Blagostanje
Tamo gde loze plaču, Službeni glasnik 2012, Copyright © Borislav Pekić
BLAGOSTANJE
Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno. Svaki razlog za sreću je klopka. Razloga nestaje, mi ostajemo. Razlozi nisu stvoreni za trajanje . . .
Sedim u svojoj sobi srećan. Bilo bi opasno tu sreću dovesti u bilo kakvu zavisnost. Blagostanje, koje osećam, dok slušam „Appassionatu“ -. i gledam preko stola u zaslepljujuću pomrčinu, nema porekla. (Juče sam gledao tu istu pomrčinu i slušao tu istu „Appassionatu“, i nisam bio srećan.) Ništa mi ga ne može oduzeti. Ono može jedino da iščezne samo od sebe .. .
Ima podešavanja sa stvarima koja usrećuju. Nije poteškoća u njima, nego u našoj nesavitljivosti, u nesposobnosti da budemo s njima jedno isto. Da razbijemo granice, oklope, bedeme svoje dragocene
nezavisnosti, svog umiranja u malom ...
Ako bi znali da sa svakim listom koji otpada umiremo i mi, opet bi bili srećni, jer bi znali da se sa svakim i rađamo . . . Podešavanje s onim konjem u trku, sa zujanjem bušilice u zubarskoj čckaonici, sa senkama koje rone u zlatan zid okrenut zalasku, sa njenim telom ispruženim na čaršavu, glatkim kao voda, podešavanje, pristajanje, uranjanje, ujedinjenje, nestanak u drugome...
To je blagostanje. Sve drugo očajanje, posejano razlozima-zamkama za obmanu. Samosreća nastaje od potpune podudamosti sa trenutkom. U njemu tada dodirujemo neku neshvatljivu Celinu. Samo tada. Inače, lutamo izvan Celine, nesrećni smo, a onda tražimo razloge. I nalazimo ih, usvajamo kao svoje, dok oni pripadaju ko zna čemu...
Zašto se o sreći nikad nije pisalo tako tačno i duboko kao o nesreći? ... Sedim i dalje, „Appassionata“ traje, mrak je isti, ali je ovo idući trenutak, i ja više nisam srećan. Ustajem, oblačim se, izlazim tamo gde to neću osećati...
BLAGOSTANJE
Sreća mora biti nešto veoma bezrazložno. Svaki razlog za sreću je klopka. Razloga nestaje, mi ostajemo. Razlozi nisu stvoreni za trajanje . . .
Sedim u svojoj sobi srećan. Bilo bi opasno tu sreću dovesti u bilo kakvu zavisnost. Blagostanje, koje osećam, dok slušam „Appassionatu“ -. i gledam preko stola u zaslepljujuću pomrčinu, nema porekla. (Juče sam gledao tu istu pomrčinu i slušao tu istu „Appassionatu“, i nisam bio srećan.) Ništa mi ga ne može oduzeti. Ono može jedino da iščezne samo od sebe .. .
Ima podešavanja sa stvarima koja usrećuju. Nije poteškoća u njima, nego u našoj nesavitljivosti, u nesposobnosti da budemo s njima jedno isto. Da razbijemo granice, oklope, bedeme svoje dragocene
Ako bi znali da sa svakim listom koji otpada umiremo i mi, opet bi bili srećni, jer bi znali da se sa svakim i rađamo . . . Podešavanje s onim konjem u trku, sa zujanjem bušilice u zubarskoj čckaonici, sa senkama koje rone u zlatan zid okrenut zalasku, sa njenim telom ispruženim na čaršavu, glatkim kao voda, podešavanje, pristajanje, uranjanje, ujedinjenje, nestanak u drugome...
To je blagostanje. Sve drugo očajanje, posejano razlozima-zamkama za obmanu. Samosreća nastaje od potpune podudamosti sa trenutkom. U njemu tada dodirujemo neku neshvatljivu Celinu. Samo tada. Inače, lutamo izvan Celine, nesrećni smo, a onda tražimo razloge. I nalazimo ih, usvajamo kao svoje, dok oni pripadaju ko zna čemu...
Zašto se o sreći nikad nije pisalo tako tačno i duboko kao o nesreći? ... Sedim i dalje, „Appassionata“ traje, mrak je isti, ali je ovo idući trenutak, i ja više nisam srećan. Ustajem, oblačim se, izlazim tamo gde to neću osećati...
Comments