Wednesday, November 15, 2023

PISMA IZ TUĐINE LXXXX deo

 

PISMA IZ TUĐINE LXXXX deo, Laguna Copyright © Borislav Pekić

90.

 

GOR­DI ILI PER­FID­NI AL­BI­ON?

 

U ovoj emi­si­ji no­stal­gično ćemo ras­prav­lja­ti o jed­noj en­gle­skoj na­ci­o­nal­noj od­li­ci od koje su svi nje­ni isto­rij­ski ne­pri­ja­tel­ji pra­vi­li ve­li­ko pi­tan­je. Ona je u njiho­vim očima ob­ja­šnja­va­la sve en­gle­ske uspe­he, i iz­vin­ja­va­la sve nji­ho­ve ne­u­spe­he. Nije bilo ni­jed­nog slav­nog ime­na te isto­ri­je a da, u ovom ili onom mo­men­tu svo­je ka­ri­je­re, ovu en­gle­sku oso­bi­nu s mržnjom nije okri­vi­la za sve svet­ske ne­vol­je, uključujući i osob­ne. O njoj je go­vo­rio Špa­nac Fi­lip II. Go­vo­ri­li su Fran­cu­zi: kard­inal Riše­lje, ja­ko­bi­nac Robespi­jer­ i im­pe­ra­tor Na­po­le­on. Nemački kan­ce­la­ri Bi­zmark i Hi­tler. Ru­ski car­ski i so­vjet­ski bol­jše­vički držav­ni­ci. Po­glavari ze­mal­ja koje su po­sta­le bri­tan­ske ko­lo­ni­je, i ze­mal­ja koje, ne­kim čudom, to nisu po­sta­le. Go­vo­ri­li bi­smo i mi, da nas je ko slu­šao, a po­go­to­vo da smo slu­ša­li sami sebe i svo­je inte­re­se.

Ta uni­ve­rzal­na oso­bi­na ­je tzv. engle­ska hi­po­kri­zi­ja, nji­hovo na­vod­no li­ce­mer­stvo. Ona je Bri­ta­ni­ji do­n­e­la ime per­fidnog Al­bi­o­na, i to po­sred­stvom pa­ra­dok­sa što ga pra­vi vla­sni­ci ime­na, Kel­ti, ni naj­man­je ne za­služuju. Reč „Albion“ na­i­me, na kelt­skom zna­ci „br­do­vi­tu zem­lju“, a označavao je Bri­ta­ni­ju dok su u njoj Kel­ti ima­li do­mi­na­ci­ju. Kad su ostr­vo pre­u­ze­li Anglosasi, između osta­log i uz pomoć per­fi­di­je, prem­da je gvožđe igra­lo odlučniju ulo­gu, reč je oti­šla u po­e­zi­ju. U domaćoj upo­tre­bi njoj se ro­dol­ju­bi­vo do­da­vao pri­dev „gor­di“. U ino­stra­noj upo­tre­bi, međutim, on je pa­ko­sno za­men­jen pri­de­vom – per­fid­ni. Ter­min „per­fid­ni Al­bi­on“, u sim­bo­ličnom rečniku evrop­ske di­ploma­ti­je i sve­sti nje­nih na­ro­da, po­stao je ozna­ka za ze­ml­ju koja je u po­sled­nja tri sto­leća veštinu po­li­tičke splet­ke do­ve­la do umet­no­sti vi­zan­tij­skog uzo­ra, čak i kada se ovaj kao istočnjački per­ver­zi­tet pre­zi­rao.

Nećemo ci­ti­ra­ti šta su sve en­gle­ski ne­pri­ja­tel­ji o ovoj zem­lji go­vo­ri­li u su­mo­rnim časo­vi­ma svo­jih otre­žnjen­ja. Nje­no je pri­ja­teljstvo traženo i kad nije vol­je­na. Cen­je­na je i kad su je mr­ze­li. Na­po­le­o­nu­ je­ du­go ­tre­ba­lo ­da shva­ti da­ bez po­be­de nad En­gle­skom nema ni po­be­de u Evro­pi. Hi­tler je bio spre­man da ­joj, za od­re­še­ne ruke u toj Evro­pi, pre­pu­sti ceo osta­li svet. Kako je ovaj do­brim de­lom Bri­ta­ni­ji već pri­pa­dao, a što nije, nije joj ni tre­ba­lo, do spo­ra­zu­ma nije do­šlo, i tako su Nem­ci iz­gu­bi­li Evro­pu, a En­gle­zi svet. Možda je u tom am­bi­va­lent­nom od­no­su mržnje i po­što­vanja naj­da­lje oti­šao Mus­o­li­ni, koji je svom na­ro­du poželeo naj­veću ne­sreću, en­gle­sku je­zo­vi­tu kli­mu, da bi ta kli­ma od mi­rol­ju­bi­vih Ita­li­ja­na na­pra­vi­la – rat­ni­ke.

Šta je u toj en­gle­skoj hi­po­kri­zi­ji isti­na, šta mit? Kad god o tome raz­mišlja­mo, čuvaj­mo se da po­je­di­načni mo­ral, kome nas, do­sta bez­u­spe­šno, uo­sta­lom, uči hrišćan­stvo, ne pre­nosimo na državne za­jed­ni­ce, ne­po­dob­ne i ne­spo­sob­ne za nje­ga. Mo­ral­ne države nema. Isto­ri­ja ne po­zna­je na­rod čije su ruke čiste.

En­gle­ska je tr­go­va­la kad je mo­gla, ra­to­va­la kad je morala. Na­pra­vi­la je flo­tu da bra­ni svo­je oba­le, a ta flo­ta je od­ve­la na tuđe oba­le da ih osva­ja. Od ame­ričkog rata za ne­za­vi­snost nije iz­gu­bi­la ni­jed­nu voj­nu, a i nji­me je stek­la pri­ja­tel­ja. Gu­bi­la je bit­ke, ali ne i ra­to­ve. Od svo­je je­di­ne re­vo­lu­ci­je uspe­la je da na­pra­vi naj­u­spešniju mo­nar­hi­stičku re­sta­u­ra­ci­ju u po­ve­sti. Te­melj par­la­men­tu Mag­na Car­tom uda­ri­lo joj je plem­stvo, koje se, svu­da po sve­tu, na­rod­nom pred­stav­ništvu opi­ra­lo. Oslo­bo­di­la se na vre­me svo­jih kolonija više nego što su se i dan-dan­ji mno­ge od njih oslo­bo­di­le En­gle­ske. Iz­gu­bi­la je moć, ali je zadržala ugled; iz­gu­bi­la te­ri­to­ri­je, ali zadržala uti­caj; iz­gu­bi­la iz­vo­re, ali zadržala pri­ho­de.

Sve je to vrlo pe­rf­id­no, raz­u­me se, naročito u očima onih koji su zbog sve­ga toga osta­li na gu­bit­ku. Ali, za­pi­taj­mo se šta bi se do­go­di­lo da je sve bilo ob­rnu­to.

En­gle­ska je, kao mno­ge dru­ge zem­lje, mo­gla tr­go­va­ti samo kad je mo­ra­la, a ra­to­va­ti kad god joj se proh­te. Iz­gra­di­ti flo­tu koja ni nje­ne oba­le neće od­bra­ni­ti, a ka­mo­li tuđe osvo­ji­ti. Mo­gla ­je do­bi­ti sve ra­to­ve, a ne steći ni­jed­nog pri­ja­tel­ja. Do­bi­ti mno­ge bit­ke, a sve ra­to­ve iz­gu­bi­ti. Mo­gla je od svo­je re­vo­lu­ci­je na­pra­vi­ti večnost, koja da­nas usrećuje mno­ge na­ro­de. Mo­gla je i dal­je osta­ti u rop­stvu svo­jih ko­lo­ni­ja. Mo­gla je zadržati moć bez ugle­da, te­ri­to­ri­je bez uti­ca­ja i iz­vo­re bez pri­ho­da.

Ne bi je više zva­li „per­fid­ni Al­bi­on“. Zva­li bi je „ne­srećni Al­bi­on“. Ne bi bila per­fid­na. Pi­tan­je je samo da li bi po­sto­ja­la?

Na­ša ­je isto­ri­ja druk­či­ja. Uko­li­ko smo u njoj više uspe­vali, po­sta­ja­li smo sve sla­bi­ji. S ređim iz­u­ze­ci­ma, od su­se­da smo na­pra­vi­li ne­pri­ja­tel­je, čak i kad su ti su­se­di u na­šim gra­ni­ca­ma. Bro­do­vi su nam služili za isel­ja­van­je, a ne usel­ja­van­je, a tr­go­vi­na kao naj­br­ža za­me­na za gu­bit­ke.

Pa ipak, ako u en­gle­skom sve­tlu po­gle­da­mo našu isto­ri­ju, ma šta nam se tre­nut­no de­ša­va, možemo biti za­do­vol­jni. Po­red svih svo­jih isto­rij­skih lu­tan­ja, stran­pu­ti­ca i pro­mašaja – po­sto­ji­mo.

A to je za početak do­sta. Nažalost, po­ne­kad je to do­sta i za – kraj.

 

 

No comments: