Kako promeniti nečije mišljenje
„Mrs. Christine Ash, 33 god, držala je činovnike jedne agencije za zaposlenje u četvrti Hounslow (London) na nišanu revolvera kad joj je rečeno da posla nema (...). Vadeći pištolj, Mrs. Ash je rekla: ’Možda će vam ovo promeniti mišljenje!’“ (Guardian, 24. januar 1984)
Sve dok ideju da problem nezaposlenosti rešava oružjem ima samo Mrs. Ash, za Vladu, i vlade uopšte, nema problema. Slobodno mogu uživati sedeći na svojim guzicama i, ništa ne preduzimajući, osim svaljivanja krivice na objektivne faktore, ma kakvi se izaberu, držati da vladaju u razumnim granicama nepovoljnih ograničenja, dobro.
Problem će nastati tek kad do ideje Mrs. Ash dođe i preostalih tri miliona nezaposlenih (u Britaniji...). Pored bolesti i gladi, hronična nezaposlenost – uprkos neotuđivog prava na rad – najpotresniji je oblik ljudske degradacije i najčešće jedini za koji se krivica, u potpunosti, sme pripisati – drugima.
U moralnom i psihološkom smislu, nezaposlenost je gora i od gladi i od bolesti (od gladi koju izaziva i bolesti do koje dovodi), jer je ne možemo pripisati sebi i svojim nesposobnostima, i tako se bar malo utešiti. Vlade bi, sedeći na dupetu, morale o tome povesti računa.
Ne bi smele čekati da im se sa oružjem u ruci kaže: „Maybe this will change your mind?“ („Možda će vam ovo promeniti mišljenje?“) Jer onda će svako mišljenje biti kasno. Ostaće samo da se dohvati drugo oružje.
No comments:
Post a Comment