Wednesday, January 13, 2010

Dnevnik 1970-II deo

Dnevnik 1970-II deo
Iz neobjavljenih dnevnika Borislava Pekića. Izbor Ljiljane Pekić.
(I deo Ovde)

januar 1970. godine.

8. Niko komunistima ne odriče pravo da se i na planu kulture bore za svoje ideje, odriče im se, medjutim, pravo da tu borbu nazivaju uzorom demokratskog političkog delovanja, jer ako iz takve “borbe” proizilazi onemogućavanje javnog delovanja, atak na golu egzistenciju, javno žigosanje, crni spiskovi na znanje i ravnanje partijskim organizacijama, hajke, pa čak i hapšenja – onda je to cinično ruganje zdravoj pameti koja bi pod pojmovima, pa i pod pojmom demokratije htela bar da podrazumeva ličnu bezbednost.

Nova ideološka ofanziva, kao i uvek do sada, uostalom, pokazuje konstitucionu nesposobnost komunista da misle i da se ponašaju kao demokrati.

9. Ne biraju ciljevi svoja sredstva, već sredstva biraju svoje ciljeve. Misliti da ciljevi ne mogu biti uprljani prljavim sredstvima, koja se koriste za njihovo ostvarivanje, znači stvarima odricati bilo kakve kauzalne odnose.

10. Despoti zaboravljaju da u borbi za vlast “razobličujući” svoje dojučerašnje najbolje saradnike, partnere i suvladare kao izdajnike, verolomnike ili čak neprijateljske plaćenike, navode ljude na slobodu da i na njih gledaju sa više rezerve.

Neki novi Staljin bar za trajanje jedne generacije ne bi svojim radom razorio toliki broj odanih duša. Pretpostavka da su i bogovi LJUDI, u mnogome pomaže da ih lakše podnesemo, ali isto tako da ih se bezbolnije odreknemo.

lflage

11. Sama činjenica da se eventualne razlike u mišljenju mogu kretati u granicama preliminarnog prihavatnja socijalizma kao najboljeg, pa dakle i jedinog društvenog poretka – isključuje svako mišljenje, jer mu ništa bitno ne suprostavlja.

To mi liči na slobodu koju imaju zatvorenici, njima se, naime, dopušta da se sasvim slobodno kreću u zatvorskom KRUGU.

Kad mnoge od svojih “slobodoumnih” prijatelja slušam (kad su na nekoj javnoj tribini, razume se, privatno se ponašaju s nešto više samopoštovanja) liče mi oni svojim kanonskim formulacijama:

“Svi smo mi za socijalizam ...” na putnike koji se na daleki put spremaju, a prva stvar koju čine jeste da se ograde kavezom ili obese okove o noge.

Socijalistička zemlja u kojoj se mora socijalistički misliti da bi se uopšte mislilo – nije socijalistička.
(III deo Ovde)

2 comments:

gundjalo said...

" Nema ništa čudnije od pisca. Dok se sav svet ubi radeći, pisac sedi u nekom zabitom ćošku i uporno i s oduševljenjem koje ništa ne može da opravda, slaže reči, ispisujući čistu hartiju. A to što on piše nikoga ne interesuje. Pisanje romana zaista liči na alhemiju, a pisci na sulude alhemičare u potrazi za veštačkim zlatom."
Ovo je jedno od rijetkih mjesta gdje se ne mogu sloziti sa Pekicemevim misljenjem.On, bar, nije ispisivao redove koji nikog ne interesuju.Naprotiv, Pekic je pisac ciji citaoci, vec poslije prvih procitanih strana, odmah postaju obozavaoci.Mozda zvuci kao da pretjerujem, ali iskustva velikog broja njegovih citalaca podrzavaju ovu moju misao.

Ljiljana said...

Dragi Gundjalo,
potpuno se slazem sa Vama. Ali u vreme kada je Pekic ispisivao ove redove, a i kasnije, on je uvek govorio da broj njegovih citalaca moze da se svede na samo nekoliko. Tek kasnije pojavom romana "Besnilo" pa i "Pisama iz tudjine" ljudi su videli da on nije "tako tezak" pisac kao sto se smatralo. Otuda i ove njegove recenice.
Srdacan pozdrav.