Thursday, September 08, 2016

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLVII deo

Godine koje su pojeli skakavci III tom –CCLVIII deo 

Copyright © 2013 ovog izdanja LAGUNA, Copyright © 1991 Borislav Pekić 

Uspomene iz zatvora ili antropopeja (1948-1954) 
Zatvor kao civilizacija i civilizacija kao zatvor 
Ljudska žrtva boga plodnosti u dravidskih konda 

Ispisujući ove redove, George Frazer nije bio u prilici da žrtvovanje lično posmatra. Preuzeo ga je iz pismenih izveštaja britanskih kolonijalnih oficira koji su, koliko im je od lova na tigrove vremena ostalo, sredinom XIX veka radili u Bengalu na iskorenjivanju ovih starih i lepih narodnih običaja.

Nama danas, razume se, izgledaju oni odvratni i nečovečni, premda, na umu imajući genocidnu prošlost našeg veka, za to nemamo jake razloge. Čak su nam i motivi podudarni. Savremeni ideološki kult žrtvovanja pojedinaca, čitavih porodica, plemena, naroda ili odabranih kategorija ljudi za opšte dobro antropološki nas povezuje s obredima žrtvovanja bogu plodnosti „Kraljeva žetve”, izabranih pojedinaca, da bi zajednica prosperirala.

Trockisti su, naravno, pobijeni jer su, navodno, bili krivi, ali je stvarno izvršeno ritualno ubistvo da bi prosperirao komunizam. Ne zaboravimo pri tom da je u izboru žrtve kod divljaka bilo elementa dobrovoljnosti, da je ona uistinu dosta dugo kraljevski živela i bila poštovana pre nego što je ubijena. Naše žrtve „za dobro zajednice” nisu nikad bile dobrovoljne, a život im je pre smaknuća često bio dugo i mučeničko umiranje.

Ne zaboravimo, takođe, da su divljaci, maločas pri svetom činu zatečeni, za svoje rituale trebali po jedno ljudsko biće na godinu dana, i da je ono najčešće bilo opijeno, pa nesvesno šta se s njim događa, a nama i našim humanim idejama za garantovanje bolje budućnosti nužne su hekatombe svesnih 1judskih bića, i to tokom cele godine.

Mi nemamo sezonu obrednih ubistava, van koje su ova zabranjena. Jevreji, trockisti, reakcionari, narodni neprijatelji i ostale štetočine nisu uništeni odjednom. Uništavani su, odnosno žrtvovani, prema opštoj potrebi, tokom niza godina. Jeretici i veštice takođe. Neprijatelji francuskog naroda – odnosno francuskih revolucionara, žirondinaca ili jakobinaca, već prema tome ko je na vlasti – takođe.

Ponavljanje progona, s istih uzvišeno viših motiva, uz istu ceremonijalnu inscenaciju, iste ili slične obredne inkantacije, dokazuje sakralni karakter čina i njihovu likvidaciju uvodi u red svetih zločina. Zločina koji se izuzimaju iz ljudske logike i ljudskog saosećanja.

No, ovaj prizor nije zbog tog poređenja opisan. Pozivam vas da sebe zamislite u Bengalu, kao Evropejca, istraživača drevnih običaja, pozvanog ne da o njima sudi, već da ih nepristrasno opiše i prouči. A potom da, iz civilizacije u kojoj ste odgajani i čije obredne žrtve, usled navike da ih pod drugim imenom srećete, ne opažate, u svakom slučaju, kao kultne ne primate, nastojite shvatiti šta se pred vama događa i zašto se događa.

Spočetka vam tako nešto neće biti lako. Sve vam je ovde nepoznato. I narod i njegovi običaji, njegov apartan koncept života i smrti, a ponajviše postupci, čije vam značenje u početku sasvim izmiče. Vi u njemu vidite jedino besmisleno mučenje čoveka. U prizoru ne nazirete nikakvu logiku.

Ne naslućujete u kakvoj vezi stoje suze mladog čoveka koga prže na usijanom ugljevlju s lokalnom klimom, pa, naravno, ni s kišom. Niti šta krvavi okrajci njegovog iskasapljenog tela imaju s uspehom buduće setve. Ne poimate zašto ga preko polja vuku i njegovom krvlju škrope oranice. Pogotovu vam je nejasno zašto s njim ovako gnusno postupaju kada su ga sve do malopre obožavali. 301david
Neće vam ni pasti na pamet da izvesna savremena društva, među kojima se ističu socijalistička, koja sebe smatraju civilizovanim, u svakom slučaju iznad Konda iz Bengala, identičan postupak žrtvovanja, astečkog jedenja boga, već odavno primenjuju prema svojim vođama, svojim „Kraljevima plodnosti”.

Pošto su im najpre ukazivali sve počasti srodne idolatriji, svečano ih, putem kultnih sudova, prinose na žrtvu kolektivnim razočarenjima svog naroda. Obožavanje starih ruskih boljševika, tzv. „Stare garde”, prethodilo je njihovoj masovnoj obrednoj likvidaciji. Bog, naime, ne prima beznačajne žrtve. „Dosta mi je”, veli on gnevno Mojsiju, „žrtava paljenica, pečenja jarećeg!”


Od Avrama se zahteva žrtvovanje rođenog sina. Od revolucije smrt njenih najmilijih sinova, dece njene krvi. Ko to ne shvata nikad neće biti revolucionar. Poslednji je primer Čaušesku, a u pripremi su i druga, pa i neka privremeno odložena.

Između duboke vere pripadnika Konda da će posle žrtvenog kasapljenja jednog naročito odabranog suplemenika godina biti rodna, te nastati blagostanje, i vere domorodaca realkomunizma, boljševizma, da će, posle uklanjanja izdajnika revolucije, streljanja Kamenjeva, Zinovjeva, Buharina, Tuhačevskog itd., ili njihovih kopija po drugim narodnosocijalističkim zemljama, sve krenuti nabolje, jer rđavo je samo zbog njih, nema supstancijalne razlike.

Kauzalni princip, u čijem je pozitivističkom olovnom kavezu modeliran vaš um, i ovde vas tera na spoznaju da uzročna veza mora postojati, jer bez nje čin ne bi imao nikakav racionalan smisao. (Kao da je smisao čina u njegovom smislu, a ne u samom činu.) Veza se, posredstvom analogije, postepeno uspostavlja. Zemlji valja nešto dati da bi plodovima uzvratila.

Suze su voda kao i kiša. Krv je hranljiva. Postupak, jamačno, nećete opravdati, ali ćete ga razumeti. Tu, uostalom, i niste da sudite, nego da objasnite.

No comments: