati. Šta upravo dokazuje žudnju za životom?

Thursday, March 16, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Ponedeljak, 18. 4. 1983. godine.
S mitom o Sizifu - Alberta Kamija. 

Rad na Runu VII vodi me ponovo nekim aspektima egzistencijalističke filosofije. Uzimam opet Kamijev Mit o Sizifu. Nekadašnje čari, ubedljivosti je nestalo, ostaje samo začaranost memorije. Sećanje na stari utisak, čar iz druge ruke. Već prva fraza izaziva otpor.

„(...) Postoji,“ veli Kami, „samo jedan doista ozbiljan filozofski problem, samoubistvo. (...)“

Ja bih rekao da je jedini filosofski problem kako samoubistvo izbeći. Pitanje međutim da li to kako obuhvata i pitanje zašto? Na prvi pogled to je čini se isti sadržaj filosofije posmatran iz različitih uglova. Ali stvarno upravo u tim uglovima, ne u sadržaju, je sav problem življenja, sva tajna apsurda.

Kami zatim veli da nikada nije video nekoga da je umro zbog ontološkog dokaza. To je istina. Ali nije mogao videti nikoga ni da umire zbog bilo kakvog drugog dokaza. Možda jedino izuzetak čini naučnik koji ubrizgava sebi bacile neke bolesti da bi isprobao svoj serum. Ali tada on ne umire zbog dokaza, nego upravo zbog odsustva dokaza, zbog toga što nije dokazao ono što je želeo dokazati.

I odmah zatim jedna treća misao u kojoj Kami vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da ne vredi živeti, nije u najmanju ruku precizna. Jer ti ljudi u prvom redu drže, ako u pitanju nije filosofsko samoubistvo, kome očevidno Kamijeva misao vodi, svi ti ljudi umiru, odnosno ubijaju se zbog toga što drže da njihov život ne vredi, ili što više njihov život nisu kadri izdržati.

To ne važi za druge ljude. Osećanje što ga ima čovek koji boluje od teškog oblika raka, ne može biti preneto na ona osećanja koja imaju ljudi koji od raka ne boluju. Dakle, to što Kami ne vidi, odnosno vidi da mnogi ljudi umiru zato što smatraju da taj život ne vredi živeti, odnosi se isključivo na te ljude i na naročite okolnosti u kojima ti ljudi žive svoj život.

Njihovi zaključci nemaju univerzalni, dakle nemaju filosofski značaj. Njihova filosofija potiče od ličnog iskustva, a ne od jednog univerzalnog iskustva, od iskustva egzistencije kao takve. Monk at the sea
 Jedino se četvrta Kamijeva ideja, i to na planu istorije, kao osnovni paradoks idealizma, može smatrati donekle neporecivom. A to je ideja da ono što se naziva razlogom da se živi, istovremeno je i vanredan razlog da se umre. Reći, kao što Kami kaže, da je smisao života najpreče pitanje, razumno je opšte mesto antropocentrične filosofije.

Wednesday, March 15, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Nedelja 17. 4. 1983. godine.
O Noemisu, Sizifu i apsurdu. (Beleška za Zlatno runo VII.) 

Apsurd je odgovoran za komično osećanje života i tako osuđujući nas na besmisao daje nam u ruke oružje, ako ne za njegovo preovladavanje, ono ipak za njegovo podnošenje. Kamijev Sizif tragičan je samo u trenutku kada mu se kamen dovaljan do vrha otme i vrati na podnožje, pa i ta slika, ako zanemarimo njeno nesrećno značenje, izaziva na prvom mestu smeh, i to refleksivno.

Kada biste takvu situaciju videli u običnom životu, vi biste se nema sumnje nasmejali, ne shvatajući da se smejete sebi, svom životu i svojoj sudbini. Ostali aspekti procesa sizifovskog takođe su tragikomični.

Kad se čoveku čije napore posmatrate sa strane, kamen i po drugi put vrati, vi ćete se po liniji nagomilavanja efekta još više nasmejati, ali kada, pošto ste ustanovili da se kamen uopšte ne može do vrha dovaljati i preko vrha prevaljati, vi ste videli čoveka kako to ipak i po treći put pokušava, smatraćete da je takav čovek lud, i u vama se najedanput počinje javljati sažaljenje, saosećanje koja ubija smeh. I priča za vas, ta vaša vlastita priča, koju vi ne prepoznajete kao svoju, postaje tragična. TN-GhostlyAttendance32
 Komedija ovde prethodi tragediji. Ponavljanjem slučaj postaje pravilom, izbor – sudbinom, smisao se gubi, radnja postaje besmislena, a komedija se pretvara u tragediju.

U Trakiji, dakle paklu, istoriji, životu, kad Noemis susretne Sizifa, koga neće prepoznati, on će proći sve ove stadijume osećanja, smejaće se, čuditi, osećaće najzad sućut, saosećanje, sve dok ne spozna tragičnost ove pozicije, ne prepozna Sizifa, a zatim seti se mita i shvati da je ono što vidi u stvari ilustracija njegove vlastite sudbine, ovde, koja započinje na obalama Trakije, na obalama pakla, života i istorije.

Tuesday, March 14, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXVII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXVII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 15. 4. 1983. godine.
Apsurd kao alibi. (Nekoliko ideja o apsurdu) 

Jesmo li mi od apsurda napravili moderan mit, koji bi trebalo da ozakoni i definiše našu budućnost kao što su drevni mitovi ozakonjivali i definisali našu sadašnjost. Da li je on, dakle, naše univerzalno izvinjenje za tzv. prinudne i neizbežne promašenosti naše egzistencije. Jedna filosofska poezija u kojoj se konzervira u empiriji propala zabluda antropocentrizma.

Neobično je da je osnovni sadržaj svake filosofije apsurda uvek bio u tome da se tom apsurdu nađe smisao, a ne da se apsurd kao takav prizna. Dakle u svakoj od tih filosofija krila se jedna bazična protivurečnost. Umesto da to bude zaista filosofija apsurda, koja će taj apsurd dovesti do univerzalnog obeležja naše egzistencije i našeg ljudskog opstojanja, mi smo stalno pokušavali da mu nađemo neki smisao. aristotle-homer

Apsurd smisla ne može imati. To nije samo pojmovni contradictio in adjecto, to je sadržajni contradictio in adjecto. Priznati apsurd znači učiniti potpuno besmislenim naše postojanje, a to je jedina i prava konzekvencija filosofije apsurda. Sve drugo je alibi, sve drugo je pokušaj da se od filosofije apsurda napravi druga filosofija.

Dakle da se jedan optimistički pogled na svet, putem čitave jedne pesimističke terminologije prokrijumčari u filosofiju. Krajnji oblik ovih napora je nalaženje baš u apsurdu najvišeg smisla postojanja, proglašavanje apsurda za onaj bitan uslov našeg takozvanog napretka u onom smislu u kome se u savladavanju kompleksa inferiornosti usput stvaraju velika dela.

Monday, March 13, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXVI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXVI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Petak, 15. 4. 1983. godine.
O legitimitetu Odbora za zaštitu umetničkih sloboda. 
 (Neke beleške za esej „Umetnost i stvarnost“.) 

Odbor za zaštitu umetničkih sloboda je nužna i prirodna posledica i stanja u kome takva sloboda postoji i onoga stanja u kome ona ne postoji. U prvom slučaju je njegovo postojanje omogućeno slobodom koja postoji, a da slučajno tu i tamo ipak ne bi prestala postojati. U drugom ona je, taj Odbor je, zaustavljen nepostojanjem takve slobode.

Svaka debata na temu opravdanosti Odbora besmislena je. Ona se jednostavno ne sme prihvatiti. sacred2
 Prihvatiti je znači posumnjati u njegovu opravdanost, upravo ono čemu teže izvesne političke provokacije. Ako zakon za sebe drži da je dovoljan u toj zaštiti umetničke slobode, dok u međuvremenu sudi jednog pesnika na robiju, onda zakonu treba otvoreno reći da kao što slobode nikada nije dovoljno, ni njenih obezbeđenja nije dovoljno.

Njena obezbeđenja nikada neće biti suvišna. Ako partija drži da brani slobodu, zašto bi joj smetao jedan Odbor, jedna institucija, koja je tu da joj u toj proklamovanoj odbrani pomogne, ili se kao i uvek razlikujemo u definiciji tog pojma slobode. Ako je Odbor, kako neki kažu suvišan, šta to mari, to ne znači da je i štetan.

Friday, March 10, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 12. april 1983. godine.
Viktorijansko ponašanje savremenih vlada. 

Postojalo je pravilo za ponašanje viktorijanske dece. Viktorijanska deca morala su se tako ponašati da se vide, ali ne i da se čuju. Savremene vlade morale bi se videti, ali ne i osećati. Nažalost mnoge od njih ne vide se, ali se utoliko više osećaju, a većina se i oseća i vidi. Betrayal_Of_Jesus

Thursday, March 09, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXIV

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXIV 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 12. april 1983. godine.
Šamsudovsko shvatanje srpsko-vizantijskih odnosa iz 1298. g. 

Osnovni problem sa kojim se suočavam u drugom delu treće parnice VI knjige Zlatnog runa odnosno u 1298. godini ženidbi Milutina sa Simonidom, je izbegavanje da srpsko-grčke odnose dajem onako kako ih je slikao kroz svoju kentauromahiju Šamsudinov ciganski cirkus, pod Sigetom 1566. godine. Naime da mrzeći Turke Srbi ih hvale i da im se dive.

Otprilike onako kao što se kod nas 1948. godine, a i u poznatim boljševičkim čistkama, pravljeni zapisnici sa saslušanja.

Vi ste na primer mogli isledniku kod nas 1948. godine, odnosno morali ste isledniku, bez obzira kakve odgovore davali, potpisivati zapisnike u kojima vaši razlozi za otpor komunizmu nisu proisticali iz toga što je komunizam jedan promašeni, nepravedan, nefunkcionalni poredak, već zbog toga što ste smatrali da je upravo funkcionalan, da je on pravedan, da je on jedini moguć, i to što je on funkcionalan, jedini moguć i pravedan, i tako dalje, to je vas kao neprijatelja primoravalo na otpor.

Dakle vi ste implicitno u svojoj optužbi hvalili komuniste. Ja sam to morao izbeći u ovom pismu, jer bi bilo krajnje očevidno da je cela funkcija pisma Simeonovog, glumca Simeona, Velikom logotetu konstantinopoljskom da se napravi jedna pohvala, jedna oda Srbima. 200276366-001

 Naprotiv iz pokude, mržnje, ironije, sarkazma, podsmeha, treba da proistekne utisak straha, a tek odavde, posredno, izvesna istorijska veličina Srbije u tom istorijskom trenutku.

Sasvim je drugo pitanje, ja iskreno sumnjam u to, proučavanje istorije nije me do tog uverenja dovelo, dakle iskreno sumnjam, odnosno pitam se, kolike su zapravo stvarne šanse bile srpske u borbi za vizantijsko nasleđe, čak i da nije bilo turske invazije.

Wednesday, March 08, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 5. april 1983. godine.
 „Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve (nastavak) 

Ima u tom separatu još puno slika, puno crteža, rađanja kontinenta, Atlantide, veza horizontalnih i vertikalnih istorijskih, jezičnih, rasnih. Ima zatim uporednih rečnika koji pokazuju apsolutno da su svi jezici, bitni jezici u stvari potekli od srpskog jezika.

Ovde doduše vidim srpski, ruski, poljski, albanski, komparativnu listu, verovatno nije se stiglo do modernih, a zatim vidim srpski-ertrurski, srpski-persijski, srpski-pruski na primer, i tako dalje. Znači sve je to obuhvaćeno srpskim jezikom praktično, i sve ostalo je zamor.

Međutim najbolje bi bilo završiti ovaj izvod odatle, onim čime je suštinski, istorijski, pregled završio i sam Milić od Mačve, sa onim „Rgnem ti ga majci“ kao glavnim etimološkim dokazom za srpski jezik kao pramajku svih jezika.

 Za mene je sad nažalost već kasno, ja sam duboko u Zlatnom runu, da koristim i ova naučna otkrića Milića od Mačve kao što sam koristio za svoje fantazije neke ideje pokojnog profesora Budimira. Ali bih lako mogao da nešto od toga koristim za svoj budući roman Atlantis.

Nevolja je samo u tome što bih ja želeo da od Atlantisa napravim jednu ozbiljnu metaforu na našu civilizaciju, a uvođenjem Srba u Atlantis bojim se da bih napravio parodiju i da ona čak i ne bi toliko uspela koliko ova naučna analiza Miliča od Mačve. No ma šta uradio, ma dokle dospeo u korišćenju ovog materijala ostaje da je čuvena vedska rečenica „Rgnem ti ga majci“ duša i osnova ove filosofije. 200244641-001
 Međutim moram priznati da osećam izvestan ponos čitajući separat i pitam se zaista ma gde i ma u čemu ustupali drugim narodima ima li ijednog koji ima toliko talentovanih manijaka koliko imamo mi. A osećam i zavist.

On može sasvim lepo u mom modelu da stvara ovakve separate i da piše vrlo zanimljive tvorevine i naučne i literarne. A ja kada bih se poduhvatio da to isto postignem u njegovom slikarstvu nikuda ne bih dospeo. Uspeo bih verovatno jedino da „Rgnem majci“ celokupno slikarstvo.

Tuesday, March 07, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 5. april 1983. godine.
 „Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve (nastavak)

 I u pogledu Atlantide odnosno njenom mestu Milić od Mačve daje doprinos nauci. Naime ja sam uvek do sada mislio da se Atlantska lokacija Atlantide zahvaljuje Platonu, međutim – ne. Milić od Mačve optužuje Platona za jednu drugu teoriju i kaže:

„(...) Platon je, dakle, sasvim pogrešno zaključio u svojim čuvenim kazivanjima, da bi Atlantidu trebalo tražiti u Sredozemnom Moru, na mestu današnjeg ostrva Tere (Santorina) ili u oblasti Balearsa (Majorka).“ A sada dolazi poslastica.

 „Napominjem da su Atlantiđani razvili supra-civilizaciju, uspostavivši svoje moćne kolonije u Srednjoj Americi i okolo cele Afrike, posebno u Egiptu, Mesopotamiji i u Indiji.

Oni su se, kao uspravni Kromanjonci, visoki i do pet metra, crvene i guste kose, a puti bronzane i pegaste, ukrstili sa evro-azijsko-afričkim povijenim neandertalcem, visokim svega 1,5 metra, stvorivši novi tip čoveka – SO-RABA - dakle Srbina – „raba božjeg“ u odnosu na superiornog Atlantiđanina i njegovu kulturu. Stepenaste i kupaste piramide na Bliskom Istoku i srednjoj Americi kao i umetnički izraz svojstven svim tim kulturama, govori da je jezgro te kulture moglo biti jedino u sred Atlantika. (...)“ 0307grec

 Međutim to je stvar o kojoj nauka još uvek raspravlja, gde mogućnosti zaista postoje, ali da vidimo kako Milić od Mačve dalje sprovodi svoje pra, pra svetsko poreklo Srba. Da on očekuje izvesne proteste vidi se po tome što Milić od Mačve kaže:

Monday, March 06, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXI

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXXI 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 5. april 1983. godine.
 „Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve (nastavak) 

Oh, Isuse! Sad Milić pošto ponovo naknadno još jedanput rešava pitanje Arbanasa, prelazeći na Kosovo i Metohiju, i tu usput rešava i pitanje pripadnosti Ilijade i Odiseje, jer kaže da su lažni istoričari pošto su napravili totalan dar mar od istorije slično ovome umnom naporu, kaže:

 „(...) Kolektivne svesti zbilo se samo još sa nesrećnim trojanskim narodom i njihovim epovima Ilijadom i Odisejom. (...)“

Što do sada nisam znao. U stvari ja sam mislio da su to grčki epovi, a on tvrdi da su to trojanski epovi. To je jedno usputno novo otkriće Milića od Mačve. Međutim sad dolazi takođe do jednog od pravih otkrića. On kaže:

„(...) Što se tiče Ertruraca (Srednja Italija) i oni su sebe nazivali Rašanima, državu Rasna, a glavni grad Rasena (današnja Ravena). (...)“

 Iz ovoga znači jasno proizilazi da su i Ertrurci u stvari Srbi. On kaže:

„(...) I danas se u vatikanskoj biblioteci čuvaju pisma poznatog rimskog pesnika Ovidija, u vreme osionog Avgustusa, koji ih je slao prijateljima u Rim iz Dakije (Rašije) u kojima je navodio svoje stihove spevane na dotičnom SARMATSKOM, SARBATSKOM, dakle u stvari sarmatsko-srpskom jeziku. (...)“

Sledi zatim jedna opšta jezička teorija koja će biti naučnicima očevidno od velike koristi. Milić od Mačve kaže: 0816grec „(...) Svi ovi jezici“, dakle zapravo svi jezici „vode ka onom opštem indo-evropskom jeziku i svi lingvisti sveta danas (i juče) tragaju za onim „izgubljenim“ narodom, tj. sorabskim, koji je „RG-VEDSKIM“ jezikom govorio, tj. traga za PRA-MAJKOM, jezikom svih „Indo-Evropljana“, kako bi se tajni spisi zvani „VEDE“ mogli prevesti. Ja tvrdim da je to moguće preko srpskog (ili danas srpsko-hrvatskog), pošto se preko grčkih korenova nije daleko otišlo u prevođenju „VEDA“, Jer i on je „skorašnji“ jezik u odnosu na arhajski srpski, koji vuče korena još od pre propasti Atlantide! (...)“

Friday, March 03, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Utorak, 5. april 1983. godine.
 „Rgnem ti ga majci“ i atlanđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve (nastavak) 

Pošto je u nekoliko rečenica svršio sa naukom i istorijskim izvorima, među kojima najgore prolazi Konstantin Porfirogenet, i germanska nauka, koja je cilju Drang nach Osten-a falsifikovala istorijske izvore, i odbacila jezik kao bilo kakav dokaz postojanja Slovena pre njihovog silaska na Balkan, Milić od Mačve kaže:

„(...) Međutim istorija sasvim drukčije izgleda kada se u to uplete jezički postupak ispitivanja korenova reči, tj. nauka zvana etimologija. Po toj šemi izlazi da cela Pruska i sav Pribaltik potiču od Soraba, čemu su dokaz i danas prisutni Lužički Srbi u Nemačkoj, kojih ima još uvek oko 300 000 i pored gnusnih prisila fizičkih i kulturnih asimilacija.

Postoji podatak da Bizmarkova baba nije znala nemački, već je jedino govorila srpskim jezikom, a on sam na samrti izgovorio je jednu reč – Srbija! (...)“

Pošto je zatim etimološki rešio pitanje Albanaca kao lažnih i tzv. starosedelaca Balkana, premda bi on to pitanje rešio sa savremenim očevidno Albancima nešto drastičnije, mada ni ovo nije baš pitomo, on dalje prelazi na Srbe i kaže:

„(...) Još iz vremena rimskih osvajanja današnji albanski krajevi nosili su slovenska, srpska imena - Bela Gora i Crna Gora. ’Bela’ se odnosila na visoki beli kamenjar i snežne vrhove Komova i Prokletija, a ’Crna’ na šumski pojas i ravnicu izrazito crne zemlje i danas poznatu oblast - Crmnicu.

Takav pravi nastup objašnjenju toponima samo potvrđuju onu staru ozbiljnu teoriju da su Sloveni na Balkanu živeli od kako postoji sveta! To su oni tajanstveni Tračani (bez naknadno ubačenog ’t’ u stvari Račani, tj. Rasjani, Rasijani ljudi, potonji Rašani sa glavnim gradom Rasom i državom Raškom), Iliri i Pelazgi.

Ja tvrdim da su Pelazgi u stvari Belasci, tj. Beli ljudi, Sloveni i Srbi došli sa severa, a pokojni Mirko Rački (hrvatski slikar, umro skoro u 103. godini života, a bavio se etimologijom preko 50 godina, sa kojim sam imao prilike da izmenjam misli), utvrdio je jezičkom metodom, i to nepobitno da su Pelazgi – Sloveni, kao i sami Etrurci u Italiji. saul_dav
 Jedna od prvih verzija grčkog jezika ’dorski’ je srpski (!), pa zato moderni Srbi i Hrvati mogu danas prve pisane Homerove prepeve Ilijade i Odiseje da čitaju bez prevođenja. I Platon je tvrdio da se još u njegovo vreme po grčkim kućama govorilo ’pelazgiski’ i ’držalo se starih običaja’, što se iz etimološke šeme ’dorskog’ i današnjeg srpskog jasno vidi koji je to ’pelazgiski’ jezik bio.

Thursday, March 02, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXIX

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXIX 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

 Utorak, 5. april 1983. godine.
„Rgnem ti ga majci“ i atlantiđansko poreklo Srba – od Milića od Mačve. 

Ljiljana mi donosi iz Beograda separat pod naslovom Sorabi od Milića od Mačve, izdat decembra 1982. godine, odnosno 11 490. godine od propasti Atlantide. Ovaj separat izdao je Milić od Mačve povodom svoje scenografije za dramu Đure Jakšića „Seoba Srbalja“ u Narodnom pozorištu.

Pročitavši ovaj separat dolazim do ubeđenja da je stari, pokojni profesor Mirona Flašara, Milan Budimir, sa svojim paleobalkanskim teorijama, naročito u njegovom Istočnjaku, čudo racionalnosti u poređenju sa našim slikarem Milićem od Mačve.

Svoja razmišljanja na temu Srba i srpskog porekla on započinje jednom konstatacijom da su Srbi sa svojim jezikom autohton narod na Balkanu i u podunavskom bazenu, u širem smislu, što će reći, da su oduvek tu bili nastanjeni od kad postoji ljudski govor, a to znači od pamtiveka.

Zatim prelazi na teoriju o propasti Atlantisa, jer će kao što se vidi, Srbe izvesti direktno iz te propasti kao jedine preživele potomke mešavine Atlantiđana sa Kromanjoncima. On kaže: 7sgeorge
„(...) Pre propasti Atlantide, krajem diluvijuma, pre oko 11 500 godina, kada se granica ledenog pojasa povlačila linijom južno od Normandije, Alpima, srednjom Panonijom, Karpatima i Uralom, postojala je sasvim druga klima na prostoru Pirineji – Dinara – Himalaji i Karpati – Sahara, što je uslovilo stvaranje posebnog tipa čoveka kasnije nazvanog ’Indoevropljaninom’.

Do tog povlačenja leda na sever i lovca putem irvasa u istom pravcu na svom ovom prostoru opstajalo je, uz obilnu vlagu sa severa i bliskog toplog juga, jedinstveno Sorabsko etničko i jezičko jezgro, koje se kasnije raspalo raseljavanjem na sever kao i mnogobrojnim pomeranjima sopstvenih plemena a i upadom drugih naroda, stvarajući posebne oaze izolovanih plemena,

Wednesday, March 01, 2017

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXVIII

ODLOMCI DNEVNIKA, deo LXXXVIII 

Copyright © 2014 Službeni glasnik, Copyright © 1991 Borislav Pekić

 Subota, 2. april 1983. godine

Nastavak beležaka za eventualni esej „Umetnost i stvarnost“

Imam utisak da sam pozvan da igram u jednom kolu u kome se lično do mile volje mogu naskakati, dok se stvarno kolo odvija negde drugde. Ovo kolo u kome ja intelektualno igram, avetinjsko je kolo, ono ne postoji, ono se igra samo za mene i za meni slične. Takvo kolo ne vrti ništa izvan mene, ono vrti samo mene.

Takvo kolo ne služi ničemu izvan mene, ono služi za moja intelektualna i duhovna zavaravanja. Jedino mesto na kome moje ideje o odnosu umetnosti i stvarnosti imaju nekakve šanse da se suprotstave, čak i savladaju one antagonističke, jesu prostor, literarni prostor mojih knjiga. Sve ostalo je intelektualno avetinjsko kolo o kome sam govorio. 7moses