Tuesday, January 30, 2024

PISMA IZ TUĐINE LLXXXXII deo

 

PISMA IZ TUĐINE LLXXXXII deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić 

142.

O JED­NOJ RUPI, DVA SVE­TO­NA­ZO­RA I SLAV­NOJ EN­GLE­SKOJ NA­STRA­NO­STI

Po­sto­je dva sve­to­na­zo­ra: kad u rupu upad­nu, je­dan će se pi­ta­ti ot­kud rupa; dru­gi, kako u njoj naj­bol­je žive­ti, ili, ako je moguće, iz nje naj­brže izaći. Prvi je sve­to­na­zor me­ta­fi­zički, dru­gi en­gle­ski. Oni što, u ru­pu kad upad­nu, od­mah kre­nu da je pre­ma svo­jim po­tre­ba­ma uređuju, ili, ako šan­sa po­sto­ji, iz nje izađu - En­gl­e­zi su. Oni što čame na nje­nom dnu, pi­ta­jući se oda­kle rupa i kako u nju, maj­ku mu, upa­do­še - mi smo. 

Pi­tan­je „zašto smo na sve­tu“ od vaj­ka­da muči um. Um je često pro­sečan. Po­ne­kad i en­gle­ski, ali tada nije pro­sečan. Tada je ili nat­pro­sečan, ili u sebi ima tuđe krvi, ili je tr­peo tuđ uti­caj. Pro­sečan en­gle­ski um uvek će se pi­ta­ti kako u ta­kvom sve­tu, ma od kuda bio i zašto je tu, naj­u­spe­šni­je žive­ti. Prak­tičnost je ključna od­li­ka an­glo­sak­son­skog uma.

Za zemlju s tolikim brojem ekscentrika i to ih, u načelu, prak­tičnost baš i ne sme da od­li­ku­je, to je čudno. No, ako u pri­ro­du en­gle­ske eks­cen­trično­sti du­blje uđemo, uvi­đa­mo da to­li­ko čudno i nije.

En­gle­ska eks­cen­tričnost lor­da N.N. ma­ni­fe­sto­va­la se, na pri­mer, u lu­do­van­ju za dečjim vo­zo­vi­ma; prak­tičnost, ko­li­ko mu je od na­stra­no­sti pre­o­st­a­lo, u tome što­ je po­se­do­vao i vo­zo­ve za od­ra­sle. Nje­go­vo lordstvo se uveče igra­lo mo­de­li­ma bri­tan­skih železnica a pre­ko da­na ­je uprav­lja­lo bri­tan­skom tran­sport­nom im­pe­ri­jom. Lord je, da­kle, naj­pre bio prak­tičan egocen­trik, pa tek po­tom po­stao ne­prak­tičan eks­cen­trik. Obr­nut re­do­sled nije moguć. Lord nije mo­gao biti naj­pre ne­prak­ti­čan eks­cen­trik, pa tek onda praktičan ego­cen­trik. Na taj se način do ego­cen­tri­zma ne do­spe­va. 

Pre toga se ban­kro­ti­ra. Mi­ni­ja­turne železnice su đavol­ski sku­pe. Da se ima to­li­ki broj nji­ho­vih bes­pre­kor­nih mo­de­la i da ih, ode­ve­ni u železničarsku uni­for­mu, po meri kro­je­nu kod elit­nog maj­sto­ra, na per­sij­skom ćili­mu ležeći, sa­ti­ma pu­šta­te pa­tul­ja­stim ši­na­ma između pig­mej­skih maketa po­sto­jećih en­gle­skih sta­ni­ca i kroz sin­te­tičku ko­pi­ju au­ten­ti­čnih en­gle­skih­ pej­zaža, morate prethodno imati i neke od onih veliki­h i ­pra­vih.

En­gle­ska eks­cen­tričnost košta. Bez en­gle­ske prak­tično­sti da joj obez­be­di budžet, ne može se upražnja­va­ti. Zato si­ro­ma­šnih eks­cen­tri­ka u Bri­ta­ni­ji nema. Lju­di u kar­ton­skim ku­ti­ja­ma po en­gle­skim me­tro­i­ma, st­a­ni­ca­ma ­i ­pa­sažima­ ni­su­ en­gle­ski ­ek­sce­n­tri­ci. To su en­gle­ski ne­srećnici.

U to me je uve­rio pri­ja­telj g. Džons, i sam eks­cen­trik s ne­iz­ve­snim kon­tom u ban­ci i iz­ve­snim na­stra­no­sti­ma, od ko­jih, videćemo, druženje sa mnom kao stran­cem i nije naj­man­je. Šeta­jući Hajd par­kom, raz­go­va­ra­li smo o eks­cen­trično­sti. Smer­no sam ga za­pi­tao, jer o tome sam tada malo znao, šta raz­li­ku­je domaćeg eks­cen­tri­ka od sva­kog dru­gog. „Dru­gih eks­cen­tri­ka nema.“ Od­go­vo­ri­o ­je uvre­đe­no. „Opro­sti­te“, re­ka­o ­sam, „i na Kon­ti­nen­tu se sreću lju­di koji se ne­o­bično, da ne kažem na­stra­no, ponašaju.“ „To nisu eks­cen­tri­ci“, re­kao je, „to su stran­ci. Even­tu­al­no lu­da­ci.“ 

Kraj nas su, pe­sko­vi­tom sta­zom, en­gle­ska deca u en­gle­skim jahaćim odećama en­gle­zi­ra­la na en­gle­skim kon­ji­ma. „Eks­cen­trično!“ Pri­me­tio sam, ima­jući u vidu nji­ho­ve sit­ne go­di­ne. „Ne. Jako zdra­vo,“ od­go­vo­ri­o je. Proš1i smo kraj­ ve­š­tačko­g je­ze­ra. En­gle­zi su ­vo­dom pu­šta­li mi­ni­ja­tur­ne mo­tor­ne čamce, je­drili­ce, gli­se­re. Među nji­ma je bilo i dece i s­ta­ra­ca. „Eks­cen­trično?“ upi­tah opre­zni­je. „Ne. ­Ja­ko ­za­bav­no“, od­go­vo­rio je g. Džons. Na Hyde Park Cor­ne­r-u smo za­sta­li da čuje­mo ulične be­sed­ni­ke. Op­kol­je­ni tu­ri­sti­ma­ go­vo­ri­li su o sve­mu i svačemu, sve i sva­šta. “Eks­cen­tri­ci­?“ up­ita­o ­sam ­s na­dom. '“Koješta!'“ re­ka­o ­je g. Džons. 

„Za ta­kve bu­da­laštine ima­mo parlament, a ovo su bes­po­sličari koje opština plaća da za­bav­lja­ju vas stran­ce dav­no umr­lom ­tra­di­ci­jom. Je­dan od­ go­vor­ni­ka je iz sve sna­ge gr­dio En­gle­sku i nje­nu kur­vin­sku po­liti­ku. U mojoj zem­lji ja bih ga bez dvo­um­ljen­ja pro­gla­sio pa­tri­o­tom. Ovde sam bio si­gu­ran da sam naj­zad sreo svog pr­vog pra­vog en­gle­skog eks­cen­trika. „Ka­ka­v ek­scentrik! To je neki la­bu­ri­stički idi­ot, po svoj pri­li­ci pro­pao na iz­bo­ri­ma.“ Na po­vrat­ku, po­sle en­gle­ske krčme, u me­tro­u, pod­zem­lju en­gle­ske zem­lje, za­te­ko­smo ne­ko­li­ko En­gle­za, na­lik strašili­ma za pti­ce, kako se spre­ma­ju na otpočinak u po­stel­ja­ma od kar­ton­skih ku­ti­ja. Iskre­no sam se ob­ra­dovao. „Ovo sva­ka­ko mo­ra­ju biti ti en­gle­ski eks­cen­tri­ci.“ „Šta je vama, čoveče?“ re­kao je. „Ta, to su nor­mal­ni en­gle­ski pro­sja­ci.“ „Ni naj­man­je ne­o­bični?“ „Ne­što drukčiji, svaka­ko, nego kod vas u Evro­pi.“

Onda mi je po­tan­ko ob­ja­snio što i ja vama na početku emi­si­je. Ras­tu­mačio mi je kako na­sta­ju en­gle­ski eks­cen­tri­ci i šta je sve nužno da ovde bu­de­te na­str­a­ni. Sve u sve­mu, ko­li­ko to ko­šta. Dovršio mi je i priču o pla­vo­krv­nom oso­ben­ja­ku N.N., obožava­te­l­ju vo­zo­va-igračaka. Kad je ban­krotirao, za­po­sli­o ­se­ na­ držav­noj železnici. Radeći na­ ve­li­kim, i dal­je se ma­lim, de­čim vo­zo­vi­ma za­bav­ljao, ali ga više niko nije sma­trao eks­cen­tri­kom. „Za­šta su ga držali?“ „Uglav­nom za bu­da­lu.“ Re­kao je g. Džons.

Na­j­zad se i ja raz­be­sneh: „Pa gde su onda, do­vra­ga?“ „Ko gde je?“

„Gde­ su ti slav­ni en­gle­ski oso­ben­ja­ci?“ „Ne bu­di­te ta­kav pro­kle­ti ma­ga­rac!“ re­kao je g. Džons sažal­ji­vo. „Zar bih ceo dan pro­veo s jed­nim stran­cem da ni­sam oso­ben­jak?“

En­gle­ski lu­dak pro­šao bi kod nas kao eks­cen­trik; eks­cen­trik, jamačno, kao lu­dak. Ako se naš lu­dak pre­seli u Bri­ta­ni­ju, u nadi da če ovde slo­vi­ti za eks­cen­tri­ka, vara se. I ovde će ga sma­tra­ti lu­da­kom. Ali, po­što je već stra­nac, to mu ne mora mno­go sme­ta­ti.

 


 

No comments: