Saturday, May 24, 2008

Vreme reči-XXIIb deo

Iz knjige Borislava Pekića “Vreme reči”, Beograd, BIGZ, SKZ, 1993. Izbor Ljiljane Pekić.

“Dok osećate stid, nade ima, ili kaverna nije metafora“ – (nastavak) Razgovor Boža Koprivice s Borislavom Pekićem, napravljen za ovu knjigu, koji se prvi put sada objavljuje. (London, 17. mart 1992)

Vaša adresa u Beogradu je Malajnička 7. Verujete li u simboliku ulice, kućnog broja? Kuća kao književni junak?

Stonehenge

O tome nisam razmišljao, ali je jedna druga stvar povodom kuća u kojima sam živeo zanimljiva. Ceo je moj život na neki način vezan za policiju. U prvom redu što mi je otac, kao načelnik Upravnog odeljenja Zetske banovine bio neka vrsta policajca, a potom što sam tokom života uvek sa njom imao neke nesporazume i neprečišćene račune.

(Poslednji put 13. juna 1990. na opozicionim demostracijama ispred Beogradske televizije, kad mi je jedan specijalac pendrekom povredio nogu, već dobro načetu od njegovih dvojnika iz 1949.)

Kad sam se 1970. preselio u London, privremeno sam sa suprugom Ljiljanom i ćerkom Aleksandrom stanovao u jednoj unajmljenoj sobi, koja kao da je nepažnjom ispala iz XIX veka i Dikensovih trogateljnih romana o sirotinji. Kad sam prvi put otvorio prozor, ugledao sam preko puta mesnu policijsku stanice.

I odmah se osećao kao kod kuće. Šalu na stranu, u kojoj meri smatram kuću delom naših života, vidi se i po „Hodočašću Arsenija Njegovana“, po izvesnim pasažima „Zlatnog runa“, pa, čini mi se, i po nekim segmentima knjige „Godine koje su pojeli skakavci“.

U „Hodočašću“, naravno, kuće su tretirane kao metafora žudnje za posedom, ali, ne smetnite s uma, i za lepotom. Arsenije Njegovan nije izašao iz II glave Marxovog „Kapitala“, nego iz prirodne težnje za ulepšavanjem naših poroka. Ja sam kuće uvek osećao kao žive organizme. I sve dok ih tako ne bih osetio, bilo mi je nemoguće da u njima išta ozbiljno radim.

Kakav je vaš odnos prema kostimu: privatnom, zvaničnom, pozorišnom?

U izvesnom smislu svi su kostimi, sva odela – pozorišna. Sva imaju za javnu svrhu da nas od nečega zaštite, a za tajnu da nas na osoben načinpredstave. Ona su deo naše građanske mimikrije. I opet, s jedne strane nas uniformišu jer želimo da izjednačenjem sa drugima ostanemo neprimetni, pa, dakle, i neugroženi; s druge da nas možda u nečemu izdvoje.

U zatvoru je to naročito uočljivo. Ne u istražnom zatvoru, u kojem za takve brige naprosto nemate vremena, nego na robiji, gde je vaš status na neki način definitivan, bar za izvesan broj godina ustaljen. Odevaju vas u standardnu, ružnu, naravno, staru, naravno, pohabanu, naravno, robijašku odeću koja ima za cilj da vas opštim izjednačenjem sa celom robijaškom populacijom oduzimanjem identiteta unizi.

I šta vi radite? Instinktivno osećate da se nečim od te nivelacije morate braniti, da ne smete dozvoliti da vas rastope u toj sivoj monotonoj rudači prividnih ljudskih sličnosti. neka vas ne dira poruka Francuske revolucije po kojoj su svi ljudi jednaki.

Nisu. Da neko vaše naročito (ekscentrično) ponašanje – nepreporučljivo, uostalom – nije dovoljno. Da tome morate i neki vidljiv, materijalni dokaz dati. Onda, recimo, kao izvesni J. P. vezujete oko vrata maramu. Što je ona prethodno služila za brisanje nosa, ništa ne smeta. važno je da vas od drugih razlikuje.

Ako vas već interesuje, od svih odela, posle pidžame, najviše volim smoking.

Kuća je naš prvi kut, prvi kosmos. Kakve su slike kuća iz vašeg detinjstva? Kakvu je scenografiju negovala vaša majka? Poetika nameštaja? Sećate li se nekih komada nameštaja kad su vas proterali sa Cetinja 1941?

Da s kraja počnem, da krenem od propasti. Ona je uvek zanimljivija od uspona. Kad smo proterani, nameštaj nismo mogli poneti, osim pojedine stvari moje majke, s jakim smislom za sopstvenost, srećni što smo mogli poneti glave. Jednog dana, 1945. mislim, pojavio se taj nameštaj u Beogradu.

Tačnije rečeno, njegovi uzorci, jer su najbolje komade prisvojili naši osloboditelji od buržoaskih predrasuda, među kojima je, naravno, bio i stilski nameštaj kao jedan od najozboljnijih i najudobnijih.

Od muzičkih instrumenata, za večernje porodično struganje, na čelu sa koncertim klavirom, za kojim sam, napamet svirajući skale, čitao stripove, vraćena nam je samo klavirska stolica. Biblioteka je bila na bizaran način decimirana. Od dvotomnih knjiga nedostajao je mahom po jedan deo, nestale su gotovo sve u tvrdim koricama, a velikodušno vraćene one u mekim.

U vašoj hijerarhiji prijateljstvo je na samom vrhu. Danilo Kiš vam je posvetio sjajnu novelu „Krmača koja proždire svoj okot“. Vas je spajao antikomunizam. Naravno, ne samo to: slično poreklo, dobrovoljno izgnanstvo kao najbolniji i najvredniji deo vaše sudbine.

„Sad nas ništa ne deli. Tek nešto vremena koje ionako ne postoji“ – rekli ste povodom njegove smrti. Vaš je dijalog samo na trenutak prekinut. Posvetili ste mu roman „Kako upokojiti vampira“. Šta ćete prvo reći Kišu kad nastavite razgovor?

Reći ću mu: Ipak je vredelo, prijatelju.

Postoji u Kišovom i vašem detinjstvu po jedan kovčeg (sanduk) sa Mansarde, sa Tavana (fotografije, porodična arhiva, Veliko i Malo zaveštanje), koji je gotovo presudno uticao na vašu književnu karijeru?

Svačije detinjstvo poseduje takav kovčeg, samo ga mnogi nikad ne nalaze, a još veći ga broj, i našavši ga, ne otvara.

4 comments:

bajo mali knindza said...

ovo je tako dirljivo, jer u senci istanchanog smisla za humor ... ah, gde su svi ti dragi, dobri i pametni ljudi - kako ih ponovo naci? Srbiji, ali i svetu, danas su oni nasushni: vise no ikad, reklo bi se.

Ljiljana said...

Postovani Bajo Mali Knindzo,
I ja se pitam - gde su? Mora da postoje ali kao i svi pametni ljudi, skromni i mudri rade verovatno negde u svojim sobama i cekaju svoj trenutak.
Hvala na lepim recima,
srdacno Vas pozdravlja
Ljiljana

Anonymous said...

bajo mali knindza - potpuno neumesno, zar ne? ali, primetio sam ovaj nick tek nakon odasiljanja commenta... tja.

i ja vas srdachno pozdravljam, Ljiljana, i josh jednom Vam se zahvaljujem za ovaj divan blog.

milos

Ljiljana said...

Postovani Milose,
hvala Vam na ohrabrenju. U ovo cudno, da ne kazem sumorno vreme, treba nam vise nego ikad sto vise lepih reci, optimizma i podrske, da ne potonemo.
Srdacno Vas pozdravlja
Ljiljana