Wednesday, February 04, 2009

OBESENJAK VIII deo

OBEŠENJAK, Ispovedna farsa, od Borislava Pekića, VIII deo.
(VII deo Ovde)

UČITELJ: Dakle, kao što rekoh, ležeći, gospodin beše sasvim osrednji učenik medj’ klasama koje odgajismo, ni prineti očaravajućoj nadi našeg Zavoda koja se obesila o školsku računaljku – žica za desetice … Molim čašu voide! …

Ali kad vidimo kako se čak i naši najbeznadniji učenici vešaju godina pošto smo im dušom seme istine posejali, s gordošću uvidjamo svu umetnost truda koji nam se, vo vremja ono, priznajem, činilo uzaludnim … Molim čašu vode! … Ja sam višekratno polaskan što ste vi, mladi kolega, služaći se nepatvorenim životom kao nastavnim predmetom. Došli do istih iskustava …

Businessman with bull's head

OBEŠENJAK: … do kojih dolaze psi – lutalice u društvu šintera!
UČITELJ: Do istih iskustava, velim, na koja vas je upućivalo moje učenje. A vi se, opet, osećajte gordim što ste, mada još neobešen, hoću reći nepriznat, postali dokaz da mojoj ideologiji pripada budućnost.
PRIJATELJ: Malo mlitav dokaz, rek’o bih, doktore … (Cereka se.)

UČITELJ: Kolega, svi su dokazi mlitavi dok se ne poteraju …
PRIJATELJ: Ako ćemo pravo, nema u njemu zanosa …
UČITELJ: To je istina, ni prilježnosti …
PRIJATELJ: Ni poslovnog dinamizma nema …
UČITELJ: A ni neke metodičnosti. Ne vidim plana u tome …

PRIJATELJ: A nekmoli peredračuna … Najzad, gde mu je optimizam, za poslove je najvažniji optimizam … i samopouzdanje …
UČITELJ: Istrajnost, kolega …

PRIJATELJ: I sredstva, naravno. Nema velikih poslovnih poduhvata bez velikih sredstava. A ovde ih ni od korova nema. Gde ti je konopac i tronožac, prijatelju? Da, konopac i tronožac, a da o džakčetu za glavu, gvozdenom klinu, ukrštenim gredama i ne govorim …

UČITELJ: Preci nam se golim rukama davljahu, a gle, ova razmažena mladež ne može ni da se veša bez kojekakvih pomagala i sokoćala, spravica i napravica, konopaca i tronožaca …
OBEŠENJAK: Čemu ovo nepoverenje, gospodo, pa ja nisam odustao, samo se malo zagrevam … Ta meni je to prvina …

PRIJATELJ: (Tiho.) Doktore, biste li vi voleli da se i ja obesim?
UČITELJ: Prirodno. Mom učenju je svaki novi dokaz dobro došao …
PRIJATELJ: Onda mi recite u čemu je stvar … zašto se on veša?
UČITELJ: Otkud bih ja znao, kolega? … A i ne zanima me, ja se bavim isključivo mehanizmom čina … Čašu vode, molim! …

PRIJATELJ: Evo bokal, zasada, a doneću vam celo bure, vodoskok ću ako treba otvoriti u patosu … samo pomozite! I ja sam vam bio učenik, i to marljivi od njega, pa zar je pravo da se sad samo on koristi vašim učenjem?
UČITELJ: Ma kažem vam, ja znam zašto se ljudi vešaju – ali onako u principu. Svako, medjutim, u tome ima svoje pobude, interese, šanse, izglede … svoju tajnu …

PRIJATELJ: Ali on neće da mi je oda!
UČITELJ: E, tada se morate sami obesiti. To je jedini način da tajnu otkrijete. Eksperiment je jedini pouzdan naučni metod, i to eksperiment na sebi … (Glasno.) Pa hoćemo li?
OBEŠENJAK: (Lako uzvikne.) Zar je već svanulo?
UČITELJ: Nije, ali se morate pripremiti, kolega, osim ako nećete da nam se na dične pretke ugledate i golim se šakama …

OBEŠENJAK: A ne, nipošto, nisam ja njih dostojan, a i za to se mora mnogo duže odmarati i sasvim ojačati … osobito u rukama …
UČITELJ: Nije blažen onaj koji se mnogo odmara, već onaj koji se odmara dobro, kao što je blažen onaj koji se dobro veša, a ne ko se veša mnogo.
OBEŠENJAK: A onda Učitelju, nisam ja baš tako uobražen, ne mislim da sam pronašao Ameriku … Možda postoji i neko savršenije i savremenije rešenje …

UČITELJ: Sad što se tiče savršenstva – boljeg nema. Jer ko voli mir – nek’ ratuje, ko slobodu voli – nek’ u ropstvo najcrnje pohita. To je princip. Dijalektički princip. A ko želi da živi dobro i časno – e, taj nek’ se iz ovih stopa obesi. I to je princip, i takodje dijalektički.

Naročito ako ima više ambicije. Jer nastavlja da se izležava, a ne zovu ga parazitom, i dalje se ni u šta ne meša, a ne proglašavaju ga bezdušnim, oni koji su ga savetovali da ustane, na ustanak, dakle, i uopšte, ostavljaju ga da počiva u miru, i ne smatraju da je kukavica.

Još uvek ne govori, ali se više ne optužuje da je lukav, i dalje ne sluša, ali više nije ubeležen kao nepokoran. Slobodan je da čini što hoće, a osim toga, zaštićen, jer niko neće znati šta čini. Slobodan je, dakle, i neproziran kao Bog!

PRIJATELJ: A što se tiče toga, jel’ to savremeno, ne beri brigu, stari moj, zvezda ćeš, bre, postati, zvezda repatica! Otimaće se, stari, o tebe, pozivaće te na čajanke, prijeme, izložbe, jubileje, mitinge, ceremonije, akademije, priredbe, smotre … Stajaćeš k’o ikona ispred svih manifestacija, deputacija, demonstracija …

Imaćeš pratnju, vence … čak i pleh-kapelu. U tvoju će se čast i pripucavati, makar samo iz revolvera, i možda ne u meso, a kad se narod istutnji po ulicama, mostovima, trgovima i vrati svako svom paocu onog Točka napolju, dobićeš diplome, ordene, počasne titule i povelje, a zatim ćeš ući u upravne odbore fondacija, industrijskih koncerna, trgovačkih korporacija,

u direkcije, direktorijume, prezidijume, trijumvirate, duumvirate i unovirate … sve dok jednog jutra na nekom centralnom ćošku ne osvaneš kao emaljirana tabla, spomenik od granita ili zadužbina – otorinolaringološka klinika u predgradju …

(Poverljivo.) A onda, znaš, ja nisam baš na konju, maler me neki poterao, sve mi ide nekako naopako, i unosan poslić izvadio bi me iz platke – ma radio sa konopcima i koncima, pa budući da ćeš ti biti u položaju … razumeš?

OBEŠENJAK: Ovde je po sredi nesporazum, stari moj …

PRIJATELJ: Kakav nesporazum? Ti se vešaš, stari moj, jel’ tako? I šta tu ima nejasno? … Da me muka nije pritisla, ne bih ti nikad ni spomenuo, ali ja sam te pravdao čak i kada se podozrevalo da tvoje ležanje ima i neki drugi smisao osim da ti povrati snagu, a sumnjalo se i da ta snaga, ako jednom bude akumulirana, neće biti upotrebljena na dobro otadžbine …

Govorio sam, kog’ hoćeš pitaj: ne znate vi njega, dasa je to, sila, da je s Hristom živeo, on bi bio taj koji bi mu s desna visio, učiniće on nešto krupno, popeće se taj visoko! …

Da se razumemo, doktore, ja ne tvrdim da sam već onda znao dokle će on dospeti, da će se čak na vešala ispeti, to ne, ali sam ipak uz njega bio, i kako god se okrene, imam prava na neku protivuslugu, naročito ako se ima u vidu moja nevolja …

A ti se, molim te, seti kad su hteli da te žigošu što danonoćnim izležavanjem seješ nepoverenje prema kretanju, a naročito kretanju unapred, molim, a onda se i kad posle ručka prilegneš smatralo opasnom insubordinacijom, ja sam unaokolo skupljao potpise … i to mi se dan danas zamera, te mada ne kažem da me je baš to upropastilo, opet – nikad se ne zna odkle mraz steže …

OBEŠENJAK: Nisam ja rekao da neću, samo da ne znam hoću li moći tako svakome ponaosob … Ja sam to zamislio kao nešto značajno uopšte … za sve ljude …
PRIJATELJ: Boli me stražnjica za sve ljude. U sosu sam ja!
OBEŠENJAK: Ja ću, uostalom, videti šta se može stari, ali ja još ne znam ni kakva će mi biti pozicija gore … Samo da neću mirovati na vešalima, u to možeš biti siguran. Nisam ja ni u krevetu dangubio. Dok mi se telo regenerisalo, duh mi je radio kao mašina …

UČITELJ: Znam po sebi taj zvuk. Kao singerica: tikatakatikataka …
OBEŠENJAK: I tako sam smislio to delo, ali ja ga sad ne smem krčmiti na parčad, medju svojtu i prijatelje!

PRIJATELJ: Onda me bar uputi u stvar, daj mi putokaz, makar neki mig … Ja sam u govnima, razumeš, do grla u govnima! … Čuj, stari, ne budi takav! Kakav si to drug, majku mu, pa zar treba ovde da kleknem? Ja, otac porodice, prvi član poklonstvenih deputacija, držač zastave na paradama, onaj u drugom redu, zar da klečim i molim da mi se udeli neki komadić užeta? Neki bedni čvor?

OBEŠENJAK: Ali, čoveče, to se ne može udeliti!
PRIJATELJ: Onda ga podeli sa mnom!
OBEŠENJAK: Ni podeliti se ne može. To što zadobijem biće mi sve što imam!

PRIJATELJ: Onda idi bestraga i ti i tvoje vešanje! Dabogda ti se konopac prekinuo, dabogda ti se uvek prekidao, dabogda spao s njega čim ga dovatiš! Nikad mi nisi bio iskren prijatelj, ti mali, samoživi, nezahvalni gade! Ali, znaj, snaći ću se ja i sam! Još ćeš ti o meni čuti!
(IX deo Ovde)
(Koraci se udaljuju, tresak vrata.)

7 comments:

Sanja Perić said...

Draga Ljiljana,
u ovom vremenu u kome pravde nema, morala nema, u kome vrednosti poginju glavu stideći se pred likovanjem onoga što bi zapravo trebalo da se stidi, u vremenu koje su debelo 'pojeli skakavci', u vremenu laži, beznadja, prevara, poraza duha i pobede materijalističkih stremljenja, ovaj blog, i vaš rad na njemu, oživljavaju sve ljudsko, plemenito, dobro. Hvala vam na svim tekstovima kojima reči Borislava Pekića grunu onom snagom kojom ih je za života kazivao.

Ljiljana said...

Draga Sanja,
Drago mi je da u Pekicevim recima i tekstovima nalazite ono sto i ja, veliku potporu i snagu da se izdrzi zivot koji nikada nije bio lak, pa nije ni sada. Naravno ima perioda u kojima nam se dozvoli da malo prodisemo, dok nas zivot opet ne gurne pod vodu da nam se cini da se davimo i da nikada necemo isplivati.
Ovaj tekst drame koji sada dajem na blogu nije mnogo optimistican (najblaze receno), no bice i boljih, odnosno malo manje pesimisticnih.
Hvala Vam sto se se javili, jer vec dugo nema nikakvih komentara, pa sam se pitala - gde su citaoci i da li i dalje prate ono sto ovde dajem.
Srdacno Vas pozdravlja
Ljiljana

Ljiljana said...

Draga Sanja,
zaboravila sam da Vam kazem da mi je posebno milo da ste komentar poslali bas na dan Pekicevog rodjenja.
Hvala Vam jos jednim.
Srdacno Vas pozdravljam.

Sanja Perić said...

Da, Ljiljana, ja sam tek nakon toga - kada sam objavila komentar, bacivši pogled na rubriku pored (O B. Pekiću) videla da mu je juče bio rodjendan, pa beše i meni posebno drago. :)

A što se pesimističnosti tiče, možda je malo čudno - ali meni realnost pa i pesimizam uvek daju neku čudnu snagu, koja verujem nije od ovog vremena... više kao nešto praiskonsko, arhetipsko. Nikada me Pekić ne može deprimirati, spustiti, uplašiti. Nikada! Samo naježiti od uzbudjenosti koju čovek još od 'pećinskih dana' pa do danas oseti uvek kada stoji pred velikom Istinom.

Ljiljana said...

Draga Sanja,
Vi kao da ste ucili skolu kod Pekica. Njemu su odbijanja rukopisa, lose vesti uvek davale jos vecu snagu da jos vise prione na posao i jos upornije radi i pise. Neuspesi su ga podsticali vise nego uspesi.
Srdacan pozdrav.

Sanja Perić said...

Imala sam samo dvanaest godina kada sam Vreme čuda - nešto kao poster/plakat držala u sobi, tek tako.. danas na to gledam kao na 'laganu' inicijaciju u Pekića. :)

Verujem da nemate puno vremena da surfujete netom, ali ne biste verovali koliko je samo blogova, linkova, tekstova, pa i fotografija koje ljudi postavljaju iz poštovanja prema Borislavu Pekiću. Bukvalno svakog dana naletim na nešto. Malo pre sam baš videla jednu 'sredjenu' fotografiju 'Zlatnog runa', zato i svratih ponovo da vam dam link pa vi pogledajte...
http://peppermintfrog.deviantart.com/art/Zlatno-Runo-89117613

srdačan pozdrav.

Ljiljana said...

Draga Sanja,
veliko Vam hvala na poslatom linku. Bas je lepa fotografija. Ko bi rekao da ce neko postavi fotografiju "Zlatnog runa'?
Ja povremeno sedim i preko Gooogla pretrazujem, ali toga ima toliko da ni posle nekoliko sati ne vidim sve.
Ako opet naletite na nesto interesantno bila bih Vam zahvalna da mi posaljete link.
Prosto ne mogu na verujem da neko sa 12 godina drzi poster 'Vremena cuda'. To ipak mora da ima neko znacenje i daje neki putokaz za dalji razvoj.
Srdacno Vas pozdravljam.