Život na ledu L15 deo

Život na ledu L15 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Dnevnik, nedelja, 23. januar 1983. godine

Nastavak komentara i citata iz Krležinog govora 1950. godine.

Ne mogu odoleti a da ne citiram još nekoliko momenata iz govora Krležinog 1950. godine pod naslovom „O parlamentarizmu i demokraciji kod nas“ koji je preštampan u „Književnosti br. 12 od 1982. godine i koji sam komentarisao juče.

Krleža na jednom mestu kaže:

„(...) Tridesetitri godine minule su od lenjinske provale vulkana godine 1917., a da se do danas nije još pojavio pjesnik toga imena i tog perioda. (...)“

Ja držim, međutim, da se pojavio. Pojavilo se dosta pesnika, ali su svi oni umrli ili u progonu ili u emigraciji. Bili su ubijeni ili su izvršili samoubistvo.

Krleža zatim veli:

„(...) Pa ipak, eto, danas nakon dugih šest godina te teške i krvave borbe, Lenjinovo ime uzdiže se nad Evropom kao sunčana ploča, krvava još i mutna od tmine svitanja, ali nesuzdrživo gigantski raste, kao jutarnja svjetlost iz minute u minut.

Iz naše mladalačke, romantične perspektive“ komentariše Krleža svoj nekrolog nad mrtvim Lenjinom iz „Borbe“, januara 1924. godine, 

„Lenjin je u jednom jedinom trenutku bacio ad acta sveukupnu evropsku političku i kulturnu tematiku, i u svjetlosti lenjinske logike sve su nam naše vlastite bijedne, politikantske, socijalno-demokratske i liberalne provincijalne pojave postale smiješne i bespredmetne, i koliko god je to grubo, treba da se kaže: glupe! (...)“

Eto kako ideologija jednu takvu pamet, jednu takvu logičku prodornost, koju je Krleža inače uvek pokazivao kad god politika nije bila u pitanju, može da pretvori u retoričnu fanfaru, koja ne samo da je prazna već i duboko, opasno, nemoralno pogrešna, jer sva ta kulturna tematika koju je Lenjin bacio ad acta, bila je zapravo sve ono najbolje i najplemenitije što je građanska civilizacija dala. 

Lenjin nije bacio ad acta njene mane, bacio je njene vrline.

Krleža zatim kaže:

„(...) Nikada se još dva svijeta nisu tukla sa tako jasno otvorenim vizirima, čelom u čelo, licem o lice, kao što se u naše dane biju s jedne strane burza, kapital, zlato, dionice i personalni Gospodin Bog, a s druge strane naučni principi i Istina, jasni kao dva puta dva četiri. (...)“

To u svom govoru od pedesete navodi Krleža članak u „Novoj Evropi“ od 1. 12. 1922. godine, povodom slučaja Jurija Kerešovića. Krleža govori o lenjinskoj istini kao istini koja dokazuje da su dva puta dva četiri, o istini na bazi naučnih principa koja se bori protivu laži, berze, kapitala, zlata, deonica i personalnog gospodina Boga, kojeg negde u toku tog članka naziva u stvari „živim Bogom“.

A pravu istinu o toj istini dva puta dva je četiri, dao je Orvel kada je svog junaka naterao da kaže da je dva puta dva pet. 

O toj istini, o toj novoj socijalističkoj istini, po kojoj je dva puta dva pet, bez obzira što je inače u normalnom životu dva puta dva obično četiri, o toj istini Krleža je tek počeo govoriti u svojim kasnim danima, kada ga je toj istini približila smrt i njegovo vlastito razočarenje. 

Čovek se pita zašto uvek smrt treba da otvara ljudima oči i zašto se razočaranost čuva samo za one godine kada se više od nje ne može ništa učiniti.

Krleža dalje kaže:

„(...) U pitanju samoodređenja jednog naroda nas, po Lenjinu, interesuje ili, bolje, trebalo bi da nas interesuje prije svega - i jedino – „samoodređenje proletarijata unutar jednog naroda“. (...)“

Dakle, trebalo bi da nas interesuje, odnosno komuniste da interesuje, jedino interes jedne manjine. I to on govori onda 1935. godine, navodeći to u svom govoru pedesete kada je taj proletarijat sačinjavao zanemarljivu manjinu u Jugoslaviji.

 On govori to u ime demokratije, komunističkog shvatanja demokratije, a zapravo u ime despotije u kojoj se pitanje samoodređenja svodi na najuži interes jedne apsolutne manjine unutar jedne nacije. To je Lenjinov, dakle, princip koga Krleža 1935, pa ponovo 1950. godine podržava.

I najzad Krleža se podseća da je na inauguralnoj adresi Prve internacionale Marks u pitanjima vanjske politike preporučivao direktivu moralnu, tj. da bi najbolje bilo kada bi se narodi pridržavali načela da se proglase jednostavni zakoni morala i prava kakvi upravljaju u odnosima pojedinaca koji bi isto tako trebalo da budu osnovnim zakonima u odnosima međunarodnim.

I sada u kakvoj moralnoj vezi, u kakvoj logičkoj vezi, u kakvoj zdravo-pametnoj vezi, stoji sve ovo što je Krleža do sada branio, prema ovoj Marksovoj tezi? Ako je moral to što Marks kaže, onda nije moral ono što Krleža brani.