Dnevnik besnila XIX deo
Stope u pesku, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
Maltuzijanstvo na američki način ili
„Something’s going on out there!“ (Nešto se zbilo tamo napolju!)
U Americi je sve veliko, a ako nije – nije američko. Jack the Ripper (Džek Trbosek), mogao je, kao engleski flegmatik, da ubije nekoliko žena i da računa na slavu; u Americi ih mora likvidirati barem stotinak da ga primete, i da zločin bude uistinu – američki. I, eto, ubio ih je.
Daily Mail, od 30. januara 1984, piše o izvesnim Toolu i Lucasu, kojima se pripisuje trocifren broj ubistava, od onih 4.000 što godišnje pune zabačene američke jarkove, šumarke i močvare neidentifikovanim leševima. Svaki broj od 100 do 300 je njihov.
Tačan se ne može ustanoviti jer im je pamćenje, pritisnuto tolikim poslom, malko nesigurno, a nikakav zapisnik nisu vodili. Jednog visokog činovnika Ministarstva pravde, uprkos rodoljubivom ponosu na sve što je u Americi veliko, naterao je taj da kaže čuvenu rečenicu našeg „padanja s kruške“:
„
Something’s going on out there!“ (Nešto se zbiva tamo napolju!) Odgovorićemo mu: „You bet!“ („Možeš se opkladiti!“) Zbiva se, između ostalog, i to da oni svoju marodersku karijeru započinju u Floridi, jednoj od najekstremnijih retencionističkih zemalja na svetu, gde smrtna kazna treba čoveka da odvrati od navike da drugom čoveku oduzima život (kad je to osveštana privilegija države i njene istorije).
Pa, u slučaju Toola i Lucasa, preventiva je sjajno uspela. Oni nisu ubili čoveka. Njihov je, kako rekoh, svaki broj od sto do trista.
Maltuzijanstvo na američki način ili
„Something’s going on out there!“ (Nešto se zbilo tamo napolju!)
U Americi je sve veliko, a ako nije – nije američko. Jack the Ripper (Džek Trbosek), mogao je, kao engleski flegmatik, da ubije nekoliko žena i da računa na slavu; u Americi ih mora likvidirati barem stotinak da ga primete, i da zločin bude uistinu – američki. I, eto, ubio ih je.
Daily Mail, od 30. januara 1984, piše o izvesnim Toolu i Lucasu, kojima se pripisuje trocifren broj ubistava, od onih 4.000 što godišnje pune zabačene američke jarkove, šumarke i močvare neidentifikovanim leševima. Svaki broj od 100 do 300 je njihov.
Tačan se ne može ustanoviti jer im je pamćenje, pritisnuto tolikim poslom, malko nesigurno, a nikakav zapisnik nisu vodili. Jednog visokog činovnika Ministarstva pravde, uprkos rodoljubivom ponosu na sve što je u Americi veliko, naterao je taj da kaže čuvenu rečenicu našeg „padanja s kruške“:
„Something’s going on out there!“ (Nešto se zbiva tamo napolju!) Odgovorićemo mu: „You bet!“ („Možeš se opkladiti!“) Zbiva se, između ostalog, i to da oni svoju marodersku karijeru započinju u Floridi, jednoj od najekstremnijih retencionističkih zemalja na svetu, gde smrtna kazna treba čoveka da odvrati od navike da drugom čoveku oduzima život (kad je to osveštana privilegija države i njene istorije).
Pa, u slučaju Toola i Lucasa, preventiva je sjajno uspela. Oni nisu ubili čoveka. Njihov je, kako rekoh, svaki broj od sto do trista.
Comments