Tuesday, May 27, 2008

Vreme reči-XXIIe deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Dok osećate stid, nade ima, ili kaverna nije metafora“ – (kraj) Razgovor Boža Koprivice s Borislavom Pekićem, napravljen za ovu knjigu, koji se prvi put sada objavljuje. (London, 17. mart 1992)

Čini mi se da imate blag otpor (prezir) prema komunistima disidentima, sa Kainovim kompleksom, koji pokušavaju da iskoriste parčiće vaše političke priče protiv komunizma, koju ste vi propovedali kao osamnaestogodišnjak?

G. de la Tour_Dream of St.Joseph

Nije to tako bilo uvek. S početka mi je bilo drago kad sam video da prelaze na moju stranu.

Međutim, oni nisu prelazili goli, oslobođeni starih tereta, oni su dolazili natovareni celim mračnim balastom svoje prošlosti i svoje neverovatne dijalektike, stalno tražeći neko specijalno, neko dodatno razumevanje za nesreću koja ih je zadesila, dok je u realnosti to bila nesreća koju su oni mana priredili.

Ovaj drugi deo nesreće kao da su zaboravili, ili nisu značajnim smatrali. Najzad mi je to otužno samosažaljenje dojadilo, to plakanje krvnika na ramenima žrtava.

Kakav je bio ulazak u 1945?

Ne može se reći da smo u 1945. ušli sasvim nepripremljeni. U strahu, neizvesnosti, oskudici, čamotinji okupacija je imala sve bitne odlike buduće revolucije. Ali i jednu vidljivu prednost. Ma kako teška, bila je privremena.

U pobedu saveznika niko nije sumnjao, premda, istini za volju, za to baš i nismo imali neke ubedljive razloge. Prvih godina, 1942. i 1943, naročito. Verovatno nas je u hranljivoj iluziji o skoroj slobodi držalo to što permanentan život u Novoj Evropi nismo mogli ni zamisliti.

A ni pobedfu komunista nismo očekivali, osim onih koji su je želeli, a takvih u mojoj bližoj okolini nije bilo. Ali ta naša parcijalna pripremljenost odnosila se samo na opšte tegobe, nipošto na one koje proističu iz osobene prirode jedne revolucije.

Udarac je bio strahovit. Umesto slobode dobili smo drugu okupaciju. I to neuporedivo težu. Najpre što nije bila, kao nemačka, privremena, bez obzira na stalno zaposlene iluzije naših staraca da će nam novo oslobođenje stići do Božića, do Velike Gospojine najdalje;

a potom što je, za razliku od nemačke, primenjena nad celim narodom, obuhvatala samo jedan njegov deo, u prvom redu samo njegovu građansku klasu i imućniji deo seljaštva.

Bili smo tako dvostruko izolovani. Od ostalog sveta koji je uistinu bio oslobođen, ili je bar tako mislio, ili se najzad pravio da se oslobođen oseća, a i od dela vlastitog naroda, koji, čak i ako se naročito oslobođenim nije osećao, u revoluciji ni ropstvo nije video ...

Vi govorite o nekoj vrsti laguma?

Na kraju tog zagušljivog laguma, stalno je gorela jedna bleda svetlost obećavajući izlaz. Ali kad smo najzad, posle pola veka života podzemlju humanosti, do nje, do te svetlosti dospeli, s razočarenjem smo ustanovili da ona potiče od vatre koja nam zatvara izlaz.

I naša situacija danas je unezverenost ljudi koji su do izlaza iz laguma stigli, ali napolje ne mogu. Naš je izlaz u plamenu, i mi koji smo se u lagumu održali, izgorećemo na njegovom izlazu ...

Govorili ste mi da pripremate novu knjigu “Jedna mladost na Balkanu”?

To vremenu, delimično opisanom u “Skakavcima”, nisam se dovoljno posvetio, pa činim to sada u knjizi “Jedna mladost na Balkanu” ... Mislim da je jedini deo moje biografije, od nekog interesa, onaj od 1941. pa sve tamo do kasnih pedesetih, recimo 1959. godine. Ostalih tridesetak godina su kalo.

Tamo su moja velika memorička platna. Iz tog iskustva sve je proisteklo. I moje knjige i ja danas. Ono, na žalost, još nije potonulo u vreme i postiglo potrebnu nestvarnost da bi se pretočilo u funkciju.

Zato je knjiga “Jedna mladost na Balkanu” poluproizvod, neka vrsta himere, pola dokument – pola fikcija, dokument, u stvari, uhvaćen u času procesualnog pretvaranja u fikciju.

Iz njega čitalac, usput, može videti kako se realnost pretvara u roman. Šta gubi i zašto, šta dobija i zašto. Za mene je, povrh svega ostalog, ova knjiga bila samoanaliza mog načina literarnog rada, tzv. uknjižavanja iskustva.

Bitka sa realnošću, koju ovako ili onako vodi svaki pisac, ne dobija se kapitulacijom. Između “Hladnokrvno” Trumana Capota i “Ulisa” Jamesa Joysa prostor je beskonačan.

Naše telo u majčinoj utrobi dobija najpre oblik (obris) pa tek onda skelet. Najpre lik, pa onda i čvrstinu koja će ga držati na okupu. Roman pre ispunjenog prethodnog uslova ne vredi ni početi. Pesmu i možda možete pustiti da vas vodi. Njen je put kratak.

Ostaviti da vas roman vodi, znači izgubiti se u infinitezimalnim mogućnostima. Granice uvek moraju biti unapred postavljene. Najčešće one su već u ideji, kao što je naša ličnost već u hromozomskoj kombinaciji očevih i majčinih gena. Naše je da sprečimo perverzan razvoj.

2 comments:

Anonymous said...

Evo, što gospodin Filip David kaže o Pekićevom pisanju ''Besnila'' u intervjuu za zagrebački Radio 101.

Čini se da je Pekić danas, nažalost, pomalo zaboravljen pisac. Vi ste bili svjedok kada je on, tada u londonskom egzilu, pisao svoj apokaliptični triler «Besnilo»?

Pekić je u detalje poznavao Heathrow, gdje se «Besnilo» događa. On je svaki dan odlazio tamo i bilježio sve što bi vidio. Jednoga dana su ga primijetili policajci i priveli, a on im je objasnio kako je pisac koji skuplja građu za svoj roman. Kako je to bilo vrijeme prije ovog rata protiv terorizma, oni su mu dali planove cijeloga aerodroma, koje je on u jednoj sobi položio na pod, pazeći uvijek da mu se likovi u romanu kreću u skladu sa stvarnim rasporedom.

Svako dobro!

Ogipirogi

Ljiljana said...

Postovani Ogipirogi,
Gospodin Filip David je cesto pisao o tom dogadjaju, kada je Pekic bio vec napustio ovaj svet. Ja nikada nisam htela da mu protivrecim, jer nisam sigurna da moj muz nije mozda i sam tako u Beogradu opisivao taj dogadjaj. Medjutim posto sam ja bila prisutna uvek kada je Pekic skupljao podatke na samom Heathrowu, ja znam da to sa policijom nije istina. Ono sto je moj muz meni diktirao, a ja belezila nikome nije ni moglo biti sumnjivo.
Mi smo zajedno otisli u kancelariju Uprave aerodroma i tamo dobili ne samo sve podatke i planove, nego i originalni plakat koji Pekic pominje u Besnilu i opisuje ga u detalje. Ljudi su bili neobicno ljubazni i rekli mom muzu da im posalje roman kada bude stampan. Posto nije bio stampan na engleskom to nije bilo moguce da se to i ucini.
Niti je Pekic ikada imao plan aerodroma na podu, nego je umanjene crteze drzao na stolu kada mu je to bilo potrebno.
Iz svega se moze zakljuciti ono sto je Pekic uvek govorio - da piscima ne treba verovati. Njihova masta stalno radi, pa na kraju i poveruju u ono ocemu govore.
Srdacno vas pozdravlja
Ljiljana.