(X deo Ovde)
10. mart 1955. godine
Kao Gregor S. mi uistinu pamtimo svoju ljudsku prošlost. Stid je „dama sa krznom“ koju polažemo svoj mekani trbuh. A događaji u radnim keceljama iznose pokućstvo iz nas. Stolicu na kojoj je sedela moja majka mažući, uostalom prilično loše, impresionističke slike.
Fotelju moje bake, džinovsko krvavo crveni bidermajer. Čizme gospodina ulanerskog kapetana i sa njima i njihovu tabetičarsku figuru, hladnu kao vodeni stub.
U stvari mi se stidimo da ozakonimo svoj apsurd i time priznamo inferiornost prema našim sanjarskom očevima (uprkos tome što nas danas gnjave racionalnim argumentima), inferiornost prema zverima koje se bore,
prema nebu koje seva i drveću koje strpljivo raste i vetru koji mrvi, inferiornost prema predmetima koji imaju čak svoja molekularna uzbuđenja i prema mrtvima koji na kraju krajeva ipak nešto rad kad se raspadaju.
Tako nam ona mizerna količina fosfora i azota koju nosimo, postaje opravdanje. I razlog.
Iza svakog rata dolazila je po jedna „izgubljena“ generacija i jedina razlika između njih je graduelne prirode: ona koja sledi izgubljenija je od one iz koje sledi.
Ko ima uho neka čuje šta govore mrtvi ružama i kako se oluja ulaguje gamadi i kako na magarcima zagarantovane nevinosti činjenice ulaze u naš grad.
A Hamlet za to vreme razmišlja. U svom šlafroku sasvim schlafsüchtig, on recituje pesme, izvodi psihološke eksperimente sa Ofelijom i čitavim Elsinorom, i razmišlja kao kakav penzionisani nemački profesor lepe književnosti.
Zatim ćaska sa svojim mrtvim ocem i iznova razmišlja kao da je svet rebus iz „Zabavnika“. I to otprilike u ovom egzaltiranom tonu:
„Delirija čijeg ja sam slepi miš?
Čijeg orgazma ja sluzava kap,
Kakvog incesta ja duboki mrak,
I čijih usta dah što
Smradom svojim aveti stvaram
Na nebu kao kobni znak.
I mora kojih histerični val
U čijem lešu ja sam odan crv
Kroz čije vene tečem kao krv ...“
I tako pitanje za pitanjem teče iz tog spiritelnog rezervoara. A svet nije nikakvo pitanje. On je odgovor i mi svi odgovor smo na ko zna koje pitanje.
Moram priznati prilično „mizerabilan“ odgovor.
No comments:
Post a Comment